Сви сте гледали меч Кличко и Џошуа: А зашто би бокс требало да уче деца у свим школама

Пише: Тони Парсон 

Данашњи млади су осуђени на пропаст – гоје се од брзе хране и година седења, оглупели су од пиштавих смартфона, сексуалност им је ушкопљена и искривљена од сталног прилива тврдих порнића. Шта их може спасти? Само бокс. Само од бокса могу да очврсну, само бокс може да их врати у телесни свет, само бокс може да их подсети да имају тело, главу и срце, и само бокс може да их улепша и обезбеди им девојку.

Бокс је благотворан.

Било да вам је петнаест или педесет, после основне обуке неопходне за бокс — поступка који Џојс Керол Оутс назива „фантастичним потчињавањем самог себе“ — бићете телесно далеко чвршћи него икада.

Не можете боксовати а да не очврснете, као што не можете пливати а да се не поквасите. Не можете ни у шта ударати три минута — у врећу, у крушку, у фокусере, а свакако не у друго људско биће — без доброг кардиоваскуларног стања. Ништа не подстиче срце, не убрзава крв и не отчепљује вене као бокс.

Не можете ни примити јак ударац у стомак ако доле носите мекани пивски јастук. Бокс познаје безбројне варијанте трбушњака и тренирајући бокс радићете на стомачним мишићима колико бисте и на јоги или пилатесу. Бокс убија пивски стомак и буди трбушне мишиће.

Боксу се морате посветити, не можете боксовати кад вам дође. Бокс није скијање или роњење, није нешто чиме се можете бавити једном годишње на одмору. Бокс није чак ни као фудбал или тенис — не можете се бавити боксом повремено у парку кад је сунчан дан. Бокс, чак и на аматерском, рекреационом нивоу, изискује преданост, дисциплину и издржљивост.

А ево због чега је бокс посебан — телесна чврстина је само почетак. У боксу је заправо најважнија ментална чврстина. Зато што бокс умирује. Учи нас контроли. Лечи нам главу. Бокс рађа поштовање — према другима и према себи. Дворане за бокс често привлаче необуздане дечаке, рђаве момке, агресивне људе — али сви они науче, вероватно на првом часу, да једноставно не могу да боксују без самоконтроле.

Бокс мења човека.

Када би се бокс учио у школама, променио би свет.

Шта може да спасе оштећену децу интернета? Сваки старији нараштај очајава због млађег поколења. Но, у ово гојазно, порнографијом засићено дигитално доба, тај очај није неоснован.

Данашњи млади су осуђени на пропаст — гоје се од брзе хране и година седења, оглупели су од пиштавих смартфона, сексуалност им је ушкопљена и искривљена од сталног прилива тврдих порнића. Шта их може спасти? Само бокс.

Само од бокса могу да очврсну, само бокс може да их врати у телесни свет, само бокс може да их подсети да имају тело, главу и срце, и само бокс може да их улепша и обезбеди им девојку.

Та јадна бескорисна деца! Наводно су повезанија са светом од било ког нараштаја у људској историји, а безнадежно су неповезана са светом мишића и крви. Млади не носе ножеве јер су опаки. Носе ножеве јер су слабићи, јер се плаше, јер су престрављени. Зато што не боксују. Кад би у школи учили бокс, све ово — гојазност, зависност од порнића, нервозни ножеви — нестало би преко ноћи.

Бокс се некада учио у британским државним школама. Упркос увреженом мишљењу, никад није забрањен, него је само одумро отприлике у време првог албума Битлса.

Бокс никад није забрањен у британским школама упркос великим напорима лекара и лабуристичке посланице по имену Едит Самерскил чија је кампања против бокса имала велику подршку, али је за неколико гласова изгубила у Доњем дому. Можда се гласало против Едит Самерскил, али дух времена био је уз њу. Времена су се мењала. Сећања на рат су бледела. Обавезна војна служба је укинута. Мужевне врлине излазиле су из моде. Многи су веровали да је бокс у школама заоставштина насилне прошлости.

Бокс је престао да се учи у школама 1962. године. Иако Министарство просвете не одређује који спортови треба да се подучавају у оквиру националних програма, ако је неки дечак желео да учи бокс после 1962, морао је да се учлани у боксерски клуб. Због тога су бокс учили само дечаци који су већ наклоњени спорту, агресивни и неустрашиви — они којима је бокс најмање потребан. „Школе могу да понуде наставу бокса ако желе“, рекла је представница за јавност Министарства просвете кући ББЦ, „али, наравно, морају да воде рачуна о безбедности. Ми начелно сматрамо да је најбоље учити бокс у клубовима, од квалификованих тренера.“

То је био општи став — бокс је једноставно сувише насилан за школу. Та предрасуда пориче из слике бокса као спорта силеџија. Романописац и аматерски боксер Џорџ Гарет оспорио је ту слику: „Многи добри и искусни боксери постали су благи и добри људи. Они по навици борбеност остављају за ринг.“

Ово је златно доба британског бокса. Професионални бокс имао је светског првака Карла Фроча, аматерски бокс блистао је на Олимпијским играма у Лондону, а клубови Аматерске боксерске асоцијације Енглеске цветају. Но, искључењем из школа бокс је постао мали спорт — а требало би да је највећи. Бокс је борилачка вештина Запада, усађен је у нашу културу као кунг фу у кинеску, карате и џудо у јапанску или таеквондо у корејску. Нема ничег езотеричног у познавању самоодбране.

