Туризам и рат

Претпостављам да свега 2% наших људи љетује. Казујем као Приморац, на основу вишедеценијског гледања и слушања. Недавно сам прочитао да ово што се дешава Србији није окупација него ништавило с тенденцијом потпуне промјене свијести, која вапи да се, ако је то можно, опусти на мору.

С пјене од мора Срби Приморци, и континенталци једнако, са запаженом равнодушношћу стоје пред страдањем Новорусије, по којој Унитед Снакес проливају оружане и медијске излучевине све у 16. Вучић има простора до 1. септембра да одговори на ултиматум, којему ће нас привољети царству. Но што је туризам?

Туризам је покушај сакрализације древне праксе ходочашћа. Што је некада био дрвен крстић из Јерусалима на крају пута, сада је кинески Поздрав из… у облику магнета, разгледнице, књиге, морнарске мајице.

Туристи не чују што им се казује, нити виде у што гледају.

Једни одлазе на море да би од људи побјегли у самоћу, или у самоћу удвоје, а други пак бјеже од самоће међу домороце, и у гужву, једнако попризвани морем.

Што их више гледам, чине ми се кабалистима, ти западни фурешти што телевизор замијене авионом, или бродом, или чиме год, па путујући премећу оно што наоко виде, као знаке, потом тек: сувенире, фотографије и снимке – све у нади да ће открити дјелић смисла.

Море се троши пловидбом, риболовом, али и писањем о мору.

Приморац обично никад не љетује. Лебац да заради може само у јулу и августу, полужив од пресинга. Роб страног газде, или роб домаћег послодавца – роба страног газде.

Такав, сваког дана буде мрав: по временској непогоди, на +100°Ц.

Окружен љетујућима, као посебном врстом, удише њихове креме за сунчање, и с трачцима парфема у носу помисли каткада да је нормално цврчати: устајати касније, уживати запливан у топљеним солима, ручати напољу, бити заваљен под балдахином на плажи, изаћи увече, јести густозне делиције, веселити се уз музику, удварати, отићи у кревет и пити хедонизам сламчицом, па следећег дана на излет, гуштати млијеко морске тице, слати разгледнице, куповати сувенире, трошити дневно море дневница…

Пред очима пругастоплавих мрава, сезонски се филм одвија све нападније. Све гласније, све скупље, све са мање гардеробе, с више дроге, и више алкохола. Што је до јуче био питом акваторијум сликан једрилицом и галебом, сада је наутичка страда пренатрпана крузерима, јахтама и глисерима. Што је било копно, сада је прескуп простор с кога се дахијски убира и плажарина, и сунчарина, и дисарина.

Није нормално цврчати мисле Приморци од врсте која се држи краја, која не плови. Јер: нормално може бити само – радити.

И откуд толикој пучини новаца за увијек скупо љетовање?

Можда се задужују преко мјере, зарад уживања у оној врсти скупоће у којој и обални мрав једва држи нос изнад воде? А можда је 1-2% људи Бог напросто погледао, па им се може да на пјену од мора дођу увијек, и да их о времену за повратак у рат наш свакидашњи – упозори аларм из смартфона?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: