Насловна Колумне Сторија о клими

Сторија о клими

0
ПОДИЈЕЛИ

Када дају прогнозу за Боку – жали ми се један Которанин – прогностичари никад нису довољно прецизни.

Знао сам на што мисли, јер је Залив, иако наизглед мали, пун микроклиматских посебности. Није узалуд Иво Андрић одабрао да у Херцег Новом сазида кућу баш на Топлој, дијелу града чије име све говори.

Док у Зеленици и Бијелој бура односи капелине с глава, вијори шалове и ломи гране кртих мимоза у цвату или смокава у хибернацији, на Топлој не трепере ни масивни зимзелени листови у двореду магнолија.

Прича казује да је Мирка Комненовића, најчувенијег новског градоначелника и посланика у скупштини Краљевине Југославије, дубровачки колега потештат замолио за услугу. Хтио је да у Дубровнику направи парк налик оном који је красио туристичку порту чувеног хотела „Бока“, на што је Комненовић одговорио да ће му се у свему наћи на страни, и садницама, и сјеменима, и савјетима – али да му, нажалост, херцегновски климат не може пренијети пелцером.

У тренутку док читалац оком пролази кроз редове приче о клими у једином фјорду на Медитерану, људи што живе у Столиву, Морињу, а посебно у Костањици – готово да не гледају Сунца. На туристичким картама идилични су љети, но зими живе у сјенци два висока полуострва.

Ришњане обасја Сунце када у Херцег Новом туристи из Републике Српске све уз кафу на отвореним терасама кажу да је „право топло“, у значењу: оно, баш…

Над главним градом Боке, Котором, вансезонско Сунце траје кратко, 10.00-14.00, и то за ведра дана. Кад је јужина, странац се упозна са умидецом, која и као ријеч звучи страшно. Тада плимни талас потпомогнут ријекама кише поплави Врата од града из 1555, и добар дио главног Трга од оружја. Влага се увуче у камене све поре, некмоли што неће и у све кости. Облаци изнад Града тих су дана карамрачни. Лију кишу. Понекад за 40 дана.

Вук је Караџић приповиједао како се у Боки те и те године смрзао више него у Петрограду!

Око Савиндана хоће да се на неким мјестима створе ледене плоче у Которском и Рисанском заливу. Памти се да су постојали посебни дрвени кљунови за барке, ледоломачки, који су спречавали да смрзнуто море оштети прамац.

Не чуди што су ренесансни и барокни Которани подизали љетњиковце ван града смјештеног у дну пазуха 1749 м високог Ловћена. Хтјели су да изађу из стађунске влаге, на мјеста гдје би их Сунце огријало, а то су биле позиције на обали Тиватског залива.

Норвежани који деценијама запљускују Херцег Нови и Боку Которску из здравствених разлога, постали су временом власници бројних некретнина кад и власници небројених симпатија спрам локалних клима у множини. Осмјехнути, углас казују да Заливљани не знају шта имају. Усред зиме, када је на пјени од мора Празник мимозе – фешта у част жутог пуфнастог цвијета – увијек буде многих Сјеверњака који се фотографавају тако што за позадину одаберу Ловћен под вјечитим снијегом и ледом.

Недавно сам се враћао из Црне Горе и изнад Рисна опазио како бура с нулте надморске носи облаке морске прашине. Стао сам украј пута да бих видио ту метеоролошку фешту.

Понекад се види и тромба марина – морска пијавица. Понекад се на умиреној заливској површи виде многе подморске вене морских струја. Понекад туриста на тераси Градске кафане с повлашћеним погледом на улаз у Боку пије кафу загледан у галеба који све вријеме броди у мјесту. Ту и тамо махне крилима, али једри. Као стални мотив. Живи, а не виртуални screensaver!

Догодине на мору, нека постане државнички, не само туристички поздрав.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here