Насловна Поглед Светосавље и Црна Гора

Светосавље и Црна Гора

9
ПОДИЈЕЛИ

Интерпретација светосавља у многобројним текстовима идеолога новоцрногорске догме, њених носилалаца и протагониста чија се суштина огледа у већ добро познатом, али и научно потпуно неутемељеном ставу да су Црногорци „самоникла нација и самородан народ“ који нема ничега заједничког са Србима заокупља последњих година интересовање како лаичке тако и стручне и шире јавности.

sveti sava Светосавље и Црна Гора

Ако притом додамо и онај познати став да су Црногорци жртва великосрпског хегемонизма већ дужи период онда заиста обичан и неупућен читалац тих и таквих интерпретација лако може створити потпуно искривљену и виртуелну слику.

Потпуно је јасно (ваљда) већини да отклон од српства у режији идеолога новоцрногорске догме (међу које спадају разне придворице, лажни историчари и други манипулатори и ектрати људског ништавила), самим тим и од светосавља иде у правцу прављења стратегије и идеологије порицања историјског и националног идентитета српског народа на просторима Црне Горе, а истовремено стварање полазних основа за прављење и учвршћивање или боље рећи конструисање новог црногорског, модерног, европеизираног човјека који нема никакву везу са прошлошћу и историјом?

Поменуту „стратегију“  разрађивали су познати идеолози С.М.Штедимлија и Секула Дрљевић између два свјетска рата, она је настављена и касније до наших дана и можемо рећи да се најинтензивније рефлектује у политичком дискурсу, у образовном систему, медијима, разним кухињама и предсобљима бројних државних институција..

Да би „доказали“ како Црна Гора нема никакве везе са Светим Савом, а самим тим дакле ни са српством, они се често користе класичним неистинама и медијским манипулацијама, почев од оне да је Стефан Немања, отац Светог Саве ,како они кажу „попалио и попљачкао црногорске градове у једном свом нападу“ ?!

Потсјетимо, Стефан Немања је рођен у граду Рибници, данашњој Подгорици, крштен у цркви Светог Ђорђа, био владар ових простора и његов заштитник. Немањина тврђава у центру данашње модерне Подгорице свједочи о вјековном присуству Немањића, коју многи кривотворци и лажиисторичари називају турском тврђавом!

Говорећи о светосављу (као уистину о православљу српског стила и искуства и његовом укоријењеном култу у нашем народу), идеолози дукљанско-монтенегринске профилације истичу како оно нема „никакво вјерско, него искључиво политичко значење“?! Штедимлија је чак тврдио да је тај „култ постао платформа, којом ће српска црква дефинисати свој политички правац који иде и до вјерског фанатизма“?!

Његов истомишљеник Дрљевић је да би направио отклон од светосавља употребљавао израз и „црногорско православље“ као и да су „црногорска религија“ и црногорски поглед на свијет самоникли?
Шта год то значило…

Дакле то ново црногорско православље рађа нову религију „црногорословље“ за које он тврди да се „одијелило од осталог православља“ наслањајајући се на Горски вијенац, гдје су према његовом мишљену садржани „сви прописи црногорске религије“?! Толико о неким примјерима манипулација и кривотворењу историјских факата.

Одговор овим комунистичким тумачењима су и Савин кук, Савине воде, Савин до (у Васојевићима, одакле и сам потичем и гдје је по народном предању Свети Сава пролазио ), Савини потоци, Савин вир, Савин бор, Савине стране и други топоними по земљи чојства и јунаштва који дају бољи одговор од било чега другог. Многи заговорници самоникле нације са својих етнофилетистичких или пак етатистичких разлога и становишта иду до тезе да је Свети Сава противник црногорске државе, што такође представља својеврстан апсурд и тему која је беспредметна.

Свети Сава први српски архиепископ и утемељивач наше помјесне цркве заступљен је у Црној Гори од времена када је ходио овим просторима до данашњих дана.То што је његово прослављање у школама у Црној Гори почело тек средином 19 вијека, није крив сам светитељ, а ни људи тога времена, већ је разлог што тек тада почиње оснивање првих школа !Прослављан је овај наш „највећи освајач“ кроз сво вријеме владавине дичних Петровића, поготово значајно у вријеме краља и господара Николе првог.
Шта рећи о многим црногорским племенима која и дан данас прослављају као своју крсну славу светитеља Саву?

Шта рећи о бројним храмовима у Црној Гори који носе име по овом великом светитељу и просветитељу српског рода?

Култ Светог Саве у Црној Гори је дакле присутан вјековима, додуше потиснут у вријеме комуниста, сходно тој самој идеологији, међутим поново се вратио у наше дане кроз историјско сјећање и памћење, обиљежавањем бројних академија и других манифестација.

Рекли бисмо вратио се као свој на своме, без обзира на још увијек бројне отпоре који долазе углавном из редова наследника комунистичке идеологије, освједочених атеиста, нихилиста, искључивих материјалиста и модерних еврофанатика монтенегринско-западњачких убјеђења.

Свети Сава дакле није окупатор како га желе криво представити у свим овим бесомучним покушајима фалсификовања историје, ако му је дакле Херцеговина дједовина, Црна Гора му је очевина и све оно насљеђе које и ми данас баштинимо и чувамо на овим просторима је рекли бисмо један мали дио који сви скромно враћамо овом великом мужу из нашег рода за све оно што је учинио и чиме нас је задужио.

Јер сви покушаји затирања колективног памћења православних Срба којима смо изложени кроз историју, па дакле и данас почињали су и почињу ударима на Светога Саву, дакле дубоко у темељ, у коријен нашег бића и идентитета, знавајући да ако Србима одузму Светог Саву, биће их лакше савладати или пак тако обезглављене окренути у жељеном правцу..

Међутим, све док је Свети Сава међу Србима и пред Србима, имамо се чему надати. Све док светосавље буде темељни принцип и животно опредељење нашег народа, имамо се чему надати..

Ако би не дај Боже стицајем историјских и других околности, неприлика и недаћа били присиљени да се одрекнемо Светог Саве, онда сигуран сам престао би и разлог нашег постојања, но ипак вјерујем да никад нећемо доћи у такве невоље.

..,,Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води,,!

Вељко Рачић

9 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог… и без њих ништа не постаде што је постало…“ На словенски језик је одмах са грчког језика превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском Језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског језика.

    Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Тада је, треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску, односно папску духовну јурисдикцију.
    Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878. год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима КОЈИ су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта.
    За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди – поуке народу – вршене на народном језику, језику разумљивом народу. После смрти св. Методија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру.

  2. 0
    0

    Као прва чиста словенска епархија помиње се „Величка епархија“, чији је први епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави цара Самуила (976-1014) створена је у Самуиловом царству Патријаршија са седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароубица уништио је ову краткотрајну државу 1018. год., а патријаршију је деградирао на степен архргепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдик-цијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве 1219. године.
    Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су уједињена у посебну државу – Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром). Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и хришћанским стрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахрањен у цркви Св. Богородице Крајинске.
    Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон).
    Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило (1051-1081) успеоје 1077. год. да од римског епископа добије краљевску круну, а папа је пре тога, 1067. год., поставио архиепископа у граду Бару. Све се ово догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем.
    У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је понекад био јачи политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. Богослужбени језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак римокатолички живаљ у Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископа из Сплита, Бара или Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био веома мали, скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био дјед, прота гост, свештеник или презвитер старац. Назив за целокупно свештенство, односно јерархију, био је стројници (они којима је поверено да управљају Црквом). Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира по монашким правилима св. Василија Великог (+379), а то је општежиће – живот монаха у манастирској заједници на челу са игуманом.

  3. 0
    0

    Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцеговини у средњем веку, треба рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном постојању такозване „босанске цркве“ која је била богумилска, односно јеретичка (патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на Западу, особито у јужној Француској. Укратко само треба рећи да домаћих, аутохтоних извора о постојању богумила и њихове цркве у Босни средњег века нема. Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу такозване патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се покоре и потчине латинској Цркви из Рима Када је реч о изворима такве врсте, треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву у немањићкој Србији називају шизматичком, јеретичком, наравно само зато што није римокатоличка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена, најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцеговину, дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада на помињу богумили

    на крају двадесетог вијека постоје особе које ове хиљадугодишње историске доказе доводе у сумњу,а своје умишљене и надасве измишљене гупости пласирају као неку нову историју,било Цркве као најстарије институције овога нарофа,или писма које је историски старије и од саме Цркве!

  4. 0
    0

    Može li mi neko navesti bilo koji izvor da jeneko u CG prije 1856 godine slavio ili uopšte pominjao sv.Savukao velikog svetitelja i hrišćanina prema kome se možemo upravljati.

  5. 0
    0

    Поред тога систематски и плански је вршен одређен притисак преко агентуре на поједине реакционарне епископе, на првом месту на Арсенија, у циљу да сс неутралише или умањи њихова непријатељска активност у Сабору.“
    Из овога се јасно види да Митрополит није осуђен због неких непријатељских радњи, већ зато што је његов став према Свештеничком удружењу био негативан.

    Иначе, идеја за оснивање свештеничког Удружења јавила се, код једног дела православног свештенства, одмах после Другог светског рата. Прво у Црној Гори 1945. године, затим и у другим републикама. Њу су лансирали и потпомагали комунисти, а прихватили они свештеници који су желели да са представницима власти имају добре односе, односно који су се са њима слагали.
    Најактивнији чланови удружења били су, управо, у Црној Гори. У Никшићу је одржана и прва удружењска скупштина, на којој је одлучено „да ће се радити на даљем окупљању свештенства у циљу чувања тековина народноослободилачке борбе и изградње земље.“
    На овом скупу свештеника и формирању Удружења у Црној Гори нарочито су се истицали свештеници, ако се тако и могу назвати: Петар Капичић, Симо Радуновић, Михаило Борозан и Блажо Марковић.
    И зато није чудно што се на Митрополита Арсенија ударило из свих оружја, кад се знало колико се он противио оснивању оваквог удружења. И не само он, мећу првима је Патријарху Гаврилу против ове дружине писао Епископ Николај (Велимировић) који је, између осталог, рекао:
    „Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају пет националности у Југославији и то Српску, Хрватску, Словеначку, Црногорску и Македонску! Значи пет народа уместо три, које је питање у претходној Југославији расправљано равно 20 година на свим скупштинама и седницама парламента и кроз све листове, новине и часописе, док на велике јаде, није дошло на полазну тачку од 1928. год. да постоје само три племена велике словенске расе: Срби, Хрвати и Словенци. Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб – свештеник, већ само издајник. Не значи да сваки свештеник треба да устане и да се бори против овога или онога државног уређења ако му се исто не допада и ако има прилике да се бори против истога. Не значи и не мора, јер што је нездраво и само ће отпасти и ишчезнути, јер, још пре римског времена беху неки покрајински називи којих данас нигде нема, али у вези са нашим народом, од његове хришћанске историје, његов се назив одржао.
    Како може онда и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора за нацију, јер када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд.? А сви су Срби, јер се сви осећају Србима.

  6. 2
    0

    Ко ће новоцрногорцима и Дукљанима доказати истину? Истина је за оне који воле истину! А онима који живе у лажи и хране се са њом, не треба доказивати ништа. Ето им Албанаца, кажу да су им браћа, срећно им било!

  7. 0
    0

    Западном половином данашње Републике Ђиласовске је владао Растко Немањић прије него се замонашио. Тада се звала Хум, касније Херцеговина. Да си некад био сјеверније од Кокота, и ти би „У пролазу“ чуо за топониме Савин кук или Савина вода на Дурмитору. Али очигледно имаш проблем да изрониш из фекалија родне подловћенске средине.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here