Тако је говорио Раша Попов: Српски народ дужан је да троструко више цени књигу

Српски народ је дужан да троструко више цени књигу баш због трагедије коју је српска књига доживела 6. и 7. априла 1941, казао је Раша Попов отварајући Нишки сајам књига прије пар мјесеци. Јунак дјетињства многих генерација, хуманиста, књижевник и публициста упокојио се синоћ. Ово је прилика да се подсјетимо неких његових мисли.

„Команда Луфтвафе упутила је на Националну библиотеку Србије месершмите са запаљивим бомбама. Суседи са Косанчићевог венца појурили су да гасе благо скупљано пола миленијума. Челични лукови на сутеренима били су несаломиви. Књиге су гореле тињајући. Хартија гори брзо, али су књиге пресоване, те нису могле да преживе. Домар националне библиотеке побегао је далеко од бомби,“ казао је тада Раша и нагласио:

„Меморија српског народа која је сабирана више од пола миленијума, ишчезла је за 48 сати овог ратног ужаса. Зато сваки наш читалац и издавач мора да каже: ‘У светлу те дивљачке грозоте, морамо бити народ који три пута више него други народи цени и воли књиге!’

Наравно, као народ који је у једном маху изгубио половину свога памћења, борбу за књигу морамо сматрати културним задатком коме премца не може бити.“

Попов је Душка Радовића сматрао за свог учитеља, сматрајући га ослободиоцем српске дјеце:

„Он је учитељ свих савремених песника за децу који не пишу укрућено, уштогљено, јер он је донио ведри дух у српску поезију за дјецу. Душко Радовић је био човјек геније. Он је оно што је за Јужну Америку Боливар, велики ослободилац свих јужноамеричких држава. Он је ослободилац српске дјеце.“

Добитнике на математичким олимпијадама, којима се Србија последњих година дичи сматрао је новим Доситејима:

„Они нису Доситеји књижевности, али јесу царства умних људи,“ казао је Попов у једном интервјуу.

На питање који је његов мото у животу Раша је шаљиво рекао:

„Требало би да буде: ‘Мање брбљај’, али не држим се тога. Најтеже тренутке у животу доживио сам због тога што нисам знао да скратим језик.“

Говорећи о свом осјећању поноса Попов је рекао:

„У Студеници када сам видио саркофаге у којима леже Стефан Немања и Стефан Првовенчани. Одушевила ме је далекосежност српске државе и цивилизације. Био сам пун поноса што сам рођен на овим просторима.“ 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: