Насловна Поглед Сузе Марка Миљанова

Сузе Марка Миљанова

10
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Перивоје Поповић

Добрано сам се, немамјерно, али неминовно, примакао крају седме деценије овоземаљске патње и свепитања -саплитања…

Господа призивам за свједока да „ни у животу, ни књигама“ не нађох да је војвода Марко Миљанов Поповић икада , опет, „ни у животу, ни у књигама“,  пустио сузу, заплакао. То јунаку његовога знамења и имена није приличило.

Тако и светрајућа, надмоћна медунска, кучка традиција казује; тако то и моја слабомоћна душа чува у своме осјећању… Као што чувају и високоморалну и мудру народну ријеч:

Кад је војводин јединац син, малољетни Светитељев Имењак, преминуо, неко добронамјеран, а дубоко потресен рече војводи:

„Богу фала, војвода!“

Умјесто: фала ј’ Богу, како се тада, а и сада ђе ко, над одром, опраштао…

Војвода је зачуђено погледао, а човјек је прибрано одговорио:

– Јес’, валај, војвода, не би могао да буде као ти, па би те, бојим се обрукао…

Ни тада, ни по тада Марко Миљанов није заплакао… Све до данас…

А, данас, са онога свијета на нас, над нама теку „сузе Марка Миљанова“ – доглашава нам их Марков пјеснички сустопник Ранко Милошев Јововић.

„За киме то плаче, Војвода Марко, Јововићу?“

„За нама!“

„Откуда сузе Марку Миљановом?“

„Гледа са Небеса, а не види Црну Гору, не види Ловћен, ни Капелу…“

„Не може, ниједно слово Октоиха, не може да види…“

„Види грдно камење како к Манастиру цетињском, ка ћивоту Светога Петра, мржњом потпаљено лети…“

„Види како опет потоп пријети Морачи…“

„Слуша како вјеру и народност његову срцем, чојством и јунаштвом отхрањену, киње, прогоне, прећуткују, нема је у Црној Гори, кажу…“

„И у академији ЦАНУ, многи  кажу да је нема…“

„А кога то онда има у Црној Гори, црни, уклети Јововићу?!

„Нестаће, опустјеће Црна Гора“, гуши се од јецаја Небески Посинак.

„Како ће, гдје ће да вјекује, владика Раде, пјесник Његош, ако га иселе из Црне, ако нестане, ако поразе Црну Гору“, то сада већ нијесу сузе, то је Потоп, то је Мрак Суза…

„Сопствене „Примјере…“ туђинским словом штампане, не види… не препознаје…“

Моја земља није моја Земља. Ваша Земља није моја земља.

„Која је Моја Земља?“

„Црна … црна… земља…“

„Као Куч умирем (опет) колико-толико срећан и задовољан, а као Србин – несрћан и незадовољан.“

Горко теку, горке сузе Марка Миљанова… Мора их утријети… мора… Поезија!

(„Виртуелни мемоари“)

10 КОМЕНТАРИ

  1. 10
    1

    Ипак, 1876. све се мења. Харизматични Марко Миљанов преузима вођство у том подручју и заједно са другим племенима Црне Горе и Брда отпочиње рат са Турцима. У том контексту, на Фундини у августу 1876. он бриљантно предводи војску која задаје смртни ударац турским снагама, и постиже најважнију победу у рату за независност Црне Горе.
    Тачније, турски губици на Фундини били су већи него на Вучијем долу јула 1876, на Граховцу 1858, или на Мишару 1806. (Видети табеле погинулих код Спиридона Гопчевића, Црногорско-турски рат, Војно дело, Београд 1961, стр. 365–370) У југословенској Војној енциклопедији, писаној 100 година после тог рата, наводи се да је на Фундини припадника турске војске погинуло између 4.000 и 5.000 – што је, рецимо, упоредиво са укупним америчким губицима у агресији на Ирак 2003–2011. (Војна енциклопедија, књига 10, Војно издавачки завод, Београд 1974, стр. 626, и књига 3, стр. 115) Сличну цифру износи и аустријски ратни извештач Спиридон Гопчевић, савременик тих догађаја.
    Због пропаганде династије Петровић/Његош, то јест зависти према Марку Миљанову, команданту који је – а не неспособни рођак књаза Николе, Божо Петровић – уистину командовао на Фундини, та битка гурнута је у други план. (Ваља знати и да је турском војском командовао исламизовани Јеврејин, Махмуд Паша, или Фројнд из Лавова у Украјини /Исто, стр. 118/.)
    Сличну тврдњу о заслузи Марка Миљанова за победу у рату 1876–1878. износи и слависта и дописник чешких новина за време тог рата, Јозеф Холечек. Он такође сматра да је улога Марка Миљанова намерно умањена. (М. Миљанов, Сабрана дела, књига 5, Графички завод, Титоград 1967, стр. 67–179)

  2. 8
    2

    Марко Миљанов Поповић, из кучког братства Дрекаловића, умро је од рака са 68 година, на Сретење 1901. На тај датум 2013, митрополит Српске православне цркве Амфилохије Радовић одржао му је помен на Медуну.
    Сахрањен је без војних почасти, од оних којима је донео највећу победу и државу.
    Наравно, у годинама након одласка војводе Марка, Црна Гора је платила високу цену због такве кратковиде политике Књаза. Корупција и непотизам достигли су невиђени ниво и у тадашњој Црној Гори. Неспособне удворице и медиокритети који су отерали Марка Миљанова, својим сплеткама уништили су и војску и државу. Корумпирали су сваки део друштва, своје ситне, личне интересе ставивши изнад општих. Зато, и услед неспособности команде и двора, 1912–1913. црногорска војска на Скадру доживела је незамисливе губитке. Такође, 1916. је на више него чудан начин напуштен Ловћен и потписана срамна капитулација, која се потом као бумеранг вратила онима који су то учинили – и то у најнезгоднијем моменту по њих, приликом уједињења са Србијом 1918.
    Сви ти разлози довели су и до нестанка црногорске државе.
    С друге стране, Марково име се временом у Српству све више уздизало – не само с његових војних и политичких заслуга, већ и због његовог самосвојног и вредног књижевног дела.

    Дејан Мировић, српски политичар, рођен је у Бару 1972. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије завршио у Београду. Члан Српске радикалне странке и стручног тима за одбрану Војислава Шешеља пред Трибуналом у Хагу. Аутор књига Запад и Русија, Аргументи против Европске уније, и Косово и Метохија – Палестина, систем криза.

  3. 11
    0

    @ g. Perivoje Popovic

    Bi li nama Srbima bilo bolje da smo sretni i zadovoljni, moj Perivoje!?
    Dobro je nama nesrecnima i nezadovoljnima, dobro je, kad vidim kako je njima, kakvo je njihovo dobro!!!
    Ne bih ja, svetog mi Vasilija, ne bih ja mjenjao, ne!
    Udobno je meni, pri srcu me grije ovo nase, kakvo godj da je, nego njihovo dobro i jos bolje.
    Neka ga njima!
    Kako mi svikli nijesmo, moj Perivoje, na dobro svikli nijesmo, ma smo i onda, i danas smo, dobro!
    Dobro je nama, dobro je nama odje biti na svojinu, u ovu najljepsu Planinu, dobro je nama sa sobom biti, kako odsvud mogu da nad isceraju, ma ne mogu iz nas!!!
    Dje je nama sve zdenuto, sve na mjeru slobodna covjeka kakvi bise nasi stari.
    E, ako je njima sa njima dobro bilo, i nama je vala s nama, koliko godj da nas ima.
    A ima nas vise, svih vise!
    Kako to nase, ni za jedno njihovo dobro ne bismo dali!
    Kako to dobro nijesmo spremni da u trampu stavimo!
    Ne trebujemo mi tudju veresiju, kad je nama glavnica na broju, kad je nama srpsko na kamatu!
    Jednog dana … kad stigne na naplatu, tada cu ja Perivoje, dobri i pametni moj, onda cemo da pitamo kome je, kako je i koliko je dobro!
    A sve nesto mislim, onda … tada, dobro biti nece! Mnogima njima, dobro biti nece!!!
    Kako se ja, ne pomisli Perivoje, tome radovati necu!
    Kako smo mi Srbi, jel’ de!
    Kako se mi tudjoj nesreci ne radujemo, ni kada se svome dobru nadamo, Perivoje!
    Dicni Srbinu iz srpske Crne Gore, koji si sopstven … sobom jedan, cjelovit covjek, kao sto je svaki Srbin svikao da dobro nije, pa ce jednom, kad vrijeme bude, biti dobro!
    … Dobro je nama strpljenima sto primicemo dobru, nikad mijenjali ne bi.
    Cijene nema, jos pobolje od mene znas, Perivoje, prijatelju!
    … A vojvoda?
    Pogleduje na nas, puno mu srce!
    Nijesmo obrukali!!!
    Dok nas ima zivijeh Srba, u srpsku, u njegovu Miljanovu, Crnu Goru!

  4. 2
    7

    „Такође, 1916. је на више него чудан начин напуштен Ловћен и потписана срамна капитулација, која се потом као бумеранг вратила онима који су то учинили – и то у најнезгоднијем моменту по њих, приликом уједињења са Србијом 1918.“

    Cudno je bilo sto je crnogorskom vojskom u to vrijeme komandovao puk. Pesic. I nije onda cudo sto je Lovcen pao kada ga je „branio“ Srbijanac (po naredjenjima iz Srbije).

    • 3
      4

      Zar je Perivoja I takve briga za cinjenice? Cinjenice vs Karadjordjevici& svetosavlje?! Tim gore po cinjenice!
      ‘Srpstvom’ hipnotisani Knjaz/ Kralj Nikola, koji je proveo bar polovinu svog zivota ocekujuci realizaciju davno mu obecane pozicije suverena (izmedju ostalih ga je preveslao i ruski car Aleksej darujuci mu ‘sablju servijanskog kralja Milutina’ – u stvari bezvrijednu tatarsku sablju koju Amfilohije i dalje pokazuje kao ‘vrijedni’ eksponat) u ‘buducoj’ Balkanskoj Federaciji, je u svome sljepilu najlosijeg Petrovica, povjerio komandu Crnogorske vojske tudjoj, srpskoj komandi koja je sve, ama bas sve ucinila, da nasi djedovi izumru na Bojnoj Njivi ‘stiteci’ odstupnicu nepostojecoj srpskoj vojsci koja je odavno vec bila prosla (taj FAKAT je apsolutno znao crnogorski izdajnik, djeneral Janko Vukotic, koji je za to djelo, poslije rata bio nagradjen od srpskih vlasti/ Karadjordjevica pozicijom Armijskog generala i na kraju završio život i kao ađutant kralja Aleksandra. Iznevjerio je zakletvu Crnoj Gori i kralju Nikoli i položio sebe na vjernost Dvoru Karađorđevića, koji su ognjem i mačem ubijali slobodu i nezavisnost Crne Gore). Djeneral Janko Vukotic je to zasigurno znao jer mu se stab nalazio u Kolasinu sto znaci da se ruta povlacenje srpske vojske nalazila doslovno isprod njegovog prozora, ispod prozora njegovog staba.
      Da skratim – srpska komanda je drzala 4/5 crnogorske vojske na Mojkovcu – 1/5 je data da brani Lovcenski front iako je time branila i prijestonicu Cetinje. Odmjer snaga na Lovcenskom Frontu je bio 1 naprema 6 u pjesadiji a 1 naprema 10 u topnistvu. Pridodajte tu I vatrenu moc austrougarskih brodova iz Boke…
      Ali cinjenice protivu Perivoja I inih imaju I manje sansi nego li Crnogorci svojevremeno protivu Austrougarske…

  5. 3
    2

    U pravu je ovo anonimno! Ko drugi, ako ne Karadjordjevicevci & Svetosavlje, nego kako!?
    Dobro poduceno nesojce ; svu enigmu rijesilo u dvije, njima opskurne rijeci!
    Jos ono zna i kako da rijesi. Zauvijek da ih rijesi!
    No ga niko ne slusa!
    Poslijen im djavo kriv e su Srbi joste zivi!
    … Pih, sto se cini od g…. ustaskijeh!?

    • 3
      5

      Nema mi ljepseg glasa no kad cetnika skinem gologa. Ogole ga cinjenice I on pocne da se koprca na moskovskom mrazu.
      Rekavsi nista.
      Samo floskule davno naucene po zadimljenim kafanama.
      Nista.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here