Сто година, двадесет гроша (памети)
Прође и то. Датум који је означио вијек од чувене Мојковачке битке, чувене колико по својој херојској димензији толико и по својој војничкој узалудности. Одржаше се, тим поводом, свечане и мање свечане академије, осврнуше се на тај догађај историчари и квази – историчари, политичари и квази – политичари, позвани и непозвани, а сама битка и њени учесници осташе и даље распети на крсту дневнополитичких мудролија за ове и оне потребе.
И сваки нови осврт на тај дивљења достојан чин гладних, промрзлих, уморних и слабо наоружаних бранитеља последње одступнице оставља исту дилему којој никако да истекне рок важности: ко је кога и за чији интерес бранио на Мојковцу?
Јесу ли те несрећне зиме, на Божић, кад је мраз мрвио гору и камен, на Мојковцу Срби нз Црне Горе штитили српску војску из Србије, или су се Црногорци жртвовали за Србе, је ли краљ Црне Горе свјесно жртвовао своје најбоље војнике да би сачувао своје династичке аспирације или је то био чин братске одговорности, да ли је… и тако даље, и тако даље.
Народ би рекао: сто година, деведесет гроша (памети). А матрица остала иста. За Србе из Србије Мојковац и сваки његов јубилеј су прилика да одају признање и Црној Гори и њеним херојима са Развршја.
За овдашње званичнике и само помињање Мојковачке битке, у било којем контексту, само је још један доказ империјалистичких претензија званичног Београда. Чак и онда када предсједник Србије изјави да ће Србија вјечно памтити и бити захвална за тај чин братске љубави и жртвовања, одмах се под лупу (с негативном конотацијом) стави његов став да су тада „Срби бранили српску војску“, и тако у недоглед. Испада, по њима, некако, да они који су крварили на Бојној њиви појма нијесу имали зашто су ту, зашто се жртвују и за шта гину. Да су били изманипулисани великодржавним пројектима са обје адресе: са Цетиња и из Београда. Да су изгинули лудо и улудо и низашта.
Они не би да Србија својата чак ни право сјећања и захвалности за Мојковачку битку, а сами су је се одрекли. До мјере да њен дан више није дан мојковачке општине, а да се за Дан војске Црне Горе посегло чак у историјски мрак и из њега ископао Туђемил гдје су се против некога борили неки који са данашњим Црногорцима имају везе таман колико и са марсовцима.
Све у свему, како год да се званична Србија постави према Мојковачкој епопеји, званичној Црној Гори то не одговара. Ако ћути, испада да је незахвална, да игнорише и потцјењује велику жртву и допринос који су војници сердара Јанка Вукотића дали несметаном одступању српске војске према Албанији. А ако проговоре, укажу поштовање, организују прославу и кажу било шта, онда овдје наступи организована харанга против свега и свакога са једним јединим предзнаком: Србија се и даље мијеша у унутрашње прилике Црне Горе и не одустаје од пројекта њеног присвајања?
А кад Црна Гора призна независност Косова, онда је то њена унутрашња ствар и Србија нема право чак ни да се наљути. Још мање кад Подгорица успостави дипломатске односе са Приштином, кад гласа за учлањење Косова у Унеско, кад уговара разграничење са овом квази – државном стокупљевином, и тако даље, и тако даље.
Али, то је нешто што је, на срамоту овог времена и ових генерација Црне Горе и Црногораца, дневнополитичко тумарање њене власти и поклоничко мешетарење интересима Америке. И колико год то било застиђе и гријех овог тренутка још је већи гријех и застиђе након сто година онај Мојковац мјерити данашњим Мојковцем.
Тврдити, макар и у алегорији, да су јунаци ондашњег Мојковца били заведени и изманипулисани, макар то било и од стране већ одлазећег краља или сердара Јанка Вукотића, да су као овце били приведени на клање аустроугарским и швапским вуковима и да нијесу били свјесни да у тренутку када је пао и последњи бастион и симбол слободне Црне Горе, њен Ловћен, још једино могу да бране и одбране част, понос и традицију црногорске војске. Као да оних триста на Термопилима нијесу били свјесни да њихова жртва неће зауставити Персијанце, као да батаљон мајора Гавриловића није знао да је већ избрисан из евиденције српске војске…
Из тог угла посматрана, Мојковачка битка, без обзира на њену војну и стратешку (не)оправданост, коначан исход и допринос укупном развоју даљих догађаја, мора остати изван сваке сумње и спорења, онако чиста и неукаљана као што је био блистав цијелац којим су тог славног јутра потекли потоци крви и као што је био и остао чист образ команданта Вукотића и његових соколова чија су крила заувијек закрилила Црну Гору. Додуше, не ову која се изгубила у простору и времену, не ову која је клекла на оба кољена и не ову у којој су лопуже и разбојници јунаци дана. Не, таква Црна Гора не заслужује ни себе, ни Мојковац.
Ипак, оно што, такође, не би смјело да буде спорно и што ниједна историјска и војна доктрина не могу да помјере и промијене за јоту, јесте чињеница да су се тада на Мојковцу Срби жртвовали за Србе. Ту истину не може да демантује чак ни савремена ДНК анализа, јер би и она открила оно што смо колико до недавно сви знали, а онда неки намјерно заборавили и покушавају да се самообману, истину да смо не само браћа већ, што би стари Латини рекли, ГЕНС УНА СУМУС!
Један смо род и то је на Мојковцу и на иним другим мјестима само потврђено и ударен је крвави печат. А кад ћемо ту чињеницу сви без разлике, прихватити, друго је питање. Очито, ових сто година смо узалуд просули, али ваљда ће нас добри Бог уразумити да и следећих стотину не продамо за деведесет гроша.
Аутор: Емило Лабудовић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Добар текст, само аутору Лабудовићу сугеришем да на свим местима у тексту, када говори о садашњој званичној власти и „држави“ која егзистира у садашњости са седиштем у Подгорици, уместо „Црна Гора“ напише „montenegro“. Ово, што је настало 2006. године, ионако ништа нема заједничко са Црном Гором, владичанском, књажевином, краљевином, НР/СР или Републиком, свеједно је! Просто, то је нешто друго, супротно од оног! Ово „montenegro“, што егзистира на ткиву, ресурсима, историји и образу некадашње Црне Горе, није ништа друго сем њена пародија, поруга и негација!