Насловна Поглед Трка једног коња: Постоји ли државни разлог за парламентарне изборе?

Трка једног коња: Постоји ли државни разлог за парламентарне изборе?

2
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Жељко Цвијановић

1.
Гледајући рејтинге и пратећи јавни политички живот, биће то углавном трка једног коња. Једини драматичан тренутак предстојећих председничких избора евентуално би могла да буде одлука ко ће бити владин кандидат. Све друго остаће у зони рутине а победник избора сасвим је предвидив. Али тако је само гледајући рејтинге, чини се да верује Александар Вучић док припрема сву расположиву изборну артиљерију. Претерује?

За право му даје нешто новије и мање нове историје, од Милошевића 2000. до Тадића 2012. године. Још више, драматична изборна ноћ 24. априла прошле године, у којој је, после дискретне и снажне америчке интервенције, за само неколико минута Вучић превалио пут од егзалтираног апсолутног победника до неког коме готово да више није било ни до чега. Све што се касније догађало из оџака је измилело те ноћи: мимо првобитних изгледа, Вучић је добио снажну опозицију – и на националном и на либералном крилу; упркос убедљивој већини и доброј вољи да што пре састави владу, све је трајало месецима, на моменте чак делујући да су Американци потпуно бокирали формирање владе. У владу није ушао један од Вучићевих најпоузданијих људи Никола Селаковић, на Западу неомиљен; упркос очекивањима, није било ни Ненада Поповића са његовом канцеларијом за сарадњу са Русијом; на месту министра одбране остао је Зоран Ђорђевић, човек који реално није имао капацитет да га пошаљеш да са Шојгуом прича о наоружвању војске.

Речју, политички тренд постепеног враћања суверенитета, виђен за претходне Вучићеве влада, успорен је, што се видело и по каснијем његовом политичком понашању. Све то било је утолико уочљивије и иритантније што су се на међународној сцени више згушњавали догађаји који су ишли наруку Србији и њеним шансама за вођење самосталније политике.

Шта се догодило те ноћи и касније, најбоље зна сам Вучић; шта се све може догодити у изборној ноћи у априлу следеће године, чини се да такође најбоље зна он. И отуд, рецимо, сва ова галама у скупштини, отуд доста несрећан позив Вуку Јеремићу на саслушање у полицију, отуд толика напетост готово шест месеци уочи избора, која – понављам – не делује логично ако се у обзир узму само јавно доступни изборни фактори.

2.
Наставак америчког системског утицаја на српску опозицију на априлским изборима и после њих показао је да су напуштени ранији манири, према којима је подршку амбасаде уживала само прозападна либерална опозиција, док је национална била сатанизована или маргинализована. Ни годину дана тог утицаја било је довољно да се опозиција у актуелном сазиву парламента, први пут после 2000. године, не дели више према својим геополитичким векторима, чак ни на либералну и националну, већ на нову и стару. У првој групи – и у првој линији напада на владу – су Радуловићев Доста је било и Двери Бошка Обрадовића, видљиво измењене физиономије, наступа и дискурса. Негде између је ДС, још сувише велика да би се потчинила Радуловићевом лидерству и сувише превазиђена да би била нова. Међу старима, онима који немају будућност, остали су Тадић, Чеда и Чанак. Посебно место у тој групацији заузима ДСС, која је сменом Санде Рашковић са чела напустила концепт опозиционог окупљања, изашавши из договора зачетог под покривитељством америчке амбасаде у изборној ноћи. Наравно, Амери нису навикли да им политичке инвестиције излазе из договора, тако да и ДСС, по свој прилици, тек очекује понуда која се не одбија.

Постаје све очигледније да ће, без да буде одбачен Саша Јанковић, главни адут мање или више уједињене опозиције бити Вук Јеремић, од кога ваља очекивати озбиљну кампању и озбиљну тучу. Истовремено, прилике су да Вучић ипак неће подлећи притисцима и изаћи на председничке изборе, али ће бити на челу параде тако што ће у исто време расписати и парламентарне изборе и на њима бити носилац листе своје странке. Наравно, тиме се отварају многе контроверзе, будући да парламентарни избори без велике нужде нису уобичајени после годину дана мандата владе, тим пре што она није изгубила већину нити се налази у било каквој кризи.

nikolic vucic 409x235 Трка једног коња: Постоји ли државни разлог за парламентарне изборе?

