Сторија о стријелама

Као дијете сам правио лукове од ловоровог дрвета, и стријеле од трске. Остала су дјеца по комшилуку такође била инспирисана стреличарством, јер смо 70-их година минулог вијека били фасцинирани сценама из тадашње сободарске хит-серије са Славком Штимцем у главној улози – „Салаш у Малом риту“.

Читаоци средњих година ће знати на што мислим кад кажем да „студент није запалио жито“, но се свеједно, у серији, на веома битном мјесту – појављује доиста квалитетан handmade лук са стријелом. Та ће стријела и да запали жито.
Елем, и ми клинци смо мислили да такође можемо у стријелу од трске да уметнемо жицу од расходоване лумбреле, на врх да ставимо комад крпе, натопимо је петруљем – запалимо, и одапнемо.

Све нам је то пошло за руком. Но, за разлику од наших јунака из серије, нисмо живјели под окупацијом, већ у слободи социјалистичког типа. Да смо коме по слободарском комшилуку штогод запалили, добро бисмо фасовали…

Сторију из дјетињства наводим зато што постоји органска веза између данашњег стреличарског спорта и његове есенцијалне борилачке функције. Није прва грана спутана тетивом била савијена у лук да би лук напросто фигурао, те био лијеп. У мраку праисторије створено је страшно оружје, немојмо се заваравати. Да нема ватреног, и лук би, мислим, био довољан – до које је мјере до данас само усавршен – да фасцинира снагом, прецизношћу и пробојношћу.

Стријеле су, немојмо се заваравати, из руку одапете муње.

Многима је једна од првих асоцијација на стреличарство лик бајковитог Робина Худа, човјека познатог по томе што је стријелом располутио стријелу већ забијену у центар мете. Притом је шјор Худ био активни заштитник сиротиње, хајде да поновимо и другу страну добро нам знаног острвског мита.

Стријела полетјела у серији „Салаш у Малом риту“ одапета је из руку родољубивог роба. Нисам ли казао: немогуће је стреличарство (на страну лов) одвојити од изворно борбене његове природе, јер тежи кодексу, кодекс правди, а правда борби за поредак утемељен на истини.

У том духу ваља ријеч казати и о једном од првих нам знаних стреличара, о Филоктету. Њега је у „Илијади“ родио Хомер. Легендарна Троја није могла да буде освојена од стране Ахајаца ни након 10 година опсаде – без употребе Филоктетових стријела. Тако су хтјели богови са Олимпа. Пошто лукавости није било без Одисеја, он је дошао до Филоктета, коме је на једном острву рана толико заударала да се све живо разбјежало, па му је на фору узео стријеле, пласирао их гдје треба, и Троја је пала.

У средњем вијеку Котор производи оружје за одбрану државе. Которски мачеви, штитови и стријеле војују 1389. г. на Косову.

Стреличарство је на Приморју дакле у складу са страдицијом, и данас стиче све више поклоника. Ко се дохвати лука и стријеле, у први мах не тежи да овлада историјом вјештине, а ваљало би, јер од те вјештине цивилизацијски канда нема старије. Баратање историјом вјештине неће много помоћи у досезању врха, олимпијског, рецимо, али хоће у образовном и етичком смислу. Спортиста није ко има лакозапаљиву сламу у глави, него онај ко зна да успијех није лак. Спортиста тежи да буде комплетна, физички здрава, морално чиста и образована личност.

С обзиром да не живимо у географијама гдје се ватрено оружје купује очас и лако – ваља размислити о легалној (може и преко интернета) куповини хладног оружја, злу не требало. У случају пада система, имало би смисла посједовати лук и стријелу, или самотрел – за лов.

Лов чега?

Јебеммумиша. Свега сем људи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: