Свједочанство голготе: Књига Мира Микетића „Кроз пакао и назад“

У великој сали скупштине Општине Беране недавно је представљено је трокњижје „Кроз пакао и натраг“ аутора Мира Микетића, који је 1945, као деветогодишњи дјечак, са избјеглим народом и војском Павла Ђуришића, прешао голготски пут до аустријске границе.

На промоцији поменутог дјела говорио је његово преосвештенство спископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Владика је оцијено да је ова трилогија изузетно драгоцјена, прије свега, зато што је писао очевидац страшних догађаја, а у тој нашој, још неиспричаној причи и разним магловитим сукобљеним ставовима, ријеч очевидца, сматра његово преосвештенство, увијек дјелује отрјежњујуће.

„У Црној Гори се није одступило од комунистичке идеологије, која је утврђена негдје од 1945. до `50. и неке године, а коју наш Митрополит зове брозомора.Од те идеологије се још није одступило, макар, у односу на овај проблем о коме вечерас говоримо. Још увијек се, све оно што се гради у неком идејном, идеолошком погледу у овој држави, што се тиче званичне политике, гради, управо, на том злочину који се догодио, на злочину братског поклања, а кад је братско поклање у питању онда ту нико није прав. Морамо правити, макар, једну крупну разлику. Идеологија проливања братске крви и убијања класног непријатеља, ипак, је карактерисала комунистичку партију и њене присталице, а не оне који су били припадници Краљевске југословенске војске у отаџбини и оне који су подржавали њене ставове и њену идеју. Тако је све то, нажалост, и почело и мислим да нема ниједне породице у Црној Гори коме неко од ближњих није страдао на такав начин што је партија наредила да се убије, односно, они који су водили те несрећнике који су убијали браћу. А оно што је најстрашније, ти наши међусобни сукоби нијесу остали у границама Црне Горе него су се проширили до Зиданог моста и до Кочевја, проширили су се у неком идејном погледу и расцијепили наш народ. То је наша велика несрећа, па и данасимамо ту појаву да људи зазиру једни од других, да не говори брат са братом због тих или сличних подјела, и овдје код нас у отаџбини и у расијању. То нас проклетство, нажалост, свуда прати“, оцијенио је епископ Јоаникије.

Он се захвалио аутору на уложеном труду, на памћењу и свједочењу изнијетом у трокњижју „Кроз пакао и натраг“, које је, према ријечима владике, писано са топлином, осјећањем према жртвама и према трагедији, са хришћанским, људским приступом.

О књизи Мира Микетића говорио је и Горан Киковић, предсједник СО Беране и историчар који је свој говор насловио: “Опростити морамо – заборавити не смијемо“.

„Историју би требало да пишу историчари али то није увијек тако. По доласку комуниста на власт 1945.године, почиње контрола свега па чак и историје. Међутим ,последњих деценија, захваљујући како домаћим тако и страним историчарима и публицистима који на основу нових сазнања и историјске грађе, објелодањују другачије чињенице, добија се једна сасвим нова слика о свему ономе што се дешавало на подручју Југославије током Другог свјетског рата. Зато се и појава књиге Мира Микетића “Кроз пакао и натраг“ коју вечерас промовишемо доживљава као истинит и чињеничан поглед на историјске токове и процесе крвавог грађанског и братоубилачког II. свјетског рата, наравно из угла човјека који је преживио све страхоте овог рата као дјечак, који кроз судбину своје породице објашњава сву трагедију која се догодила Српском народу од 6. Априла 1941.до “ослобођења“ 1945. године, кроз своје сјећање и документацију у три тома на 1329 страница описао је истинито многе људе и догађаје. Истина је најбољи лијек, а “идеал историјске науке je истинита ријеч “.Ових година излази на свјетлост дана истина о злочинима партизана на Зиданом мосту, Похорју, Кочевју и многа се стратишта обзнањују а многа дјеца сазнају гје су им очеви и дједови сахрањени. До сада је у Словенији откривено 597 масовних гробница. Узмимо да свака није масовна него да у њима лежи само по један, њихов збир би сведочио о монструозном злочину. У Хрватској су такође откопали на стотине стратишта и јама. Само у Србији и Црној Гори још није откривена ниједна. У Србији се изједначила улога два антифашистичка табора, партизанског и Равногорског“, навео је Киковић.