3.
Истина, постоји озбиљна унутрашња изборна логика да буда баш тако. Расписивањем парламентарних избора Вучић би очигледно одустао од тога да сам буде кандидат на председничким, где су западне силе желеле да га виде. Осим тога, на тај начин ће највише помоћи Томиславу Николићу да истрчи председничку трку и подићи његове изгледе за победу. Затим ће повећати међусобна ривалства у опозиционим редовима – где су видљиве амбиције Саше Радуловића да преузме цело либерално бирачко тело и Бошка Обрадовића да нападне националне бираче. Истовремено, тиме ће Вучић хендикепирати Вука Јеремића, једину озбиљну фигуру међу изазивачима, будући да овај иза себе нема сопствену страначку инфраструктуру. На крају, истрчавајући сам бар пола трке за Николића, Вучић ће умерити и његове и амбиције његовог тима и наставити да контролише сцену.

Коначно, како год да опозиција изађе на парламентарне изборе, тешко је поверовати да ће, и уз америчку помоћ, праг прећи исти број листа као прошле године. Места у парламенту ће тешко бити за Тадића, Чеду и Чанка, док би се и сама ДС нашла на веома несигурном тлу. Сигурни у парламенту, појединачно гледано, били би Радуловић и Шешељ, Двери не би биле без шанси, али ни без страховања. ДСС би тешко испливала после последњих ломова и чињенице да без стране помоћи неће моћи против Вучића, као што без његове неће моћи да играју самосталнију ролу спрам остатка опозиције.

4.
И ту се негде завршава сва калкулација око парламентарних избора коју можемо да видимо у јавности. Колико год она била изборно утемељена, са позиције државе и грађана, то не може бити довољан државни разлог за расписивање парламентарних избора само годину дана после претходних.

Проблем је, међутим, што – иако се о њима не говори – Србија данас има јаке државне разлоге за парламентарне изборе, у сваком случају јаче него за два круга претходних. Прво, догодио се Брегзит, Трамп је победио, пропао је Ренцијев референдумски покушај да владу издигне изнад парламента. Сваког дана очекује се пад Алепа, догађај не мањег ранга од претходних. Следеће године најважније земље Европе очекују судбоносно важни избори, који ће, без обзира на резултат, променити политички миље старог континента. Логично је да Србија у тој истој години изађе на изборе делегирајући политички аналогне снаге какве ћемо гледати на европским изборима.

Друго, избори су прилика за склањање старих и постизање нових договора на међународној сцени. Претходни избори у Србији нису били одређени односом снага између власти и опозиције, већ је то само била слика односа снага између Србије и САД, која је Скотовом интервенцијом у изборној ноћи добила важност уговора. Мањи замах актуелне владе од претходне резултат је тог уговора, којим ни Србија ни Вучић немају разлога да буду задовољни.

Треће, избори су прилика да и власт и опозиција у Србији заузму свој став према актуелним променама у свету и њиховим носиоцима и да те ставове суоче пред бирачима. Наравно, биће ту много бесмисленог и трагикомичног „трамповања“, али и то је прилика да носиоци српске сцене покажу своје разумевање светског политичког процеса.

Четврто, политика није питање жеља и држања обећања, већ увек и у сваком моменту односа снага. А тај однос снага Вучићу после априлских избора није био довољно наклоњен ни да се обрачуна, као је најавио, са мангупима у сопственим редовима; ни да изврши промене у безбедносним службама, које је такође најавио; ни да уђе у озбиљан обрачун са политичким криминалом, који је исто тако најавио.

vucic nikolic 409x234 Трка једног коња: Постоји ли државни разлог за парламентарне изборе?

5.
Наравно, у овом моменту не може се са сигурношћу знати колико би у Вучићевој одлуци да распише парламентарне изборе партиципирали изборни, а колико државни разлози. Тим пре што ни одлука о изборима још није доната. Чињеница, међутим, је да би изборни разлози, колико год били добро скоцкани, могли да доведу до продужетка владавине без стварног квалитативног скока, у временима кад се за то стварају услови и кад то готово да постаје императив. Само би присуство државних разлога тим изборима могло дати смисао вишег реда.

(Извор: СТАНДАРД)

2 КОМЕНТАРИ

    • 0
      0

      Све му дирај али Вучића му не дирај! Цвијановић брише све коментаре са његовог портала који помену његову некритичност Вучићевог режима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here