Туризам

Биће да свега 2% наших људи љетује. Казујем као Приморац, на основу вишедеценијског гледања, слушања и читања.

Ово што се дешава Србији, Црној Гори и Републици Српској није само окупација: речене се географске пошалице уводе у генерисано ништавило, с тенденцијом да потпуно промијене свијест народу који, авај, вапи да се ако је то могуће опет и догодине – обнови на мору. Но није море манастир.

Туризам је покушај сакрализације древне праксе ходочашћа. Што је некада био дрвен крстић из Јерусалима, сада је кинески Поздрав из… у облику магнета, разгледнице, књиге, морнарске мајице.

Туристи не чују што им се казује нити виде у што гледају. 

Једни одлазе на море да би од људи побјегли у самоћу, или у самоћу удвоје, а други пак бјеже од самоће међу домороце, и у гужву, попризвани својим пак у сланој води нараслим страстима.

Што више гледам западне фуреште, чине ми се кабалистима, јер телевизор замијене авионом, или бродом, или чиме год, па путујући премећу оно што наоко виде, као знаке, потом тек: сувенире, фотографије и снимке – све у нади да ће открити дјелић смисла, премда од силне журбе неће имати кад ни слике да потом излистају прстом.

Море се троши пловидбом, риболовом, писањем о мору, али и бесомучним снимањем, тако карактеристичним за доба у које смо уроњени.

Приморац ријетко кад љетује у смислу које љетовање као појам има на континенту. Лебац да заради може само у јулу и августу, полужив од пресинга. Роб страног газде, или роб домаћег послодавца – роба страног газде. 

Такав – сваког дана буде мрав: по временској непогоди, на +100°Ц.

Окружен љетујућима као посебном биолошком врстом, удише њихове креме за сунчање и с трачцима парфема у носу помисли каткада да је нормално цврчати: устајати касније, уживати запливан у топљеним солима, ручати напољу, бити заваљен под балдахином на плажи, изаћи увече, бити на Тргу пјесника, јести густозне делиције, веселити се уз музику, удварати, отићи у кревет и пити хедонизам сламчицом, па следећег дана на излет, гуштати млијеко морске тице, плакати на трагедији, смијати се на комедији, куповати сувенире, слати разгледнице, трошити дневно море дневница…

Пред очима пругастоплавих мрава, сезонски се филм из године у годину одвија све нападније. Све гласније, све скупље, све са мање гардеробе, с више дроге, и више алкохола. Што је до јуче био питом акваторијум сликан једрилицом и галебом, сада је наутичка страда пренатрпана крузерима, јахтама и глисерима. Што је било копно, сада је прескуп простор с кога се дахијски убира и плажарина, и сунчарина, и дисарина.

Није нормално цврчати мисле Приморци од врсте која се држи краја, која не плови. Јер: нормално може бити само да се ради.

И откуд, мајку му, толикој свјетини новаца за увијек скупо љетовање?

Можда се задужују преко мјере, зарад уживања у оној врсти скупоће у којој и обални мрав једва држи нос изнад воде? А можда је тих 2% људи Бог напросто погледао, па им се може да на пјену од мора дођу увијек, и да о времену за повратак у рат за лебац наш насушни – мисле када пресуше џепови и од превеликог сунца у црвено оду картице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: