Torture memos

Политика обликује историју. Тешко да би се једноставније и концизније могла изразити суштина савремених друштвених односа. Том реченицом Адолф Хитлер започиње своју књигу Мој поредак свијета, коју ју написао неколико година након објављивања Majn Kampfa, а која је откривена тек 1945 године након слома нацизма и смрти самог Führera и Reichskanzlerа.

Многе од идеја које Хитлер излаже у овом националсоцијалистичком руководнику, имају елементе не само идеолошко политичког програма већ и структуру и елементе модернистичког манифеста у којем ће централно мјесто недуго послије заузети логор.

Родно мјесто биополитике логора Ђорђо Агамбен ће пронаћи у програму пруских закона о ”заштити личних слобода” из 1851, односно у такозваном правном институту Schutzhaft, превентивнoj мјери заштитног притвора за све оне потенцијалне ”кривце” који би могли у будућности угрозити безбједност државе, а који у тренутку хапшења нијесу учинили никакво кривично дјело.

Сличном логиком, идеје безбједности и ”заштите личних слобода”, у другачијем историјском и политичком контексту, водиће се и америчка администрација оснивајући затвор Гвантанамо, која ће екстериторијализацијом, односно измјештањем простора затвора изван јурисдикције америчких закона, а што је један од одређења логора, суспендовати есенцијалне премисе легалитета.

Биљешке о тортури (Torture Memos) Министарства одбране САД, а у којем се појам тортуре редефинише зарад очувања нације од тероризма и исламског радикализма, заправо је инструментаријум друштвене контроле којим се не сузбија страх од упада ”варвара” већ се насупрот томе страх као егзистенцијал трајно инхибира у заједницу.

У таквом анксиозном простору, глобализовани поредак свијета продукује потребу за “варварима” као недостајућом кариком којом се структуира културолошки дефинисан расизам.

Непријатељ, као милитантни облик непожељне другости или као ”варварин” у хеленистичком духу тога појма, представља заправо само срце савременог концепта eкумене. 

”Варварин” мора да постоји као глобална пријетња онолико дуго колико је то потребно за завршетак секуларизованог свијета. У постблоковској апокалиптици, НАТО савез није војно безбједоносна организација већ колективно психолошки модел сигурности који лимесом раздваја ”границе царстава” инјектирајући стално страх у биће друштва.

Генеза савремених радикалних и антагонистичких покрета и јавних политика које оне спроводе, а чији је последњи чин Шарли Ебдо, открива круцијални аподиктички доказ да је тероризам неодвојиви дио глобалистичког тоталитаризма као једино понуђеног идеолошког оквира ”краја историје”.

Парадоксално једнако као што тероризам производи страх од насиља, тако и страх од тероризма производи насиље.

Слобода мора имати механизме заштите, контролисане принудом силе али слобода која почива на насиљу на крају постаје насиље које има слободу.

Суочавање са питањима и контраверзама које доноси наша цивилизација, односно пројекат заснован на диктатури ума, једини је легитиман начин да изађемо из зачараног круга насиља.

Не чини се ту ваљаним ни предлог Алена Бадјуа који ће поновно инсталирање комунизам понудити као цивилизацијско решење, у окупираном биоскопу Звезда у Београду. На истом фону је и Славој Жижек који ће на мјесто комунизма видјети ревитовализовану љевицу, ма шта то значило.

Нажалост оно што ни један ни други нијесу ни видјели ни проблематизовали јесте важност и улога религије у савременим друштвеним процесима. У секуларизованим друштвима питање политичности религије разумијева се као нешто инцестуозно. Одвојеност религијског од политичког плод је чувене националсоцијалистичке девизе „Führer на земљи, а Бог на небу“,  која ће свести религијско само у сферу приватности одвајајући га од простора политике.

 Неразумијевање и неуважавање принципа на којима почива политички ислам и сваки други религијски систем доводи до трајне поремећености друштвених односа и на крају до тероризма односно насиља као јединог могућег одговора.

Религијске идентитете, ма које деноминације, морају да прате и одређени јавно политички циљеви, које друштво мора не само да призна као легитимне , већ мора бити спремно да их оствари, у оној мјери у којој они остварују суштину демократског уређења а то је брига за заједницу.

Право на самоопредељење свог религијског идентитета, уз право да и сви други то учине, како то сугерише професор са Емори универзитета Абдулах А. ан Наим, почетак је једне политике разумијевања која ће обликовати историју десекуларизовног свијета као једног могућег одговора на цивилизацијске перипетије. Ако то не будемо у стању онда ћемо моћи заједно са Кавафијем иронично да кaжемо “варвари су ипак били неко рјешење”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: