Насловна Поглед Тражити Рај на Истоку

Тражити Рај на Истоку

0
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Борис Над

Историју народа чини и неписана историја великих путовања и светских путника; историја која почиње много пре Херодота или Марка Пола, у неолиту или још пре тога, у неко баснословно доба људске врсте. Можда већ на заласку примордијалног, Златног доба, са глацијацијом или потопом, с првом у низу катастрофа са којима се суочило човечанство.

За њим следи доба сеоба народа и раса. Ако можемо веровати Платону, Атланти беху први колонизатори на свету и дошли су са запада. Други, опет, кажу да су њихови преци били Хиперборејци, који су избегли из леда, са крајњег севера континента. Народи се потом, кроз историју, крећу од севера ка југу и од истока ка западу – а не обрнуто. То чини њихов ход кроз историју – пут старења, дегенерације; час бржег или споријег, али ипак неумитног пропадања. Тако започињу велика освајања, која обухватају огромна пространства, читаве континенте, и тако се зачињу епски ратови, попут оног који је беснео под зидинама Илија. Или је и он био само сенка неког митског рата који се водио у још дубљој прошлости? У митско доба Земље. На почетку времена, in illo tempore.

Али, они не хрле ка непознатим и егзотичним земљама, ка топлим морима, већ ка својим изгубљеним завичајима; ка митским земљама почетка, ка богатствима Златног доба. Ка примордијалном, еденском изобиљу. Ка изгубљеном Рају, оном библијском, кога не престајемо да тражимо ни данас, овде на Земљи. Један исламски мистик, Сухраварди, тврди да се душа после смрти враћа у завичај, да је тако заповедио сам милосрдни Алах и да то није могуће уколико у њему већ претходно није боравила. Тај митски завичај се налази негде на духовном Истоку.

Истинска путовања, стварне пустоловине духа, почињу на Западу, из „земље бунара изгнанства“. То је место налик гробу, тамница мртве пути.

Ступајући на тло дотад непознатог континента, Кристофор Колумбо је помислио да је открио Нову земљу, ону која се помиње у Откривењу Светог Јована.

Славни морепловац је поверовао да је у заливу Парија и у његовим свежим воденим струјама пронашао извориште четири реке изгубљеног рајског врта, самог Едена. „Бог ме је учинио весником Новог неба и Нове земље, о којој је говорио у Апокалипси“, узвикнуо је пред шпанским краљем Хуаном, „а пре тога на уста Исаије; и показао ми је где ћу је пронаћи“.

Крају света, записао је у својој Књизи пророчанстава, претходиће откривање Нове земље, преобраћање неверника и уништење Антихриста. Зло ће, једном заувек, бити уништено на Земљи.

У каквој се вези налазе Агарта и Америка? Нису ли то исте оне нити које повезују све континенте? Или је појава и једне и друге, или пре њихов повратак на хоризонт светске историје, само један од знакова „последњих времена“? За тајну Америке знали су и Викинзи, Египћани и Феничани, столећима, па и хиљадама година, пре португалских и шпанских морепловаца.

Езотерици и адепти тајних удружења, мистици и опсенари, астролози и неофити, поклоници тајних култова и опскурни завереници – сви они плету своје мрачне мреже око Агарте и дубоких мистерија које скрива подземно краљевство.

Америка није само земља Апокалипсе – повести која говори о смаку света и последњем откровењу. Први досељеници су Америку изједначавали с рајем у коме чак и дрвеће и биљке „говоре хијероглифским језиком нашег адамитског или примитивног стања“. „Нови свет“ је за њих пројекција Раја на Земљи, којим је сам Бог благословио свој изабрани народ – Нови Израиљ. Атрибут „нови“ овде има значење „божански“. Други су Америку, не с мање основа, поистовећивали с Атлантидом, о чијој пропасти говори Платон, превиђајући да је извештај грчког филозофа прецизан у својим појединостима и да, мимо атлантидског острва, грчки филозоф помиње и „копно на западу које са свих страна окружује океан“. То је северноамерички континент, о томе не може бити двојбе. Америка је само њена сенка, њена пројекција на крајњем Западу, „лажна Атлантида“.

Херман Вирт говори о ишчезлој земљи Мо-Уру (библијска Морија, у којој је Аврам хтео да жртвује свог сина); острву у северозападном Атлантику, које је заправо изгубљени сакрални континент.

Индија средњевековља и познијег доба, ка којој хрле светски путници, једнако је, ако не и више, митска земља; није само пука географска чињеница. Своје име Бразил дугује Хи-Брасилу, митској земљи келтских предања.

Зашто је Сибир, на концу, постао „свето тле“ Руске империје? За Јесењина, рај је Русија, или је она важнија и од самог раја. Русија и Сибир, или њен далеки Север, према другим истраживачима, јесу управо митска Хипербореја – исходиште данашњег човечанства, или једног његовог дела, домовина људи-богова – божанске расе Златног доба.

Преузето са портала: Геополитика.ру

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here