Насловна Друштво Свети Сава – темељ српског пјесништва

Свети Сава – темељ српског пјесништва

0
ПОДИЈЕЛИ

Бесједити пред Вама који истрајно одржавате ову светковину, чиме, ако није сувишно рећи, потврђујете светосавско биће у себи, јесте велики изазов, али и велики ризик, тако се обратио Милорад Дурутовић приликом бесједе који је одржао у мјесту Дужи код Шавника а поводом славе Светог Саве.

„Преосвећени владико, часни оци, поштовани домаћини Косовчићи, остала браћо и сестре у Христу,
Захвалан сам, и радујем се веома због указане части и позива да одржим светосавску бесједу“, поздравио је присутне, док бесједу Дурутовића преносимо у цјелости:

„Наиме, свака прича о принцу Растку, о монаху Сави, о Светом Сави; о највећем српском учитељу и просвјетитељу, о првом српском архиепископу, о првом српском законодавцу, оснивачу прве српске болнице и библиотеке, да споменем само ове заслуге оног који је у свему остао први међу нама, неминовно доводи у ситуацију да Вас подсјећам на оно што и сами добро знате. Па ипак, изазов и ризик са радошћу примам, знајући да се светосавље, што ће рећи, цјелина нашег културног, националног и духовног бића једино и може досегнути непрестаним чувањем сјећања на наше родоначелнике из светородне лозе Немањића.

За ову пригоду о значају светосавља говорио бих кроз контекст књижевног рада Светог Саве, те његовог утицаја на пјесништво неких модерних, и најмодернијих српских пјесника. Наравно, свјестан сам да није у складу с природом и протоколом ове свечаности залажење у неке широке експиликације, али сам исто тако свјестан да и те како има смисла баш са овог мјеста упутити апел да је сазрело вријеме да се нагласи улога наших пјесника коју су од педесетих година прошлог вијека, па све до данас имали у очувању светосавске културе и духовности. То се посебно односи на педесете, шездесете и седамдесете године, јер у тим деценијама, поштено је рећи, изузев наших пјесника, какви су, Миодраг Павловић и Васко Попа, мало ко је био храбар и кадар стати на браник светосавља. Своју поетску снагу ови су пјесници, поред бројних других литерарних очева, нашли и у Светом Сави.

duzi1 Свети Сава – темељ српског пјесништва

Житије светог Симеона и Служба светом Симеону јесу највиши умјетнички домети Светог Саве, што је добро познато. Међутим, то не значи да и неки други његови списи нијесу у том смислу вриједни пажње, па чак и они у којима се књижевни манир ријетко остварује, као што је случај с епистоларном формом. Тако у Писму студеничком игуману Спиридону има више, и у више смјерова значајних поетских, безмало, лирских мјеста, као на примјер Савино обраћање свом духвном брату Спиридону: „А ти, човече равне душе, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божјем, чедо моје слатко“. Оваквих примјера лирске стилизације у Савиним дјелима има доста, што вриједи посебно нагласити, јер лиричност није честа у византијској или средњовјековној српској књижевности. Међутим, на споменутој епистоли задржао бих се још мало. У прилог лирског манира поводом Писма игуману Спиридону често је истицана примјена деминутива: крстић, појасић, убрусац, камичак. Није случајно, притом, што су се баш ове ријечи нашле у деминутивној служби као знамења лиричности.

Ево и зашто. У сва четири случаја ријеч је о даровима које Свети Сава шаље игуману, и о чему га у писму обавјештава. Важно је напоменути да су то дарови које је Сава сакупио, а неке и сам примио на дар, током свог ходочашће у Јерусалим, како би се могло разумјети да ти дарови на равни материјалне стварности имају духовну, христолику вриједност, као што је имају и на равни језика/текста. Дарови су, дакле, двоструки, а могу се уздићи (мада би језички било коректно рећи да се могу свести, што у овом случају није допустиво) на три основне јеванђељске ријечи: Љубав, Вјеру и Наду. Најзад, када о тим даровима промишљамо из перспективе нашег времена, онда се може уочити још један ниво даривања. Ево и како. Ако један принц, истовремено монах који обезбјеђује економску независност своје келије насред Свете горе, који природно располаже многим материјалним богатствима, своме брату у Христу не шаље ни злата, ни сребра, ни вина, већ у материјалном свијету, наоко, скромне дарове, онда тиме и нас обавезује да примимо крстић, појасић, убрусац и камичак, еда би нас подучио да суштинске вриједности нијесу мјерљиве овоземаљски вагама, кантарима, ни литрима.