Пре неколико година школе у Бромлију увеле су бокс у наставу физичког васпитања под надзором АБАЕ. Иако су тренинзи били бесконтактни — ученици и ученице су тренирали, али нису спаринговали — сви су се преобразили. Увек је тако!

Шта се дешава када дете боксује? Дебели клинци смршају. Силеџије се науче скрушености. Девојчице стекну моћ. Слабићи ојачају. Плашљивци стекну храброст. Необуздани се науче самоконтроли. Болешљиви очврсну.

А сви науче да у боксу нема места бесу.

План АБАЕ јесте да повећа присуство у школама, да пружи прилику деци да се упознају с боксом и да се затим учлане у клубове. То је драгоцен циљ. Но, бокс треба да буде и такмичење, баш као фудбал. Естаблишмент охоло презире бокс јер претпоставља да би у школама изазвао крвопролиће. Али ниједан одговоран тренер не би дозволио ученицима да спарингују док не савладају основе одбране — блокирање, измицање, сагињање и слично.

Због неопходне опседнутости телесном тежином и спаривања сличних, бокс је уједначенији од било ког другог спорта.

Не постоје „фер трка Формуле један“ или „фер фудбалска утакмица“, али замисао о фер борби саставни је део бокса. Због тога је, статистички говорећи, бокс релативно безбедан спорт. Боксери не жуде за узбуђењем. Ја спарингујем већ годинама, али не пада ми на памет да возим бицикл по лондонским саобраћајницама. То би било заиста страшно.

Тачно је да професионални боксери добијају ударце који би лако омамили или убили обичног човека. Али аматери, рекреативци — па чак и професионални спаринг-партнери у рингу пре великих мечева — увек носе кациге. Понекад завршимо с масницом на оку или крвавим носом, али никада не бивамо озбиљно повређени јер нас не удара Џо Фрејзер, јер носимо кациге и, што је најважније, зато што се не боримо до тачке крајње дехидрације, до те смртоносне зоне у којој се догађају озбиљне боксерске повреде.

Бокс нас учи како да се одбранимо у свакој прилици. Бокс нас учи да постоји једнако много начина да избегнемо ударац колико и да га задамо. Иако су државне школе дигле руке од бокса 1962, у најбољим приватним школама никада нису изгубили веру у исцељујућу моћ бокса. Због тога су сви моји познаници који су боксовали у школи похађали Итон.

У доба када је нараштајима изгубљених дечака став према женама изобличен насилном женомрзачком порнографијом, у доба када слободно време проводе играјући се мишем док не запишти, бокс може помоћи обнови осећаја хуманости између момака и девојака. На Играма у Лондону 2012. видели смо да девојке могу да боксују. И то врхунски.

Олимпијске игре 2012. из корена су промениле дугогодишњи став према женском боксу. Није то женски фудбал или женски тенис — бедна замена за оно право. Била је то чврста високооктанска забава за Британку Николу Адамс и Иркињу Кети Тејлор. Кад је Амир Кан освојио сребрну медаљу у Атини 2004, рекао је: „Дубоко у души верујем да жене не треба да боксују. То је моје мишљење. Ударци могу бити врло болни. Жене би могле да страдају.“

Ох, Амире! Ругала се шерпа лонцу. У Лондону 2012. Кан је уживао у женском боксу у друштву премијера. „Ау, па ове девојке су невероватне!“, рекао је Ленокс Луис, а Дејли телеграф назвао је женски бокс „најчистијом суштином олимпијског духа — спортом спорта ради“.

Ништа није показало свеобухватну природу бокса као боксерке у Лондону 2012. Бокс није за крупне и чврсте, ни за дечаке и мушкарце, чак ни за нарочито мишићаве и јаке. Бокс је за свакога.

Тешко је и схватити да женски бокс није био олимпијски спорт све до Лондона 2012. Још колико 1996. женски бокс био је забрањен у Великој Британији, а колико 1998. женама се ускраћивала дозвола за бокс на темељу тврдње да су због предменструалног синдрома нестабилне. Нису сви као они сјајно уравнотежени мушки боксери, на пример Мајк Тајсон.

Фудбалери се свађају, псују, пљују и шамарају у тунелу. Али готово је непознато да боксери после меча ураде било шта друго осим да се топло загрле. Бокс је на рђавом гласу.

Традиционално, бокс је био уточиште опаких момака. Но, бокс спасава свакога ко га пригрли. Зато што нас учи да у нама има нечег доброг.

Бокс не ствара силеџије. Бокс ствара боље људе. У боксу није важно колико снажно можемо да ударимо, него колико снажан ударац можемо да примимо и ипак наставимо даље. А зато што захтева тако много, зато што изискује фанатичну власт над собом — чак и од дебелог клинца који први пут тренира, чак и од средовечног мушкарца који се није потукао тридесет година — бокс заузврат дарује благо које носимо са собом до краја живота.

А кад вас живот немилосрдно удари — кад останете без посла, кад вас остави девојка, кад се разболите — можда ћете открити да у себи имате челичну нит и тешкоће ће постати подношљивије.

Одакле у вама та челична нит? Настала је док сте радили трбушњаке а слабине вам пламтеле. Настала је од медицинке коју сте држали док су вам мишице вапиле за одмором. Настала је из јаких удараца које сте примили, из зноја који сте пролили у рингу, из решености да загризете штитник и упутите уморни директ онда када би слабији човек одустао. У најмрачнијим тренуцима открићете да сте бољи него што сте претпостављали.

Зато што сте боксовали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: