Насловна Друштво Свет је моја аутобиографија

Свет је моја аутобиографија

0
ПОДИЈЕЛИ

ranko jovovic 2 Свет је моја аутобиографијаЈован Дучић је бануо, да види сунце, ја сам бануо да видим како сунце залази, заувек

Ранко Јововић (1941), аутор петнаестак збирки песама, више књига записа, есеја и интервјуа, овогодишњи је добитник награде „Јован Дучић”. Његова поезија је превођена на руски, енглески, италијански, румунски, бугарски… Српска књижевна задруга у овогодишњем „Колу”, објавила је његову књигу „Чекајући јакобинце”. Живи и ради, као српски песник, у Подгорици.

Где се ваша поезија додирује с Дучићевом?

Јован Дучић је однегован песник и човек. Његова поезија је и лијепа и лепа, препуна сложених, контролисаних осећања – о лепоти, о човековој судбини, о отаџбини, о финесама високог духа и тела… Дучић је велики, отмени песник и човек, ја сам песник муњевит, како се мисли о мојим стиховима. Ја негујем борбу, помало љубав према женама и кршевитој српској судбини, отаџбини. Дакле, ја сам на дну, Дучић је високо. Он воли, волећи себе, често волећи позлату. Ја позлату, па и злато не налазим у свету и историји. Дакле, ја додирујем његове високе мере, сањајући на дну, мучећи се око суморног света. Он је бануо, да види сунце, ја сам бануо да видим, како сунце залази, заувек.

Ваша нова књига носи наслов „Чекајући јакобинце”. Ко су данашњи јакобинци?

Чекам страшне јакобинце. Чекам те самоубице који су променили свет. Каже Слободан Јовановић: „Робеспјер је први рекао да народ није фукара”. Како је онда пала Бастиља, дај боже да тако падне и ова данашња Бастиља, која  покрива, како неки тврде, читаво човечанство. Ипак, све је то илузија. Јакобинци неће стићи, као ни онај Бекетов Годо – Спаситељ.

Али ту смо, да осећамо, да се поезијом исказујемо. Више истине има у поезији, него у стварности, више него у читанкама историје. Све је духом великих песника премрежено: Његоша, Дучића, Пушкина, Достојевског… Истина је у њиховим делима и одговори на питања: ко смо и о чему маштамо. Јакобинци су моја младост. Волео сам их и ослањао се на њихову слободу. Илузијама сам се хранио, сад ме једе поноћ.

Прву збирку „Гвоздена шума” објавили сте 1968. Како данас, с ове временске дистанце, гледате на студентску побуну?

Све се то, те шездесет осме, одигравало у духу Брозове левице. То је, ипак, била слама у односу на оно што се догађало у Паризу, па и у Немачкој. Никада нисам учествовао у групним побунама. Та побуна је, донекле, прочистила Брозов комунизам.

У којој мери се у својој поезији ослањате на традицију?

Не знам, вероватно се спонтано ослањам. На мене је највише утицао живот, који је био робијање. Српска поезија је створила српску нацију. Наши чувени преци, ратници, билу су песници и владике. Све је то утицало на мене, али и руска и француска поезија.

Песник сте, како је приметила критика, који штити немир, док мир траје?

Тако су писали. Вероватно има у томе неке истине. Поезија је, пре свега, немирење. Ја сам човек и песник – сведок.

Колико у вашој поезији има аутобиографског?

Ја свет посматрам као себе. Свет је моја аутобиографија.

У једној од најпотреснијих песама: „На овом путу без повратка”, указујете на наше деобе. Има ли томе краја?

Те, како ви кажете, деобе, нас су нагрдиле. Тако то траје од победе, назовипобеде комуниста, односно од тих немилосрдних градитеља Брозове политике и етике. Они, који су се нашли у крилу те назови победе, нас су прогонили, а и данас њихови питомци прогоне све што је српско. Ништа ново. Опет сви цркоше за једнопартијским комунистичким системом, веле тако је боље. Јесте боље, од овог мафијашког комунизма, али није боље од нормалних људских односа, ако ишта људског може да буде у овој несрећној Црној Гори, у којој сване два дана, а онда мркне и мрче годинама. Те ондашње деобе, које су истребиле и традицију и моју породицу, ево се и данас обнављају, на велику радост политичке фукаре, која управља народом без воље, народом који полако тоне у мрак.

У једној другој песми кажете да поезију не бисте ни писали да нисте утамничени. У чијем сте ви затвору?

Све је ово за мене затвор. Од такозваног ослобођења, до данашњих дана, ја се из затвора не вадим. Истина, ја сам затвореник и у сопственом телу, и сопственој души. Мучио сам се, и мучим се, ево и данас, како да се ослободим, али за мене више нема наде.

Ваша порука је да једино деца имају право да говоре о вашој поезији. Књижевној критици, очигледно, не верујете?

Верујем да ме деца воле. Деца су, како је већ свима познато – анђели, а ми људи, ми такозвани одрасли, који се држимо за ствараоце – ми смо демони. Верник или неверник, увек је помало демон. Много је демона на овом свету.

Зоран Радисављевић


Има Његоша, али нема људи

О двестогодишњици Његошевог рођења ћуте и Србија и Црна Гора. Како то објашњавате?

Колико пратим, а пратим, свашта се и овде, и у Београду, додуше мимо државних органа, брбљало о Његошу. Што се тиче овдашње братије, а особито ових анти-Срба, који су душа ове антисрпске власти, о Владици се чује да је геније, да није знао о националном питању ништа, да му се отело у „Горском вијенцу” да је Србин… Има данас у Црној Гори оних, изниклих на Брозовом комунизму, који тврде да Црногорци нису Срби, који брукају и себе и своје очеве. Има Његоша, али нема људи. Нису ни Срби оно што су били у „Горском вијенцу”. Нису ни овде, ни у Београду. Али, биће боље, ако бог да. Ми Срби смо велики, уклети народ, као Руси и Грци. Окружени смо малим народима који нас мрзе, јер смо их ослободили. Не воле нас, јер су увек били слуге. Ми смо стварали велику државу, а они су је кукавички рушили.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here