Према томе, сама чињеница да Свети Сава у својој епистоли дарове (које, дакле, и нама шаље) посебно маркира примјеном деминутива обавезује нас да у томе не видимо пуку случајност, нити само лирски манир, већ подстицај да о томе нарочито промишљамо.

Житије светог Симеона може се, заиста, читати и као први српски роман (Бећир Вуковић), док се оне странице у којима се даје опис боловања и смрти светог Симеона могу читати као прва поема у српској књижевности. На тим страницама Свети Сава надраста конвенције житијног жанра, обликујући једну свевремену, универзалну, поему љубави између оца и сина; између оца који је кренуо за својим одбјеглим сином, како би нашао у њему свјетлост својих очију, утјеху и чувара своје старости, односно, сина који се вратио оцу како би се опет растали, еда би се опет састали тамо „где растанка више нема“. У тој размјени благослова и опроста развија се једна поетска христологија пар еxцелленце, али се у најфинијим потезима обликује слика овоземаљске љубави између оца и сина. Тако се, заправо, истовремено и са хришћанског и са овоземаљског плана даје једна иста порука. Сви је знамо и онда када по њој не поступамо: ко искрено не опрости, ко се искрено не покаје неће бити спашен ни на земљи, ни на небу.

Примајући последњи очев благослов Сава пада ничице на очеве „пречисте ноге“, те кроз плач изговара ријечи које ће осам вјекова касније постати уводна пјесма знамените Антологије српског песништва од XIII до XX века, приређене од стране Миодрага Павловића. Тек да подсјетим, прије појаве ове антологије своје изборе српског пјесништва наши антологичари су у најбољем случају почињали са Његошем и Бранком Радичевићем, што и Павловићима има у виду када у предговору своје антологије каже како „не осећа потребу да објашњава зашто своју антологију српског песништва почиње тринаестим веком“, односно, са Светим Савом, запажајући иронично, даље, колико би била лијепа „књижевна и песничка традиција која би трајала тек једно столеће“.

duzi3 Свети Сава – темељ српског пјесништва

Данас је лако закључити да има и немара и неправде што је Свети Сава тек у другој половини прошлога вијека морао дочекати званично признање за првог српског пјесника, али то, с друге стране, може бити наша срећа, макар и горка. Рекло би се, наиме, да је Павловићев антологичарски повратак на сами почетак светосавске словесности стигао у прави час, како би нас опменуо да је отпочела ова нововјековна хајка на светосавску културу и духовност. О томе овај савремени пјесник говори и у свом грандиозном пјесничком опусу. За ову прилику тек ћу се задржати на једној његовој пјесми, чији назив гласи Научите пјесан, јер она не само да у свом подтексту носи Химну Светом Сави, већ истовремено квалификује ове најмодерније борце против светосавља, и то као: злоходнике, пауке-војнике, пошаснике, дволичнике, напаснике, пандуре, борце против откровења. Прогонитеље је лако препознати, али се није лако одбранити. Постоји сам један начин одбране од тих зала, а према споменутој пјесми, и у складу с њеним завршним дијелом, то ваља чинити овако: Браните се! Научите песму! / Уђите кроз гусле у мраморно око, / певајте, орите се, појте (…) ускликните, утројте, узхвалите, / док се и лобањи не отвори горњи вид / и песма не покуља на слеме, / попевајте, коледајте, / усред овог рата који сећање брише / научите пјесан, то је избављење!“

Амин. Боже дај.

Светосавска бесједа Милорада Дурутовића, Дужи (Шавник) 2017. године

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here