Николић: Треба ли да се извинимо што су нас бомбардовали?
Председник Србије Томислав Николић положио је венац на Споменик жртвама НАТО бомбардовања пре 16 година у Алексинцу и поручио да увек опраштамо, али да никад не смемо да заборавимо и да је Србија бранећи себе бранила право и правду, међународне законе и институције.
„Шеснаест година је прошло од како су прве НАТО бомбе пале на наше градове и села, у њима на школе, болнице, фабрике, телевизију и касарне, чак и на амбасаду Народне Републике Кине, изван њих на наше њиве, аеродроме, мостове и пруге. Када им се учинило да то није довољно, гађали су наше куће и у кућама наше највеће благо – нашу децу. Бранећи своју територијалну целовитост, бранили смо међународни принцип целовитости сваке суверене земље на свету, бранили смо право и правду, међународне законе, повеље, институције пред којима би требало да смо сви једнаки „, истакао је Николић.
Народ подигао споменик страдалима
На споменику који је подигао народ Србије 1. новембра 1999. године исписана су имена 24 особе које су страдале у НАТО бомбардовању. Споменик се налази испред стамбене зграде која је изграђена за људе којима су порушене куће током НАТО бомбардовања.
Побише нас без права, на правди Бога
Настрадалим становницима Алексинца суграђани подигли споменик
Николић је навео да се Србија сећа своје несреће, памти своје суграђане, броји невине жртве и ради и да се, опет, као и читавог 20. века, подиже из пепела.
“ Кад поменемо њихову прошлост, кажу да је важна само лепша будућност. Кад поменемо нашу будућност, кажу да је не заслужујемо због прошлости. Нама није дозвољено да за своју децу градимо лепшу будућност све док се, како кажу, не суочимо са својом прошлошћу и одлукама које смо доносили. Док се не извинимо за све што су нам учинили. Па добро, ако ова правила суочавања важе за Србију, да ли је то опет из посебне књиге, да ли она важе само за нас. Нека нам макар покажу ту књигу правила по којој су пре шеснаест година подигли авионе и данима бацали по нашој земљи бомбе од којих и данас обољевају наша деца. Бомбе које су посејале раздор по целој планети“, рекао је Николић.
Како је рекао, нове генерације, неоптерећене предрасудама према Србији, могу да учине дела која би помогла да породице страдалих осете смирење.
Председник Србије је прецизирао да је Алексинац бомбардован у више наврата, чак шест пута био колатерална грешка, а 5. априла, у 21.35, тринаестог дана од почетка агресије на тадашњу СР Југославију, погодили су центар града, убили 11 и ранили 50 грађана и међу њима целу породицу Милић: оца Драгомира, мајку Драгицу и ћерку Снежану.
„Кажу да је мета била касарна надомак града и да су због техничке грешке мало промашили. Како да промаше толико да мету препознају у дечјем парку, шеталишту и тргу који чине центар Алексинца“, рекао је Николић.
Они и даље бомбардују, а ми оплакујемо
Да ли је то њихов закон, демократија и правда, упитао је председник Србије
Како је додао, наредбодавци, извршиоци, помагачи – сви су још увек живи, „неки од њих и сада бомбардују, а Србија оплакује, обележава, отима од заборава и тражи само пристојно људско извињење од силника који су једну земљу у европи бомбардовали пред крај двадесетог века“.
“ Зар је таква сила, 19 у неправди удружених држава, требало да удари на Србију, а међу њима и оне земље које се поносе својом традицијом правде и права, људских слобода и демократије, слободарских идеја. Да ли је њихова традиција истинита или лажна. Из какве традиције се изродио овакав чин“, упитао је Николић.
Он је подвукао да Србија и данас поштује и верује у истинске значајне цивилизацијске вредности и да је пре 16 година пораз доживео њихов лажни облик.
„Још можда и да их замолимо да нам опросте грех што се надамо да ће једног дана, месеца, године, неко у њихово име затражити опрост и упутити извињење породицама за убијене цивиле, за децу, за све наше пострадале грађане које су хладно назвали колатералном грешком“, упозорио је Николић.
Како је навео грешка јесте, али не колатерална, „већ њихова историјска и нељудска“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
BLAŽENOPOČIVŠI PAVLE SRPSKI
PUT U ŽIVOT
STRADAMO ZATO ŠTO IDEMO HRISTOVIM PUTEM
Jutro je u Beogradu, koji iznuren od nespavanja, uznemiren od zavijanja sirena, mamuran od bensendina, izmoren od bivanja u podrumima i skloništima minule noći, nesrećan i deprimiran zbog najnovijeg čina agresorske NATO – alijanse – rušenje starog mosta na Dunavu kod Petrovaradina – trlja sanjive oči. Četvrtak je, prvi aprilski dan. Jutro miriše svežinom, kukavica se oglasila na starom kestenu ispod zidina Kalemegdana, vazdušna opasnost još nije prošla, a mi se upućujem oprema Patrijaršiji na dogovoreni intervju. U jednom od najtežih trenutaka u istoriji srpskog naroda, kada još uvek ne verujemo da je 19 najmoćnijih zemalja sveta krenulo na jedan mali narod, kada smrtonosni i razarajući projektili „zasipaju“ naše gradove, sela, decu, bebe, njive, fabrike, mostove, a mi još uvek ne shvatamo da JESMO U RATU, pravom pravcatom – kada su emocije uzburkane a adrenalin raste, po mudre i smirujuće reči, reči pouke i ohrabrenja, otišli smo kod patrijarha srpskog, gospodina Pavla. Te reči upućene su onima, kako Njegova Svetost reče, koji imaju uši da ih čuju. Naime, i ranije je govorio, savetovao i upozoravao, ali, malo beše onih koji čuše i razumeše…
Njegova Svetost, patrijarh Srpski g. Pavle nedavno je u obraćanju naciji po izbijanju agresije, pored ostalog rekao da je odbrambeni rat, koji smo prisiljeni da vodimo, pravedan rat. Tako uči Evanđelje. Ali, odmah su se našli protivnici ove teze, iako bombe svakodnevno padaju…
– Jedna vaša koleginica, nemačka novinarka, pitala me je da li postoji pravedan rat. Primer kroz koji sam joj objasnio je iz predistorije hrišćanstva: satana se digao protiv Boga i anđeli, koji su ostali uz Njega, predvođeni Arhanđelom Mihailom, braniše se i pobediše satanu. Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj naš rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadački ni osvajački. Isus kaže: „Nema veće ljubavi od te da neko položi život svoj za bližnjeg svog“. Onaj ko ide u odbrambeni rat za svoje, ima Božiju blagodat. Za nas, koji branimo svoje, i ne pomišljamo na tuđe, ovaj rat je odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven.
Deo Šiptara je sebe proglasio vojskom. Kada ta njihova vojska napada, naša vojska mora da se brani, da im se suprotstavi. Ono, jeste, ima njihovih spaljenih kuća, izbeglih iz njih, što stranci stalno ističu, ali zaboravljaju da se iz tih kuća pucalo na naše vojnike.
– Vi ste 34 godine bili na Kosovu. U čemu je suština kosovsko-metohijskog problema?Koja je njegova geneza, jer, sigurno, on ne datira od juče, niti tokom poslednjih 10 godina?
– Taj problem postoji još od Prizrenske lige 1878. godine. Posle Drugog svetskog rata jedan broj Albanaca na Kosovu i Metohiji vršio je pritisak i teroru pravcu „etnički čistog Kosova“, Kosova i Metohije bez Srba. S druge strane, pod vidom političke emigracije, primane su na Kosovo i Metohiju cele porodice iz Albanije. Srbima koji su 1941. proterani i izbegli sa Kosova, komunističke vlasti nisu dozvoljavale povratak. Pored toga, visoki natalitet kod Šiptara snažio je povećavao njihov broj na Kosovu i Metohiji. Natalitet i kod Srba na Kosovu bio je najveći kod Srba u bivšoj Jugoslaviji, ali ne onoliko kao kod Šiptara.
Pitanje nataliteta, pak, nije samo biološko i etničko – hoće li nas biti ili ne biti. Nego pitanje moralno. Šta je upravo smisao i cilj našeg života? Je li to uživanje ili sticanje bogatstva, ili vlasti, ili slave ovoga sveta? Ili je to, po rečima Sv. Vasilija Velikog „sticanje blaženstva u neprolaznom Carstvu nebeskom“.