Насловна Друштво Трг од ћирилице: Ћирилица – печат српског језика и народа

Трг од ћирилице: Ћирилица – печат српског језика и народа

0
ПОДИЈЕЛИ

Друга програмска седмица Трга од ћирилице започела је синоћ промоцијом књиге др Јелице Стојановић „Пут српског језика и писма“, у издању Српске књижевне задруге.

О књизи су говорили Драган Лакићевић, књижевник и уредник Српске књижевне задруге из Београда, доц. др Драго Перовић са Философског факултета у Никшићу, мр Јелена Газдић, асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Никшићу и филолог Мира Чановић, која је и водила промоцију.

Лакићевић: Кад се уздиже народ – светли његово писмо, кад народ посрће и писмо му потања

Изједначавајући историју писма и језика са историјом народа, Драган Лакићевић је казао да почевши од Ћирила и Методија и средњовјековних писаца, па до Његоша, Љубише и Кочића – „ћирилица представља једини печат српског језика и народа“.

„Историја српске ћирилице прати историју српског народа: кад се уздиже народ – светли његово писмо; кад народ посрће и писмо му потања“, казао је Лакићевић наводећи да су у том смислу студије Јелице Стојановић пуне драгоцјених обавјештења, датума, извора и података.

Осврћући се на два последња поглавља у књизи „Пут српског језика и писма“ која су посвећена српском језику у Црној Гори, он је рекао да је др Јелица Стојановић овом питању приступила „научно и на висини задатка – без страсти и узбуђења, мада има места узбуђењу пред нечим што је на делу – беспризорно и невиђено“, казао је књижевник Драган Лакићевић закључивши да је „госпођа професор схватила да је то с именом језика у Црној Гори у историји и одисеји српског језика једна епизода, нипошто епоха – јер је у малом броју примерака велика срамота и злоупотреба“.

Газдић: Политика према језику у Црној Гори по апсурдним одлукама премашује све остале

Мр Јелена Газдић се дотакла дијела књиге у којој др Јелица Стојановић анализира државно-националне пројекте спровођене у 19. и 20. вијеку на просторима Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе, у циљу затирања, крађе и преименовања српског језика и српског ћириличног наслијеђа.

„Ауторка хронолошки прати и са лингвистичког и социолингвистичког аспекта анализира утицај политике на науку и стављање науке у службу политике и политиканства“.

Наводећи примјер још једног научника филолога који се одупирао утицају тренутних интереса политике – Милана Решетара, Србина католика из Дубровника, чијим научним анализама професорка Стојановић даје значајно мјесто у својој књизи, Газдић је уједно навела и примјер фалсификата на дјелу – академска бесједа Милана Решетара, у којој аутор језик споменика у Дубровнику и ближој околини, писаних словенским, именовао прије свега као српски.

„Професорица Стојановић истиче како је очигледно из политичких и политикантских разлога изостављена кључна завршна реченица у штампаној верзији ове бесједе објављене 1952. године у Гласу Српске академије наука у којој Решетар каже: Коме су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увијек био српски“, рекла је мр Јелена Газдић.

Са озбиљне анализе фалсификовања српског језика на просторима данашње Хрватске и Босне и Берцеговине, Газдић је прешла на Црну Гору.

„Ипак, како каже и проф. Стојановић, политика према језику у Црној Гори по апсурдним одлукама заиста премашује све остале“, рекла је Газдић и додала да су у Црној Гори „под паролом да црногорски језик мора да постоји, као „методолошке основе” тог тзв. језика коришћени различити закони, прописи и наредбе“.

„У земљи Страдији све је могуће па и поистоветити језик са државом, ћирилицу прогнати из јавног живота, изоставити име Херцеговине и назив источнохерцеговачки дијалекат замијенити којекаквим смишљеним и лингвистички непрецизним и неадекватним називима типа ‘општејезички слој који припада аутохтоним црногорским грађанима’ и пренебрегнути чињеницу да је Вук за основицу језика узео управо источнохерцеговачки дијалекат“, закључила је Газдић.

Перовић: Затирање ћирилице може бити успјешно само ако се препусти нама самима да је се одрекнемо

Др Драго Перовић са Философског факултета у Никшићу је нагласио да се на нашим просторима дугорочним политичким пројектима „једном за увијек жели затрти све што је ћирилично“, и додао да то затирање „посматрано из перспективе оних по чијим се плановима оно и догађа, може бити успјешно и потпуно, не уколико нам се као некад забрани ћирилица, него само уколико се препусти нама самима да је се одрекнемо и да је затремо и затрпамо у нама самима. И то није само случај у овој и оваквој Црној Гори, већ и у самој Србији, а богами и Републици Српској“, закључује Перовић.

Чановић: У времену када се о фалсификатима ћути веома је битно ко вам је ментор

Мира Чановић је казала да „иако су студенти и постдипломци са Одсјека за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Никшићу, у данашњој Црној Гори дискриминисани на свим пољима, имају срећу да уче од оних који се залажу само за истину у језику и о језику, а таква је моја уважена менторка професор др Јелица Стојановић“, казала је она и додала да је у времену „када се о фалсификатима олако и понизно ћути, веома битно ко вам је ментор“, рекла је Чановић.

Стојановић: Црногорски језик је цивилизацијска срамота

Др Јелица Стојановић се захвалила Српској књижевној задрузи као издавачу и покровитељима књиге: Манастиру Острог и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара, Милошу Ковачевићу који је написао предговор овом издању, као и организаторима промоције на Тргу од ћирилице.

Ауторка је казала да је ова књига писана на беспућима и провалијама по српски језик, ћирилицу, истину, науку, наслијеђе и човјека у Црној Гори.

„Писана је као покушај свједочења у овом времену, јер се морало записати и забиљежити. А, под патронатом политике званичне власти, нажалост, Црна Гора је исписала свједочанство незапамћеним фалсификатима, лажима, обманама“, казала је она.

Цитирајући Милорада Екмечића, ауторка је рекла да је црногорски језик „цивилизацијска срамота“.

„Нигдје се у познатој цивилизацијској пракси није вршило такво насиље над језичком, књижевном и, шире, културном збиљом, као данас у Црној Гори. Односно, ово што је данас на дјелу, нема ни научне, ни историјске, ни друштвене заснованости. Није у складу са историјом, са човјеком који живи у Црној Гори, са његовим бићем. Дошло се до апсурдне ситуације да већ ништа (на формалном плану) у Црној Гори не препознајемо као своје. Постајемо идући овим путем, ни своји, ни ничији“, казала је професорка Стојановић.

Она је уз претпоставку да „ако нас и најмање ране свога рода боле“ закључила да је за препород Црне Горе потребно љубави, трпљења и истрајавања.

„Српски језик је (уз то, прије свега – ћирилицом) створио и стварао Црну Гору, једино је он може оживјети и препородити – а до препорода свакако мора доћи. Или ће Црна Гора поништити себе“, рекла је др Јелица Стојановић.

Књига „Пут српског језика и писма“ је објављена у издању „Плаво коло“ Српске књижевне задруге и добитник је Вукове награде за науку у 2016. години.

Други дио вечери протекао је у знаку стихова Бранислава Зубовића, пјесника из Врбаса.

У музичком дијелу програма наступиле су сестре Милић из Никшића.

Вечерас ће на Тргу од ћирилице бити представљена најновија издања Светигориних књига за најмлађе.

Аутор: Оливера Балабан,
Митрополија црногорско-приморска

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here