Насловна Политика Суд у Стразбуру: Самовољни референти и правда у канти за смеће

Суд у Стразбуру: Самовољни референти и правда у канти за смеће

0
ПОДИЈЕЛИ

Српске фирме које имају имовину у Хрватској полако губе наду да ће поново располагати оним што им је некада припадало. Пред хрватским судом немогуће је добити спор, а Европски суд за људска права неће ни да размотри предмете, тврде у канцеларији „Ристић и партнери“, која у Стразбуру заступа фирме из Србије.

sudnica 409x249 Суд у Стразбуру: Самовољни референти и правда у канти за смеће

После рата Хрватска је национализовала све некретнине Србије. Уредба из времена Фрање Туђмана је укинута 1993, али је четири године касније донет закон сличног садржаја. У међувремену, део имовине продат је трећим лицима, што додатно компликује ствари.

Бројне фирме су се обратиле Европском суду за људска права очекујући да ће тако коначно истерати правду и добити оно што им је пре рата припадало. Испоставило се да до тог суда није лако доћи.

Кадија те тужи…

Адвокати канцеларије „Ристић и партнери“, која преко чувене канцеларије „Инкер“ заступа више компанија које потражују своју имовину, обратили су се јавности како би појаснили зашто се покушај доласка до имовине српских фирми у Хрватској не помера са мртве тачке.

Да би представка српске фирме дошла до судија Европског суда за људска права у Стразбуру, мора да испуни оно што налаже и правило 47, уведено у јануару прошле године.

Правило каже да референт у договору са судијом може одлучити, ако сматра да апликација не испуњава услове дозвољености, да је не износи пред судско веће и може, у договору са судијом, да одбаци апликацију без уласка у меритум. Након шест месеци спис се уништава, а не знате због чега суд не жели да се бави вашим предметом„, каже за Спутњик адвокат Зоран Ристић из канцеларије „Ристић и партнери“.

Ристић скреће пажњу на интересантну чињеницу – да би представка српске фирме дошла до суднице у Стразбуру, „зелено светло“ мора да дâ искључиво хрватски држављанин, службеник секретаријата суда. Поучен ранијим искуством, верује да је очекивање да ће хрватски представник у секретаријату дозволити оно што је одбацио правни систем његове државе – оствариво само у сну.

Навешћу пример виле Југобанке на Лападу –  вреди 2 милиона евра, хрватска држава ју је 91. године национализовала, после укидања уредбе о денационализацији банка је покренула поступак који траје десет година. Они покушавају да кажу да то никада није било право својине, већ право коришћења и да вила не припада српској банци. Да нису у праву може да докаже само суд у Стразбуру. Али како, када је предмет одбачен?!„, пита Ристић.

Сулуда правила и људска права

Он додаје да би случај поменуте виле, када би га банка добила, за собом повукао десетине сличних тужби, односно да би Хрватска била приморана да свим фирмама врати оно што јој не припада, а то не жели.

Запуштено новосадско одмаралиште у Игранима код Макарске, некада један од најлепших хотела јадранске обале, чека новог – старог власника

Спорно правило 47. може да стопира већину апликација из формалних разлога. Њено подношење том суду кошта око 50 хиљада евра, који одлазе у неповрат. У образложењу може да стоји да поднесак нема довољан број страна, ако га уопште добијете, каже адвокат Ристић и додаје:

Само вам саопште, ваша апликација није изнета пред веће суда, нити ће бити изнета, већ је уништена. И та прича је за нас, за нашег клијента завршена – за сва времена.“

Сигуран да ће наићи на недостатак политичке воље да се овај проблем реши, саговорник Спутњика каже да неће одустати, иако тренутно нема коме да се обрати, осим медијима. Можда ће се обратити суду, да њега и његове клијенте заштити од суда самог.

Суд у Стразбуру је замишљен је као суд који решава спорове у случајевима када су угрожена основна људска права. Једно од њих је право на имовину.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here