Сведок

Одувек су постојале надвременске империје, обухватнији, надвременски савези и пактови који превазилазе све границе и сва права, царства и империје које својом сенком надкриљују свет, удаљеније од икаквих друштава, које одговарају само својим правилима и законима и ритуалима, постојале су империје изван света и изван свега, за које се никад није знало да ли икоме и икада одговарају. Нове варијанте тога света, нове варијанте Римских царстава и царства Александровог и Величанственог и Џингисовог, у наше време, јавља се, на пример, у лику Америке, у лику Нато-а, у лику Европске уније, у злочиначком лику Хашког националног краљевског међународног трибунала под моћним инсигнијама Уједињених нација. Од распећа Христовог – на Западу ништа ново. Увек се само тражи кривац, и само и само приписује кривица. Отуда и главна књижевна и филозофска дела која обухватају западну духовну архитектуру, јесу дела о појму кривице. Као да су та дела и написана некаквом правничком терминологијом. (И пре атентата на Фердинанда, Србија је била крива). Узасве, прави кривац никада неће бити пронађен, у ствари прави кривац и води истрагу, уосталом, прави кривац је судија, уистину, главни кривац је и писац опште историје бешчашћа. Имате све код Кафке. Услед недостатка доказа наступа монопол такозваног јавног мњења, наступа политичка хајка, медијска, интелектуална, и опет укруг – брутална преметачина. Упоредо, нахрупи медијска истина и искључивост мишљења. Усред процеса Слободану Милошевићу, умро је судија Меј, умрлог судију заменио је други, који је, ехеј, успут, за само две недеље претресао материјал сусдског процеса од четрдесет хиљада страница. Уистину, то је тешко постићи, успут је рекао заобилазни сведок Хашког процеса Петер Хандке у свом чувеном есеју “Табласи Дајмијела”. Од времена када је стао на страну Срба, од кад је почео да описује и српске жртве које не постоје за свет, над импозантним делом овог песника, надвила се тамна сенка.

Свако Хандкеово појављивање у западној јавности захтева напомене. Опет је Хандке на стубу срама. Примјући награду Хенрика Ибзена – позоришног Нобела – у Шијену, родном граду славног драмског писац, у свом говору у Националном позоришту Норвешеке, лауреат је углавном бранио своје познате ставове о лажима светског полицајца у вези грађанских ратова на просторима бивше Југославије, да би се, на крају, жестоко суновратио на своје критичаре. “Они мисле да они знају ко су добри, а ко зли. Тиме они свет праве још горим. Са њима дискусија није могућа. Срам било све оне који злоупотребљавају демократију и дају простор незнању, неупућености, непознавању, мржњи, обманама, лажима, хистерији у такозваним медијима, све у име лажне демократије. Нека иду до ђавола, тамо где се и налазе.“ Хандке се опет враћа на место злочина, на коме се и даље води борба око “правог” тумачења грађанских ратова на Балкану, које је већ на почетуку назвао “правдом за Србију”.

Испред Националног позоришта била је група демонстраната која је узвикивала: Хандке је фашиста!, Хандке је убица! Преко црвеног тепиха Националног позоришта, Хадндке је мирно пришао публикуму. Доцније, на опаску једног новинара да је то личило на провокацију, мирно је одговорио:” Не, хтео сам да их погледам у очи.“ Коме да погледа у очи. Онима који су јуришали под барјаком Хасима Тачија и Алије Изетбеговића, а, “о некој одговорности Алије Изетбеговића, председника и врховног комаданта у Сарајеву, иза седам гора, у овом суду није било чак ни наговештаја“, сведочи Хандке у “Табласи Дајмијели”. Са рукама на леђима, одлазећи сам прко парка још је лаконски додао: “Бог их благословио, Бог ће им опростити. “ Тако каже један прави хришћанин – православац
.
Део новца од награде, Хандке је издвојио за изградњу дечјег базена у једној енклави у српској окупираној покрајини Косово и Метохија. Преосталу суму од укупно триста хиљада евра, такође, усмериће у добротворне сврхе. Tако, Петер Хандке, аустријски писац, сам се бори против планетарне лажи! Шта ће на ово рећи извесни српски писци, српски политичари, разне невладине организације, колумнисти, и слични плаћеници светских убица и демократа. Бог их благословио.

Један норвешки песник још је рекао да би “било ужасно да није постојао један такав Хандкеов глас против демонизације Срба у западном јавном мњењу.“
Хандке и даље иде кроз српске шуме и гази српске реке. И са српским мајкама пали свеће на Задушнице.

У Даниловом Законику један члан гласи: “Свакоме слободе иштућем”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: