Сви премијерови пријатељи

“Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може народ и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт, али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је pуски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду србског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?“ – написао је у периоду између два свјетска рата Свети Николај Жички.

Вијек касније Русија је поново, држећи се здравог разума, бранећи истину и међународно право, задужила и обавезала српски народ. Блокирањем у СБ УН морбидне британске резолуције о Сребреници, Русије није обавезала само Србе већ и Јевреје, Јермене, Палестинце,Тутсе, становнике Вијетнама, либијског Сирта и Источног Тимора, те остале народе који су се у одређеним периодима историје суочили са покушајем сила зла да буду потпуно истријебљени.

Захваљујући руском вету у СБ УН термин геноцид остаће важећи за најтежи облик систематског злочина против човјечности и за њега нећемо, како је једном приликом запазио Ноам Чомски, коментаришући манипулације злочином у Сребреници, “морати да измислимо нову ријеч“.

Недјељама су локални медији, НВО и јавно ангажовани појединци – носиоци Сорошевих грантова, спиновали и спекулисали да ће Русија, уз можда неке козметичке измјене, дозоволити усвајање морбидне резолуције, која је поред помињања геноцида на десетак мјеста, војску Републике Српске експлицитно теретила чак и за систематско силовање муслиманских дјечака. Пласиране спекулације полазиле су од покушаја погрешног повлачења историјских паралела, да је Русија наводно Србима помагала само када има интерес и да га у случају резолуције о Сребреници нема, па све до твдрњи да Русија ријетко користи право вета у СБ УН.

Можда је и тачно да Русија користи ријетко право вета, међутим не у објективним  околностима, већ у искључиво поређењу са САД. У досадашњој историји УН, Американци су активрали вето више пута у спречавању осуде злочиначког режима Израела, него све остале сталне чланице заједно током 7 деценија постојања свјетске организације. Жалосно је да су ставове ових површних, полуписмених и злонамјерних “аналитичара“ неселективно прихватили водећи медији на Балкану.

Полазну тврдњу ове лажне статистике представљао је став да је Русија употријебила вето у СБ УН поводом балканске кризе, једино далеке 1994. године, са циљем да спријечи усвајање једне прилично небитне резолуције. Истина је међутим сасвим другачија. Подсјећања ради руски вето је 1999. године, ускратио НАТО пакту формални мандат УН за бомбардовање Србије и Црне Горе. Управо зато овај акт агресије остаће у историји евидентиран као најобимнији примјер нарушавања међународног правног поретка од краја II свјетског рата. Неколико година касније, Русија је у СБ УН спријечила усвајање плана Мартија Ахтисарија, као и међународно признање лажне државе Косово фебруара 2008.

Сорошевим јуришницима у Србији и Црној Гори, руски вето је запушио уста. Међутим чини се да руски вето није ни мало обрадовао премијера Вучића и његове министре. Рекло би се да су се чланови Владе Србије до последњег момента надали да ће резолуција о Сребреници бити усвојена уз минималне промјене. Тек у предвечерје, када је руски вето постао сасвим извјестан, огласио се и премијер Вучић и од Русије формално затражио да уложи вето, покушавајући да тако анулира општи осјећај у јавности, да су Руси овога пута били већи Срби, од њега и његових министара.

‘‘Наши енглески (амерички/ француски / европски) пријатељи“ честа је фраза којом премијер Вучић покушава објаснити однос Србије са западним земљама и ЕУ. Објективне околности и историјске ћињенице указују да када то изговори Александар Вучић, по свој прилици мисли на себе и чланове своје владе.  

Вучићеви британски пријатељи, своје прво отворено интересовање за простор Балкана показали су почетком прошлог вијека, када су себе позиционирали као кључног фактора који је спријечио да Србија добије излаз на море, а Црна Гора Скадар. Од тада па све до последње сребреничке резолуције, британско “пријатељство“ према Србима је констатно и крајње досљедно.

О држању премијерових британских пријатеља током I свјетског рата, академик Драгољуб Живојиновић наводи: “Не само да су ладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш – Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин, онемогућивши јој чак прилив лекова и хране.“

Стравично страдање српског народа и војске у повлачењу преко снијегом завијаних албанских планина није нахранило британску сујету, па је извршен притисак на краља Констанитна да спријечи улазак српске војске и  избјеглица на територију Грчке и тако осујети са Французима договорено пребацивање на острво Крф. Ипак наш народ и војска спашени су, како подвлачи академик Живојиновић: “Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима (уколико се српска војска и народ не прихвате и спасу) сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена.“

Краљевину Југславију, британским новцем финансиран пуч, противно у првом реду интересима српског народа, гурно је у II свјетски рат. Коначан биланс британске тежње да жртвовањем Југославије минимално успори Хитлерову ратну машинерију, резултирало је потпуним уништењем привредних потенцијала земље и однио преко 2 милиона живота југословенских грађана.

Док су други југословенски народи фашистичке окупаторе чекали са цвијећем, Срби су против окупатора подигли најобимнији устанак у окупираној Европи. Према тврдњама Владимира Дедијера, непосредног учесника и једног од најбољих познаваоца историје II свјетског рата на Балкану, задатак првог британског војног изасланика капетана Била Хадсона  био је изазивање грађанског рата између партизана и четника.

За рачун интереса британске империје покрет генерала Михаиловића вршио је константне диверзије на коридору снадбијевања Ромеловог афричког корпуса, за Хитлера најважнијој стратешкој позицији на Балкну током1941/42 године. Због тога су стријељане хиљаде цивила и подржавалаца покрета генерала Михаиловића, у злокобним њемачким одмаздама 100 за једнога, важећих само за Србе и Србију.

Као “награду“ за значајан допринос српског народа и покрета генерала Михаловића у првој конкретној савезничкој побједи над Њемачком у II свјетском рату, двије године касније на православни Ускрс бомбардиван је Београд и други градови у Србији. Током ове са војне тачке гледишта сасвим бесмислене кампање, убијено је неколико десетина пута више цивила него њемачких војника, а по билансу страдалих савезничко бомбародвање 1944. далеко је превазишло оно њемачко од 6. априла ’41. На крају рата, људе који су спасили стотине савезничких пилота и који су дали значајан допринос у слому Ромеловог афричког корпуса, Британци су на превару испоручили партизанским џелатима.

Константност свог “пријатељства“ према Србима Британци демонстирали су последњом резолуцијом о Сребреници и како то ових дана наводе медији позивајући се на изворе из србијанских служби безбједности, каменом у лице премијера Вучића. Британски предлог подржали су у СБ УН Вучићеви амерички и француски пријатељи, као и литвански и шпански. Када је Русија осујетила подлу британску игру, услиједио је резервни план и резолуција о Сребреници упућена је у Европски парламент, гдје су је једногласно подржали сви остали премијерови европски пријатељи.

План са резолуцијом о Сребреници у СБ УН био је формално проглашавање Републике Српске ентитетом створеном на геноциду и формулисање правног оквира за њено укидање. Пребацивање лоптице у Европски парламент ствара сличан оквир унутар правних структура ЕУ и сасвим сигурно у некој будућој етапи преговора о придруживању наметнуће Србији обавезу институционалне осуде “геноцида“у Сребреници, односно повлачење Србије као гарантна Дејтонског споразума и укидања Републике Српске.

Предсједник Владе Србије има формално право да било кога изабере за свог пријатеља, али свој интимни избор нема право да намеће земљи и народу на чијем се челу налази. Чини се да је наступио последњи моменат да Александар Вучић преломи, врати се на некадашње политичке позиције и уђе у историју као државник који је Србију извукао из понижења и неоколонијалног јарма својих америчких, британских и европских пријатеља. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: