Насловна Друштво Судбина руке Светог Јована Крститеља, руке која је крстила Исуса

Судбина руке Светог Јована Крститеља, руке која је крстила Исуса

И касније, нарочито пред смрт, знала је често да се упита да ли су сва породична страдања и туробан живот у изгнанству последица баш тога што наша краљевска кућа није сачувала руку која је крстила Исуса Христа - остало је забиљежено сјећање краљевића Томислава

3
Sudbina
Рука Св. Јована Крститеља чува се у Цетињском манастиру

Како је једна од највећих хришћанских реликвија стигла у Београд двадесетих година прошлог вијека. Краљица Марија била уплашена да не падне проклетство на Карђорђевиће. Ковчежић с руком је у тајности пребачен из Острога у Цетиње.

rep-rukom_620x0

Када је краљ Петар II Карађорђевић, после бјекства из земље и каирске одисеје, у јесен 1941. године стигао у Лондон, прво што га је мајка, краљица Марија, упитала било је шта је с великом светињом, руком Светог Јована Крститеља, која је после руске националне катастрофе 1917. године дата на чување и у надлежност њеном мужу краљу Александру.

Тај догађај, који је, можда, утицао и на судбину цијеле породице Карађорђевић, био је дубоко урезан и у сјећање краљевића Томислава, пишу „Новости“

После страдања царске породице Романов, десна рука Светог Јована Претече нашла се код императорке Марије Фјодоровне, супруге императора Александра Трећег и мајке последњег руског цара Николаја. Она је 1919. некако успела да изађе из нове совјетске државе и да преко Крима стигне до Лондона, одакле ће се упутити ка сталном и сигурном уточишту у Данској. Кад је била на сигурном, у договору са митрополитом Антонијем Храпавицким, одлучила је да се ова светиња преда краљевској кући Карађорђевића. Руку светог Јована у Београд је, крајем двадесетих година прошлог века, донео Багратион Тимурас, њен штићеник, и лично је предао мом оцу – забиљежено је у књизи “Последња исповест краљевића Томислава”.

После ове одлуке краљице мајке, на неформалном састанку инелектуалне и војне елите белогардејаца у Паризу, родила се идеја да се краљ Александар прогласи за свесловенског цара.

У знак захвалности, краљ Александар је Тимурасу понудио висок чин у југословенској војсци. Међутим, овај необични Рус то није желио, инсистирао је да почне све из почетка и да прво заврши Војну академију. Тако је и било – био је најпре питомац, па тек онда официр у краљевој гарди.

Првих година рука је била у храму старог двора, одакле је, по завршетку цркве на Дедињу, пренета и тамо чувана у ризници, а за време сваког празника изношена је у краљевску капелу.

– Кад је мама чула да ковчег у коме је била реликвија није понијет, била је врло тужна и забринута. Плашила се да због изгубљене руке на нашу породицу не падне тешко проклетство.

И касније, нарочито пред смрт, знала је често да се упита да ли су сва породична страдања и туробан живот у изгнанству последица баш тога што наша краљевска кућа није сачувала руку која је крстила Исуса Христа – остало је забиљежено сјећање краљевића Томислава.

Кад су 1941. године Влада и краљ Петар почели да се повлаче пред најездом немачке армије, рука светог Јована понијета је из Београда и сакривена, заједно са још неким драгоценостима, у манастир Острог. Зашто је краљ Петар није понио и даље, никада није званично објашњено.

Замршени су били историјски путеви којима је ова светиња путовала кроз вијекове од Јордана до Цариграда, Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња, гдје се данас налази.

Цетињски манастир

Руку која је некада у Јордану крстила и самог Исуса Христа, први хришћани су поштовали као велику светињу. Велики апостол и јеванђелист Лука, обилазећи са Христовом проповеди разне градове и насеља, затекао се у самарићанском граду Севастију, где је било сахрањено обезглављено тело светог Јована Претече.

Пут га је даље водио у Антиохију и изразио је жељу да понесе и мошти великог пророка, предосећајући да ће оне бити спаљене по заповести римског императора Јулијана Отпадника.

Међутим, иако Севастијци нису хтјели да се растану са овим драгоцјеним благом, Светом Луки су, одвојивши је од моштију, ипак дали нарочито поштовану десну руку. Када су Арапи овладали Антиохијом, рука је кришом пренета у Цариград.

За вријеме царева Константина Порфирогенита и Романа, била је смештена у цркви царског двора, посвећеној Богородици Фарској. Ту је била до 1484. године, кад су је, због безбедности, витезови Јовановог реда са Родоса пренијели на Малту.

Кад је Наполеон заузео Малту, једини у цјелини сачувани дио моштију Светог Јована Крститеља (рука са три делића часне главе), 1798. године доспеће у Русију, као света реликвија малтежанског реда Светог Јована Јерусалимског. За ово доброчинство руски император Павле Петрович Романов добија звање великог магистра Јовановог реда.

Свечана церемонија предаје реликвија била је одржана у дворској цркви Гачинског дворца – омиљеној ванградској резиденцији. Руски Синод је прогласио и посебан празник поводом преношења реликвија са малтежанског острва у Гачину. Тај дан обиљежавао се 12. октобра по старом календару.

По специјалној наредби врха Руске православне цркве, 1799. године, новодобијене свете реликвије – десна рука и три делића часне главе Светог Јована Крститеља – биле су пренијете у Петербург, гдје су уз највише церемоније биле смештене у велики дворски храм Светог спаса, поред императорског Зимског дворца.

Кад је 1801. године умро император Павел Петрович, његов наследник император Александар Први одрекао се титуле великог магистра, а 1817. године и потпуно укинуо Јованов ред малтешких витезова у Русији.

Међутим, за вријеме владавине императора Николаја Павловича, када је завршен с изградњом и свечано освећен нови павловски градски храм у Гачину (1852. године) обновљено је празновање.

Сваке године, 11. октобра по старом календару, светиње су биле преношене из Саборне цркве Зимског дворца у Петербургу у гачинску дворску цркву, гдје се одржавало свечано цјелоноћно бдење.

Ујутро, на сам празник, после литургије, литија је са светињом ишла у Павловски храм, где се одржавао молебан (благодарење) а реликвије су овде остајале десетак дана.

По завршетку Другог светског рата, како се није знало гдје се налази светитељева рука, почеле су да колају разне приче и мистификације. Једна од тих је кренула из Шпаније, по којој је до руке дошао лично Геринг.

Он је, наводно, поклонио Хитлеру, а овај генералу који је организовао спасавање Мусолинија. После тога је, неким путем, завршила у Шпанији.

Када је Томислав Карађорђевић 1955. године боравио у Мадриду, посјетила га је група људи и понудила му да откупи руку за милион фунти.

– То је у оно вријеме било огромно богатство. Не само да нисам имао те паре, већ нисам имао ни коме да се обратим за тај новац. Можда је и боље што је било тако, јер да сам имао тај новац, ја бих га дао – испричао краљевић Томислав.

 Реликвија је све вријеме била у Југославији

По завршетку Другог свјетског рата, један од калуђера из манастира Острог испричао је новим комунистичким властима шта се налази у њиховим келијама.

У најстрожој тајности ковчежић с руком Јована Крститеља пребачен је у Цетињски музеј. Тек 1968. године један од полицајаца који је учествовао у тој акцији, ношен грижом савести, обавестио је игумана Марка, старешину манастира, о томе гдје се налазе реликвије.

Титов режим је био на врхунцу свог успона, те о враћању реликвије Цркви није било ни говора. Међутим, тајним договором између директора музеја Станислава Рака Вујошевића и митрополије, мимо знања политичара, манастиру на Цетињу биле су предате неке неименоване “црквене ствари” које нису биле интересантне за музеј.

Шта се крило под називом “црквене ствари” сазнало се 24. октобра 1994. године, на Архијерејском сабору Српске патријаршије. Рука која је крстила Господа и даље је на Цетињу. 

3 КОМЕНТАРИ

  1. 5
    0

    Crna Gora ima Božji blagoslov da čuva tri najveće relikvije hrišćanstva! Mislim da smo od Boga izabrani, zato se trudimo da budemo dobri ljudi, shodno bogatstvu koje je spletom čudnih životnih oluja došlo do nas! AMIN BOŽE

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here