Толстој и православље: „Док се не покаје“

У листу „Црквене ведомости“, званичном гласилу Светог правитељствујушчег синода Руске православне цркве, 24. фебруара 1901. објављен је „Акт Правитељствујушчег синода о одступању грофа Толстоја од цркве“. Сутрадан се тај текст појавио у свим главним дневним новинама. Суштина документа се своди на то да гроф Толстој више није члан православне цркве, јер су схватања која он јавно износи неспојива са таквим статусом. У пракси је то значило да Толстој не може учествовати у светим тајнама исповести, причешћа и јелеосвећења, и што је најважније, не може бити сахрањен по православном обреду.

Доношење Акта је у извесном смислу био независан чин синода. Његов иницијатор је био митрополит санктпетербуршки и ладошки Антоније. Чланови синода су донели ту одлуку под његовим притиском, супротно вољи обер-прокурора синода Победоносцева, који јесте био најљући Толстојев непријатељ (између осталог, сматра се да је он карикирано приказан у лику бездушног циника Топорова у роману „Васкрсење“), али је сматрао да ће таква акција само обезбедити писцу „ореол мученика“. Из преписке Победоносцева са императором Николајем II, објављене после Револуције, сазнајемо да ни цар није одобравао такав корак.

Саопштење о „одлучењу“ (изопштењу) изазвало је веома бурну реакцију јавности. Часописе су одмах преплавила писма читалаца са проклетствима упућеним како „безбожном грофу“, тако и његовим гонитељима. У синод је пристигло мноштво писама чији аутори захтевају да и они буду изопштени, јер не желе да буду у истој цркви са Толстојевим гонитељима. Чак и они представници интелектуалне елите који су Толстојеве „заблуде“ доживљавали као „злочиначке“ изјашњавали су се у том смислу да бирократски орган попут синода „не може одвојити Толстоја од Христа“.

И ја сам се уверио да је учење [Руске православне] цркве теоретски подмукла и штетна лаж, да је то практично скуп најгрубљих сујеверја и враџбина који потпуно заклања читав смисао хришћанског учења.

Став Руске православне цркве према Толстоју никада није ревидиран. Када су у јавност продрли подаци да је за време пишчеве сахране ипак извршено опело, представници духовне академије су изјавили да се „та церемонија не може третирати као опело, па чак ни као лична молитва“. Сто година касније (2001) Толстојеви наследници су се обратили патријаршији са молбом да укине поменути акт, али је њихова молба одбијена. У новембру 2010. сличну молбу је упутио и председник Руског удружења књижевника Сергеј Степашин.

На његово писмо је одговорни секретар Патријаршијског савета за културу и писац бестселера, архимандрит Тихон Шевкунов, одговорио да „изопштење човека који је сам себе изопштио из цркве не може бити укинуто“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: