Насловна Поглед Ти си човјек, буди човјек!

Ти си човјек, буди човјек!

2
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Лука Вукадиновић

А јесте ли се икада запитали ко сте ви? Зашто сте рођени ? Шта је сврха вашег живота? Његове тежње? Потребе? Јесте ли рођени као паразит или самосвијесна самостална јединка?

Сигурно јесте, бар једном у животу, и то у тренуцима сете, туге или неких сличних мрачних осјећања када сте били окренути сами себи, решавању проблема, проналажењу одговора на милионе питања, излаза из безизлазног наизглед тунела јер срећан човек није окренут себи у том правцу и дубокоумним мислима зашто је ту, зашто баш он и сл., већ је окренут проживљавању те среће, што је и логично и природно. Дејство адреналина физички условљава ту појаву а ментално свијест да је сваки срећан тренутак само једном ту и да га тада треба и искористити.

Али и ако нијесте никада себи поставили то питање, вјерујте ми ја јесам, милионе пута, можда чак исувише често… И дошао сам до наизглед баналног и очигледног одговора на питање: Ко смо ми?- Људи. Ко сам ја? – Па човјек. Делује смешно, зар не?

Али човјек може да преживи само као човјек, не може ни да постане биљка, ни животиња, ни предмет, ни амеба, нити било који други микроорганизам иако би желио. Желио би често да побјегне из своје коже али му нешто не да, за почетак препотентност, свијест да је од сваког другог организма у нечему бољи. Код биљке му не одговара што не може да бира своје поступке. Њена хтења је покосила природа која јој је одредила циљеве у животу. Исхрана, сунцева енергија, вода су приоритети које она аутоматски, по дефаулту природно следи.

Ови микроорганизми му се не свидјају уопште, зашто да буде тако невидљив, па још и најмањи од свих… Каква ће онда бити појава?! Ту идеју о трансформацији у микроорганизам је одмах елиминисао. Највише му одговарају животиње, али опет, имају мозак, имају потребе, имају осјећања, имају законе по којима живе, развијају се, размножавају, умиру али све на нижем ступњу развијености него код човјека.
И шта ће, јадан човјек остаде само човек…

Ех, а да ли је тако лако бити човек? Па, да је тако лако бити човјек не би он измислио још једну категоризацију, вјештачки направио нову врсту звану „нечовјек“. А шта је то, није човјек а има изглед човјека, није биљка а има трње, није микроорганизам а душа му је мизерна, животињи је још најсличнији. Животиња да би опстала убија, раздире, али у коју грубу је онда сврстати. Риба? Плива добро у мутним водама али се у бистрим дави. Птица није, птице воле небо, ширину, лет, јато, а овима треба копно, пуно рупа да се сакрију, пуно кривина, пуно друштва које ће затровати… Па то личи на гмизавца, зар не? Шта је то, мутант човека са срцем змије и способношћу мимикрије камелеона? Можда… Е, а колико ли је тешко бити човјек кад си у стању да претрпиш такву модификацију личног описа? Много, изгледа…

Човјеку је на земљи квантитативно дато мало а квалитативно дато пуно. Дати су му потенцијал и средства којим ће тај потенцијал уобличити. Потенцијал је заправо његова свијест. Човјек је мисаоно биће које за опстанак користи свој ум. Одлучује да ли нешто хоће или неће, да ли ће сада, сјутра или никад и има слободу да направи кикс, погрешан избор. Али одмах бива кажњен, последица га стиже као стампедо. Може и да бјежи од реалности али не може да избјегне понор у који пада. А средства су заправо читав свијет, његова ширина са својим благодетима.

Ех, ма знао сам да постоји ту нека сметња. Заправо, човјек је као држава. Анархија ума доводи до раскола а слога и ускладјеност рационализма са осталим факторима до благостања. А опет није држава, већ само човјек.

И тај његов живот, какав год да је, мора да тежи нечему, мора да зна у ком правцу ће да тече, да се развија. Зато човјек себи поставља неке циљеве, неке вриједности које ће његов живот водити у „правом“ правцу и учинити „корисним“. Шта је прави правац и шта је корисно и шта су уопште вриједности је веома дискутабилно и индивидуално. Али глобално, рецимо да су вриједности оно што је добро, што унапредјује његов живот а лоше оно што га исцрпљује и угрожава..

И онда када себи поставимо неке циљеве и остваримо их а притом испоштујемо и тај кодекс вриједности, не побијемо стотине људи да бисмо остварили ту жељу, имагинацију претворили у стварност, јесмо ли онда човјек? Или животиња са мало култивисанијим животом?

Микроорганизам у гигантском облику? Човјеков задатак је крајње једноставан ако се гледа из угла другог цовјека, а веома компликован ако се посматра из угла онога који је живот дао. Човјек има поријекло и Човјек никад није сам… А вама остаје да размислите јесте ли нешто друго осим људи, надам се добри људи…

ПОДИЈЕЛИ

2 КОМЕНТАРИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here