Међутим, додао је он, у Црној Гори то није случај јер, овдје је и данас “званична историја под контролом партије на власти“. Црна Гора је једина земља у Европи, која се није суочила са својом прошлошћу и која није осудила злочине диктаторског комунистичког режима, који од 1945. године управља овом земљом.

„У Црној Гори још траје “Тамна ноћ“. Зато читањем ове књиге сазнаћете за злу судбину новомученика који су страдали у Словенији и који су страдали само зато што на чело нијесу хтјели да ставе петокраку.Треба сазнавати истину не ради освете већ да се не понове крваве ноћи Зиданог моста и Голог отока гдје су страдала браћа од “ разбраће “ само што су у датом моменту мислили другачије. Ми несмијемо емотивно доживљавати историјске чињенице него их треба понудити јавности па нека она суди. Како каже велики српски Владика Петар II Петровић Његош “ покољена дјела суде, што је чије дају свјема “. О томе нам пише и Миро Микетић који је у том сулудом времену био дјечак, али је своја сјећања ставио у ову трилогију. До данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата као о устанку српског народа јула 1941.у Црној Гори. Устанак у Црној Гори букнуо је 13.јула 1941. и није избио из ,“револуционарно-класних“ побуда, већ је то био општенародни бунт против намјере Италије да Црну Гору одвоји од српства и Србије уз помоћ црногорских сепаратиста. Повод за устанак била је Петровданска скупштина. Током јула мјесеца ослобођен је велики дио Црне Горе. Устанком су руководили официри угледни људи и народни прваци: касније четничке војводе Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић…“, казао је Киковић.

Треба и овдје цитирати ријечи академика Матије Бећковића.“ Да би бездан братоубилаштва био погубнији и наказнији, нема ни једне куће у Црној Гори чији укућани нису припадали и једној и другој страни и ни једне породице која није подељена на две: нашу и њину. Нема ни једног вође у обе војске који није имао сроднике на противничкој страни. Можда су баш зато те стране једна другу тако бездушно порицале и оцрњивале, а једна мајка рађала два брата, два душманина и непомирљива противника. Па и дан-дањи, како сведочи и ова књига, има породица које учествују у прикривању истине кријући сроднике пале на другој страни. Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла.“

И високопреосвећени митрополит Амфилохије о овим догађајима каже: “Покрет отпора у Црној Гори против окупатора од самог почетка расцијепио на онај назван “ национално-четнички“ и други “партизанско-комунистички“. Када би се пак сабрао коначан број пострадалих у Црној Гори у току Другог свјетског рата у борби с Италијанима и Њемцима и оних погинулих у узајамном истребљивању и уништавању, несумњиво би се показао да је број ових других неупоредиво већи. Та страшна чињеница постаје утолико очевиднија уколико бива сагледана у свјетлости свега онога што се догодило када су комунисти (1944) преузели власт, како у Црној Гори, тако и у цијелој ондашњој Југославији. Црна Гора и ратна и послератна црногорска стварност заузимају изузетно мјесто у свеукупној ондашњој југословенској драми. Комунистичко истребљивање (“ликвидирање“) идеолошких противника, под видом “издајника“ и “петоколонаша“, врхуни управо у масовном уништењу, без суда и пресуде, одступивше на “зли пут“ војничке, интелектуалне и духовне елите Црне Горе са бројним престрављеним народом.“

„Ова књига је велики допринос проучавању наше прошлости на истинит и аргументован начин уз коришћење докумената и расположиве литературе. Књига је настала из жеље аутора да отргне од заборава многе личности и догађаје и да их прикаже читаоцу а на њему је да оцијени коначно ову књигу. Ово је потребно да се зна да се више никад не понове злочини међу “браћом“ јер “без прошлости нема ни будућности“. Хвала аутору што нам је подарио још једну књигу о потресном страдању Срба . Ову књигу препоручујем стручној и лаичкој јавности а аутору желим да из његове богате истраживачке ризнице изађе још дјела која ће бити свједочанства о нама у злим временима када је “Каин каидисао на Авеља“. Нека нам и ово свједочанство буде опомена да се и у данашњим временима не дијелимо по партијском опредјељењу, него да једине подјеле буду на људе и нељуде, како је говорио мудри доњовасојевићки главар Голуб Добрашиновић“, истакао је Киковић.

У промоцији су учествовали: професори Веселин Матовић, Павле Чукић и аутор. Програм је надахнуто водила професприца Јелена Божовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: