Сви сљедујте епископу

Пише: Горан Ж. Комар

У смирај љета 2016. довршавам рашчитавање ћириличних архивских докумената низа српских предјела посложених између Дурмитора и Морачких планина и Боке. Настала су та писма током два велика рата хришћанских савеза и Турака, а наш народ у њима је поднио огромне губитке. Посматрам и настојим уочити главне тематске цјелине, питања којима се српски кнезови поводе у обраћањима млетачким званичницима, Италијанима (провидурима) или гувернерима (домаћима, искључиво римокатолицима из Боке, а каткад и Италијанима).

Прво је питање положаја у којем се нашао свијет истргнут из стиска Турске империје, са јасном жељом да се прикључи државно-правном окриљу Млетачке републике. Свијет предвођен кнезовима и високим свештенством. У сликању тога положаја, постигнута је готово потпуна униформност: свако казује о себи. О имовини своје фамилије, о положају свога краја. Из десетина писама издвајају се писма о умирима и писма епископа. Када год су млетачки званичници упитали о непочинствима житеља Катунске нахије или неког другог краја, његови представници су кривице сваљивали на сусједе. Традиционални српски партикуларизам. Веома ријетко јављају се писма о измирењу. Пивљани, током Морејског рата, јављају о помирењу са Дробњацима говорећи да је тај чин уплашио Турке, који сада, свакога дана, по Дробњаку разашиљу писма и мито. Турци владају митом и неслогом.

У мору представки које одликује брига за себе, оптужба сусједа, издваја се нешто што представља посве изузетан принос народној историји. У Црној Гори, Морејски рат на челноме мјесту дочекује митрополит цетињски Висарион (Бориловић), а њему сљедује Данило. Овај митрополит добија писмо млетачког званичника везано за догађаје који оптерећују живот свагдањи са паштровском банкадом, али он не одговара сваљивањем кривице на Паштровиће. Он чини, у оно вријеме, нешто изузетно. У своме опширном одговору, он казује о цјелини народа. О својој пастви. Митрополит гледа свој народ, гледа у његову нутрину и истиче: „Ви знате какви су ови људи слободни, Бога се не боје…“ Епископ казује константу. Епископ данас казује исто.

Гледам, даље, како су свезани. Мало прије успона јеромонаха Данила Шћепчева. Проста молба за ослобађање неименованог притвореника у млетачкој Боки. Ко је од епископа удружио свој глас и ауторитет и своје печате? Дакле: Висарион цетињски (митрополит Црне Горе, текст титулације читам са отиска печата му), Рувим (бивши митрополит) и Теодосија на чијем печату стоји дословно: Теодосија ексарх патријархов. Којега патријарха? Арсенија Трећег Чарнојевића. Ексарх са резиденцијом у сред Топле крај Новога. Тамо гдје је 1707. митрополит Саватије саздао владичански двор.

Само мало касније, 1694., босански митрополит и херцеговачки митрополит и приморски митрополит, извршиће хиротонију црногорског митрополита Саве Очинића у Херцег Новом.

Само мало касније, у освит Другог Морејског Рата, митрополит Данило ће писати руским званичницима о путовању митрополита Стефана (Љубибратића) у Русију, говорећи о петогодишњем затвору у Италији (вјероватно у Бреши).

Потпуно јединство. Епископи су свједочили потпуно јединство. Удруживали снаге, снажили ауторитет и представљали Цркву матицу у Пећи. Неодступно и непоколебљиво. Тако кроз читаву историју.

Пива је имала епископа, Дробњак је имао епископа, Бока је имала епископа. Све под турском влашћу. У Боки, под Турцима, још за Кандијског рата: епископ Максим, касније, у другом великом рату: Исаија и Теодосија. Тек послије њих, Саватије и Стефан Љубибратићи.

За епископом – народ. Три стотине година и нешто дуже, Нови је живио аманет површких и поповских кнезова и епископа Саватија, савременика далматинског епископа Никодима. Њихово становиште бранила је елита републике Светог Марка. Епизода прогона Стефана Љубибратића јесте слика старог свијета у коме је било могуће да Италијан, генерални провидур, окрене главу пред трима наредбама млетачког Сената. Утискујући Сенату мисао о заслугама за републику насељавањем Имотског (насељеног искључиво Србима). Одбрана оштрим пером професора Академије у Падови, писана одбрана новских римокатолика предата Сенату у Венецији? Епископ је бринуо искључиво о својој пастви.

Није мој текст истресање података да неко позна како ја то познајем. Него искључиво да покажем лице старог свијета. Овдје, на овом Порталу, не тако давно, објавио сам препис писма црногорских главара млетачком Сенату (1722) којим се брани епископ у Топлој. Којим се говори о Ивану Буровићу. Којим се говори не само о минирању цетињског манастира, него истовремено и минирању Тврдоша. Тај народ је сљедовао епископу и преко њега свим српским патријарсима од почетка и Светоме Сави и његовим српским византијским творевинама и свима источноромејским светим оцима, и још шире, свим папама чије су буле о правима православних, писане на грчкоме, чуване у бројним преписима у српским црквама (у Топлој двије). Њихова општа дјела јесу огледало заједништва са епископом и сасвим ирационалног, метафизичког састављања са Константинопољем. Како то јасно казују Црногорци. Како су и на који начин постигнуте потпуно истовјетне формулације у меморандумима црногорских депутација у Венецији, или бокешких (топаљских-новских) представки или меморандума народа сабраног у туђини по панонским недогледима? Сљедовањем епископу.

Није мој текст истресање података да неко позна како ја то познајем. Него, превасходно, жеља да покажем како данас нико не смије да подигне глас о Пећи. Или Пећ није била огњем живим? Даље, о окретању главе од Слова. Руше ваше Слово. Гријешних слуга Божјих које су својим прстима свакога дана свога живота тицали Византију. И Константинопољ и Јерусалим и који су свакога дана свога живота своје дланове полагали на Гроб Господњи. Мријет свиклих.

Прогласили сте заблуду својих Отаца и Праотаца и на томе прогласу градите нови свијет и нову земљу. Не казујем да мријет свикнете. Али, ни глас? Па што је то што је на земљи вриједније створено вашим народом од његовог слова и књиге? Како се не осврнете ка Морачи? Знате ли име и презиме онога сусједа који је три дана и три ноћи дугачким жарачем подстицао огањ на којему су спаљиване морачке књиге? Знате ли име уништитеља ваше цивилизације? Он има једно једино име и једно једино лице. Али, градитељи новог човјека не познају његово име. Како је могуће да не познајете име рушиоца гроба митрополита Петра? То је јучерањи догађај. Јасно вам се показао, видјели сте његово лице, али не знате његово име. А он је ваш сусјед. Свакога дана свога живота сусрећете га на улици. Са њим путујете на посао. У његову канцеларију улазите. На свадбе вам долази. Питам вас, како се зове?

Народ држе дјела немогућа. Потпуне ирационалности. Узлети којима је сљедовао својим пећким српско-византијским епископима и ковао своју народну зграду. Јован је Влах уморен у Цариграду. Само ћу помислити на обрис онога кроз којега се Божија милост најиздашније излила. Је ли мање или више хумски, рашки или што треће? Могао га је живот однијети и негдје даље. Он је епископ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: