Доклестић: Гојковић уздигнуте главе напушта функцију

Данас у Херцег Новом, идиличном граду зеленила и бујне вегетације, гдје је управо усвојена одлука о заштити зелених површина, ни секвоја вјековне старости, права и своја, висока педесет метара, не би могла да опстане.

Пише: Оливера Доклестић

Тиха ерозија, диригована, попут киселине, оштра, љута, бескомпромисна, спрала би јој земљу око корјенског система, и оставила без ослонца. И пала би грдосија као суви балван. Затресла би се земља од удара, неко би о томе причао прво вријеме, људи би се чудили, жалили, славили јој висну, јадиковали над брзим падом, а онда би све утихнуло као да никада није ни била ту.

Али зато, у Новоме има драче и коприве, на сваком кораку, утаборене у бусене којима пчеле стижу, извана преко брда и гора, да им покупе полен и расију га у нове  засаде.

А те пчеле зује све јаче, све гласније и под рекламном паролом да праве слатки мед, заправо, творе опори отров. Гдје смо данас, ми Новљани, ми понижени и увријеђени, сви ми који смо вјековима чували свој језик, своју цркву, своју нацију и кад нас један од нас, један честит, добар, вјерујући, који је увијек имао времена и стрпљења за све људе, прави хришћанин (а прави хришћани су безмало пуни вјере, наде, љубави, понекад и погријеше ако их заведу рајски мириси јер не знају да су путеви до пакла поплочани најбољим намјерама, па тако и понекад епски, лудо храбри), добитник највећег црквеног одликовања, Светог Саве, које се не дијели по „бабу и стричевима“, по партијским и идеолошким заслугама и рођачким везама, него по духовној линији подвижника и хуманисте, и дакле, кад такав човјек бива прокажен и одбачен, етикетиран лажно, оптужен за кривицу без кривице?

Треба питати: ко смо ми данас, ми мали, обични грађани, изван партијских токова? Ко смо ако не стријепећи робови, осуђени на заточеништво у колективу без индивидуалне слободе. Идентификујемо се са Николом Гојковићем.

Његова кривица је у чињеници што је стао на пут, као неко домаћи, срчан, учен на принципима својих предака да је част и образ оно највриједније и да не треба одбацивати људе, ускратити им егзистенцију, опстанак,  макар то било за неке и криво.

Његова кривица што је наивно вјеровао у своје најближе. Херцег Нови је ових дана доспио на најмрачније странице своје историје, страшније од времена оног Лазара пред најездом Турака, или наших предака што су зарад образа и родољубља чамили по казаматима Мамуле, Превлаке, Устике, Липара, Презе, Драча. Или времена ́48 кад смо своје претке тражили по списковима „унутрашњег“ у страху да их није „појео вјечни мрак“.

На сајтовима траје отворена расправа грађана „про ет контра“ ове срамне одлуке. Она не говори ништа о Никши, (а шта би и могла да говори за само пет
мјесеци његовог управљања градом) – говори о онима који су га смјенили, и  говори о нама самима, о политичком, тијелу, владајућих, нових и старих.

Говори о бесрамности и пропасти, говори о етаблираним личним интересима, покривеним интересима града и државе, говори о заблудама да је петнаестогодишња стагнација заслуга једног политичког табора, говори о слијепилу, и говори о страшној мржњи која попут љуте гује спава и чека да се извије и убризга отров.

Брутална смјена првог човјека општине најављује Херцег Новом изобличавање. Започело је физичким руинирањем које траје захваљујући лошим привредним транзицијама, духовно унижавање и нестанак „шарма града“ оскрнављено је незналачком деценијском (не)културном политиком, етничка структура, која је тако слијепо чувана, као вјековно уточиште домаћег бића, посљедњих мјесеци доживљава драстичне промјене, али ће праве промјене тек да услиједе.  

Никола Гојковић из Општине излази уздигнуте главе, не треба да се плаши ни
пред људима ни пред Богом, не треба да страхује од изговорених ријечи зла и  
понижења јер није био грешник. Важно је сада да спаси самога себе, а тако спашава онај здрави дио народа и све вјерујуће и добре људе. Слобода ријечи и
слобода поступака је неотуђива од човјека.

Онај ко нема свој став – тај не заслужује да буде сматран човјеком. Ако постоји кривица – савјестан човјек има одговорност и грижњу, а она прогања попут страшног судије.    

Своју снагу препознајемо по томе колико смо спремни и способни да пребродимо тренутак неправде, јер је тренутак неправде страшнији и дужи од времена и вјечности!

А ако је све тако, како чусмо на скупштини, предстоји нам да посматрамо
тај вртоглави напредак Херцег Новог, (физички и економски) да нам тече мед и млијеко, па да сви будемо његов дио, и да опростимо за све грубости према, сада већ бившем предсједнику (и он ће, сигурна сам опростити), све зарад бољитка и напретка. Аферим!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: