Насловна Друштво „Трг од ћирилице“ – У част пјесника Петра Петровића Његоша

„Трг од ћирилице“ – У част пјесника Петра Петровића Његоша

3
ПОДИЈЕЛИ

Бокељско издање Горског вијенца представљено синоћ на Тргу од ћирилице. Други дио вечери обиљежило предавање др Снежане Адамовић – Петар Други Петровић Његош у српској критичкој мисли 20. вијека.

О књизи „Горски вијенац – Бокељско издање „, приређивача Николе Маловића, књижевника из Херцег Новог, говорио је књижевни критичар Желидраг Никчевић.

„Ми вечерас промовишемо једну мудру, племениту и слободарску књигу“, казао је Никчевић.

Наглашавајући стратешки, национални и конститутивни аспект Горског вијенца, Никчевић сматра да је ово „ново читање” Горског вијенца драгоцјен допринос укупној српској култури и духовности, а да му посебну актуелност дају управо збивања у данашњој Црној Гори.

„ Никола Маловић овим издањем свједочи непрекинуту, животворну стваралачку нит између нас данашњих какви год да смо и наших понајбољих предака“, рекао је Желидраг Никчевић.

Устврдивши да није случајно што је један од најистакнутијих савремених српских приповједача, какав је Никола Маловић, приступио овом подухвату, Никчевић је казао да „Овдје, у Херцег Новом, није тешко установити да се управо на ободу српских земаља по правилу јављају важне фигуре и гласови наше књижевности, као што је некада са сјевера говорио Црњански, са југа Стефан Митров Љубиша, са истока Бора Станковић, са запада Кочић, Десница, Матавуљ и други. Тако се тим феноменом укрштања тзв. периферних снага једне националне књижевности изграђује национална духовна граматика“, рекао је он, додавши да управо у томе види значајан допринос овог Маловићевог подухвата.

Говорећи о Његошу као свевременом и увек актуелном пјеснику и мислиоцу, ствараоцу српског заједништва и уређивачу „српског националног ентеријера“, Никчевић је рекао: „Његош је створио простор у којем и данас потпуно актуелно одзвањају наши снови, наше наде, трауме и трагедије. Тај фантастичан прелаз Његошев, од креативног умјетничког Ја, према народном, саборном Ми, до Његоша на таквој духовној висини, ми Срби нисмо имали„, рекао је Никчевић.

Приређивач Никола Маловић је казао да је ово издање направљено са намјером да буде другачије од осталих. „Дијелом је и фотомонографија и по први пут нуди збир сентенци из Горског вијенца“, казао је Маловић напоменувши да је издање ове књиге помогло Министарство културе Републике Србије.

„Из ове књиге посредством фотографија сазнајемо гдје је све Његош боравио у Боки, и за која мјеста је био посебно везан“, рекао је Маловић.

Доносећи посјетиоцима дијелове предговора књиге, Маловић каже: „Његош не упире прстом на савјест нације него прст полаже на стихове који на савјест треба да подсјете, да свак може да прочита, да му се не соли памет са стране, него да сам види шта је пјесник хтио да каже. Његош је предвидио и категорију ђака упорних у томе да не прогледају читајући, па он каже: Будале су са очима слијепе, које виде залуду виде“.

Представљајући своју докторску дисертацију „Петар Други Петровић Његош у српској критичкој мисли 20. вијека, др Снежана Адамовић је казала да је веома тешко доћи из Ваљева у Херцег Нови и говорити о Његошу.
„Пишући о Његошу,Исидора Секулић је написала да је сваки Његошев стих заправо кујунџијски рад-накит“, казала је Адамовић и додала да је Исидора Секулић примјетила још једну значајну чињеницу, а то је да је Његош непреводив.
„Његош се не може превести, већ се мора препевати. У Његошевим стиховима су записани откуцаји наших дамара. Ми те стихове осећамо, слушали смо их од својих укућана, комшија, пријатеља и многи од нас су можда мислили да то није Његош већ народна пословица“, казала је она и додала да нам о тој утканости Његоша у наше биће сведочи у својим делима и Андрић који се са Његошевим стихом први пут срео као дечак.
„Оно што је веома важно да кажемо је и то да је Андрић веома храбро о Његошу сведочио као о свом духовном орјентиру и путоказу, и као јунаку косовске мисли“, казала је др Снежана Адамовић и додала да је Андрић вероватно под утицајем Његоша препознао свој идентитет, и у својим тридесетим годинама почео да се изјашњава као Србин.
„Он је више пута и када то није било пријатно, у комунистичкој Југославији говорио да је Његош духовни орјентир не само за њега, него за све нас који о томе треба више да сазнамо и примимо к’знању“, казала је Адамовић.

У музичко-поетском дијелу програма стихове у част Његошеву је говорио пјесник Слободан Вучинић, а духовним појањем се представила солисткиња Наташа Миљевић.

Вечерас ће у порти храма Светог архангела Михаила бити одржана промоција књиге др Јелице Стојановић „Пут Српског језика и писма“. О књизи ће говорити Драган Лакићевић, књижевник и уредник Српске књижевне задруге из Београда, др Драго Перовић са Филозофског факултета у Никшићу, мр Јелена Газдић, асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Никшићу и мр Милорад Дурутовиић из Матице српске. Програм почиње у 21 час.

 

3 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Светли гробови, Јован Јовановић Змај

    Бејасте ли, браћо моја млада,
    Да л’ бејасте ви на гробљу када,
    Ај’ на гробљу, на голему?
    — Та увек смо ми на њему.
    Гробље ј’ земља ком се ходи;
    Гробље ј’ вода ком се броди;
    Гробље — врти и градине;
    Гробље — брда и долине,
    Свака стопа:
    Гроб до гроба.
    Гробље ј’ спомен доба свију,
    Гробље — књиге што се штију,
    Повесница свих земаља,
    Староставник цара, краља.
    И читуља виших слика
    Избраника, мученика,
    Од почетка памтивека,
    Све ј’ то гробље —
    Ал’ је и колевка.

    Нема броја ни имена
    У висини звездам’ свима,
    Камол’ броја и спомена
    У земљици гробовима!
    Милионе прогутала ј’ тама,
    Црна тама многих тисућлећа,
    Нико их се више и не сећа,
    — Но погдеком увек гори свећа.
    Ил’ је свећа, ил’ је име светло,
    Ил’ су дела која се не гасе,
    Па редове недогледног гробља
    Својим зраком красе.
    Ти гробови,
    Стари, нови,
    Они сјају
    Сваком нараштају —
    Кад се умље у прошлост удуби
    У тамнини да се не изгуби;
    Кад се пустиш у давнине свете
    У давнине и свете и клете,
    Да ти мисо пута не помете.
    То су ватре догласнице,
    Пружајућ’ се из даљних еона
    У поворци оној дугој —
    Достављајућ’ једна другој
    Струјом која напред лети,
    Тежећ’ само једној мети.
    Па се тако светли млази —
    Па се виде светли трази
    Једног духа разних доба,
    Духа коме нема гроба.
    — У гроб само сруши кости,
    Стресе пепо кој’ му смета
    Бржем бују виша лета
    К узвишеној будућности.

    Ко с’ осврне да погледи
    Бистрим оком и погледом
    На гробове ове светле,
    Повеснице дугим редом,
    Мора чути како ј’ живо,
    Кроз векове, кроз маглину,
    Дед унуку, отац сину,
    Борац борцу довикиво:
    „Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
    „Што не могох — ти ћеш моћи!”
    „Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
    „Што ја почех — ти продужи!”
    „Још смо дужни — ти одужи!”
    То су збори, то су гласи
    Којима се прошлост краси,
    Што продиру кроз свет мрачни
    Са гробова оних зрачни’,
    Спајајући громким јеком
    И Божанском силом неком,
    Спајајући век са веком
    И човека са човеком.
    Око сваког светлог гроба
    (Баш ко горе око звезда)
    Повесница прича ово:
    Хватало се неко коло,
    Коло младо, коло ново,
    Нове клице стара нада,
    Ново цвеће стабла стара,
    Душе чисте, срца млада,
    Наследници светог жара; —
    Ту се слего живот млади
    Да се с гробом разговара.
    „И ти паде, драги брате!”
    — „Нисам, децо, вас док траје!”
    „Је л’ ти борба била тешка?”
    — „Покушајте, милина је!”
    „Шта си хтео? — куд си пош’о?”
    — „Тамо куд се стићи мора!”
    „Зар је вера тако јака?”
    — „Увек јача од злотвора!”
    „Мало нас је кој’ би смели” —
    — „Ал’ вас јака сила креће!”
    „Зар ко може стићи цели?”
    — „Ко посумња никад неће!” —
    „А ко беху они диви
    Који су те напред звали,
    Који су те ојачали,
    Који су ти крила дали?”
    — „То бејаху идеали!
    Без њих нема више лета
    Над облаком мрака густа,
    Без њих би се малаксало,
    Без њих би се брзо пало,
    Свет би био гроб без цвета,
    живот празан — младост пуста!”

    Око сваког светлог гроба
    Прикупљо се живот нови,
    Наследници светлог жара,
    Купили се соколови,
    Пијућ’ душом светле зраке. —
    Јест. тако је, браћо драга,
    Ти гробови нису раке,
    Већ колевке нових снага!
    И вама је, јаој, пао
    Стегоноша дичног стега, —
    Ал’ је сино гробак нови, —
    Ви стојите око њега.
    Ту погледа брат на брата,
    П’ онда горе, п’ онда у се;
    Груди дршћу, уста ћуте,
    Али душе разум’у се.
    Да л’ то снага ниче нова? —
    — Даруј, Боже, благослова,
    Да вас здружи братска слога,
    Заветнике који с’ купе
    Око гроба Ђуринога!

    1879. г.

    Декламовано на поселу које су приредили ђаци Више гимназије београдске 25. јануара 1879. г. у корист породице Ђуре Јакшића.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here