Стигла вас Лазарева Клетва
Слободан Милић
Пише: Слободан Милић
Проклет био издајица своје Домовине
Сваког Црногорца и сваког Србина који су помислили да признају Косово и Метохију стигла је стострука Лазарева Клетва. Све оне из бивше СФРЈ, као и оне из бијелога свијета који су признали Косово и Метохију, стигла Лазарева Клетва.
Српски патријарше, изјасните се, да ли сте за паљење цркава и манастира и затирања гробаља, јер њима нема опстанка без Косова и Метохије. Ако нисте, каква год била одлука Синода Ви ћете остати частан човјек. Изјасните се прије Синода.
Митрополите црногорски, ако сте за признавање Косова и Метохије, Ви сте за уништење Пећкога трона. Ако нисте, брате Амфилохије, каква год била одлука народа црногорскога и Синода Ви ћете остати частан човјек.
Господине Предсједниче САНУ, одмах се изјасните, да ли сте за признавање Косова и Метохије, или нисте. Ако сте то значи да сте за паљење и уништавање Косовског мита и српске Народне поезије, признатих у свијету. А ако нисте, каква год била одлука Предсједништва САНУ Ви ћете остати частан човјек.
Предсједниче Србије, не могу да Вам кажем господине, јер велики Господин, Владар и Мученик Слободан Милошевић би се окренуо у гробу. Морал црногорски и историја српска нису му дозволили да добровољно преда Косово и Метохију. Потукао се са највећим криминалцима свјетским. Знао је да ће бити пребијен. Отели су Косово и Метохију,
Сила отме земљу и градове
Камо л’ мени коња отет неће.
али уз једну писану клаузулу да је ипак наше.
Господине Вучићу, дошли сте на крилима Русије и уз помоћ пилота Путина. Преварили сте Русију, Великог Путина и народ српски.
Потрчали сте за разнобојним лизалицама, шаренима лажама које ти понудише лицемјери из Берлина и Брисела.
Гдје ти би важнија лизалица од РУСКЕ РЕЧИ.
Видите до чега су Вас довели. До признавања Косова и Метохије или стављањем тачке метком на живот.
Да сте знали Женидбу Душанову не би могли Латини да Вас преваре. На жалост Вашу и српског народа нисте знали ни Кнежеву вечеру.
Ипак, у тој најцрњој тами у коју си ушао добровољно водећи те за ручицу лицемјерни запад, чини ми се да видим свјетлуцање зрнца НАДЕ да нећеш признати Косово и Метохију.
У противном стигла те хиљадуструка Лазарева Клетва.
На крају, Предсједниче Србије, са једним и искреним пријатељима које имамо на свијету никада не играј ћораве баке.
***
Можда ћете се запитати зашто баш ја ово пишем! Зато што сам Патриота! Онај ко није Патриота, он је жив, а мртав. Мртав а безимен. Данте је издајнике своје домовине ставио у најцрњи круг Пакла.
Мене су отац Радомир и мајка Јасна са пет или шест година увели на Поље Косово преко епске поезије, читајући ми је свако вече. Ја сам већ тада огрезао у миту, алегорији, метафори. У будућој побједи и слободи. И данас сам на Пољу Косову, постојаније него тада.
Не бих ти се, Госпо, повратио
Да ми царе поклони Крушевац.
Моји су преци и по мајчиној и по очевој страни највише мрзјели и презирали ријеч ИЗДАЈА.
Зар ја, да показују сутра прстом на ме.
Ново Попов и Марко Миљанов са мајчине стране не дају ми да мрднем са Поља Косова. Пробудимо се, сви ми у Црној Гори имамо понеког славног претка и чувајмо се да анатема Лазарева не падне на нас.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…“Да, на планети, на којој влада смрт, и која је и сама осуђена на смрт, сва блага и задовољства која око може видети и ухо чути, ваистину нису никаква плата. Јер пролазна вредност није никаква вредност.
Није ли Џингис-кан имао једно од највећих царстава у историји света, од Црног мора до Пекинга? Кад је ушао у Пекинг, чуо је он, да у Китају живи неки пустињак, који прориче будућност и твори чудеса. Победоносни Кан брзо га добави к себи, и одмах му постави само ово једно питање:
– Имаш ли ти лек од смрти?
– То нико у свету нема, одговори пустињак.
Незадовољни Џингис-кан, не хтеде га ништа више питати. Кад се дакле нису осећали срећни и задовољни, они људи, који су стајали на врху једног пирамидарног царства земаљског, како ли тек онај мравињак људски, у темељима такве огромне пирамиде? Право је рекао српски песник, Петар Његош:
„Наша земља мати милионах,
сина једног не може вијенчат срећом.“
Али Христос може. Он једини има лек од смрти. Управо Сам Собом, Он је лек од смрти. И сви они, који Га са љубављу носе у срцу и узимају Крв Његову у себе, са вером и надом, спасавају се од смрти. Такви улазе кроз отворене двери у Рај, у Царство без уздисаја, у весеље без краја.
Земља је сувише пространа за смртне освајаче, али је сувише тесна за Христа и Његово Царство. Спаситељ људи „хоће да се сви људи спасу“, па тражи и стоту залуталу овцу да је поврати великом стаду Своме. И заповедио је Цркви Својој да тако чини у Његово Име.
Ако се сви људи не спасу, то је зато што неки неће да се спасу. Господ наш Исус Христос не дејствује силом. Он очарава и привлачи љубављу. А љубав је увек имала, и имаће највећу жетву…“, владика Николај… Свети Владика Николај
…браћа нам Руси, и исти нам Душмани, постављају питања својима… тражећи да не избегавају избор, ови наши су већ изабрали?
…“Рано или поздно академическому сообществу придется ответить на вопрос «Камо грядеши?». И сделать выбор между стратегией национально-патриотической борьбы за великое будущее страны и науки и стратегией «латынизации» науки (деликатно это можно назвать стратегией глобализации науки, а грубо и по существу — стратегией национальной измены). И не будет никакой третьей стратегии. Потому что все предложения Фортова и других любителей отделения Нагорной проповеди от Голгофы не отвечают сути нынешней ситуации…“
https://www.stihi.ru/2013/12/26/3858
…“Да ли се он разочарао у Месију, па Га је због тога издао?
Да ли је, напротив, желео да убрза догађаје и да приближи спасоносни расплет? Немојмо фантазирати. Ради се о томе што је среброљубљем и развратом испуњен свет. Покајани цариници и блуднице су у првим редовима оних који су поверовали у Христа. Али среброљубље, које не жели да се каје, измишља оправдања за Јуду како би се у њему и само оправдало…“
https://stanjestvari.com/2017/04/13/tkacov-juda/
Јуда
https://www.youtube.com/watch?v=0o8aNeLftyM
И Светозар Шарић је 4. августа успео да, са својим тринаестогодишњим
сином Митром, побегне испред усташких кољача. Неколико дана доцније, док је
трагао за храном, јака киша га је натерала да се склони у шталу Руда Брајковића у
Отоцима. На несрећу, ту га је приметила Рудова Мајка, његова стара познаница
(дуго су заједно радили у фабрици дувана) и одмах о томе обавестила своје синове,експониране усташке кољаче. Тако се Светозар непосредно после тога нашао у рукама
браће Брајковића – Винка, Илије, Рафа и Руда. Они су га одмах свезали и отерали
у село Клепце, где су га, пред очима тамошњег српског становништва, сурово
малтретирали и мучили, па га после тога поново одвукли у Отоке и тамо заклали. Мали
Митар је, на срећу, дан раније отишао у село Локве, где му је живела ујчевина, и
тако избегао трагичну судбину свог оца Светозара.22
Четири дана пре тога, група Брајковића из Клепаца ухватила је Риста Медића,
једног од најбогатијих пребиловачких домаћина, отерала га у Чапљину, где је неколико
дана чистио улице, а онда смлаћен као бесан пас и затрпан у сметлиште на
Бјелавама.23
Осетивши на време смртну опасност, група од 32 чељади Драгићевића и Булута
из Ријевца и Мрвића, побегла је 4. августа на Кошћелу, код хрватске породице
Антуновића, да код ње потражи заштиту. Међутим, на Кошћели се убрзо појавила
група усташа, коју су предводили Марко Родин (то је онај исти што је избацио Јелисавку
Сарић из куће свог оца Јозе и тиме је отерао у мученичку смрт) и Иван Ћурић;
њих је, чим је сазнао за долазак поменутих Драгићевића и Булута на Кошћелу, о
томе обавестио Никола Марковић »Креља«, први комшија породице Антуновића.
Пронашавши избегле Пребиловчане, Родин и Ћурић су им рекли да се слободно могу
вратити својим кућама, јер је поглавник објавио амнестију за све Србе који су побегли
од својих кућа. Наседајући тој превари, четрнаест лица из породице Драгићевића
вратило се 10. августа у Орахов До. Тамо их је, међутим, сачекала она иста
усташка група која их је саветовала да се врате својим кућама, постројила у врсту и
покосила пушчаном и митраљеском ватром. Случај је хтео да и са овог стратишта
побегне један жив сведок. Био је то тринаестогодишњи дечак Четко Драгићевић, чији
је капутић био изрешетан са више од десет куршума. Мали Четко се притајио међу
мртвима до пада мрака, а онда се, онако престрашен и усамљен, упутио према
Кошћели и уз пут набасао на Николу Марковића »Крељу«, онога истог који је
избегле Драгићевиће и Булуте пријавио усташама. Он га је одвео у Прењ код
тамошњег фратра, дон Николе Бошњака, испричао му цео догађај и показао
Четков изрешетан капутић. »У овога пушка неће« – рекао је фратер, вртећи главом.
Мада се убрзо нашао у кафани Петра Марића на Пилети, усташком осињаку у
буквалном смислу те речи, Четко је, ипак, изнео живу главу: упућен је у Чапљину,
логорнику Вегу, који му је, зачудо, поштедео живот.24
Породице Пера и Шћепана Булута, које су такође биле избегле на Кошћелу и
тамо пронађене од усташа, нису страдале; заштитио их је усташа Иван Чутура, за кога
се удала Шћепанова кћерка Мара, да би на тај начин спасила своју породицу.
25
Упоредо са свакодневним ловом на одбегле Пребиловчане у буквалном
смислу те речи, усташка власт им је, преко муслиманске породице Шоше и њихових других
поузданика, слала поруке да се слободно врате својим кућама. У тим порукама
је посебно наглашавано да ће одведене породице свих оних који се пријаве
усташким властима одмах бити враћене на своја огњишта. Мада су се проносили
гласови да су отерани пребиловачки житељи поклани у селу Шурманцима, аутентичног
сведока није било; нико није успео да побегне са шурманске јаме. Варљива нада
да су отерана деца и жене, ипак, живи и неодољива тежња да се сазна права истина
(по некима и бесмисао живота после незамисливе породичне трагедије) били су фактори
који су одлучујуће утицали на неке одбегле Пребиловчане да се предају усташким
властима, односно њеној посади у селу Пребиловцима и на тај начин јој омогуће
да заувек угаси многа пребиловачка огњишта. Надајући се да ће том судбоносном
одлуком, макар и по цену властитог живота, спасити своје породице,
четрдесет и осам Пребиловчана пријавило се (у периоду од 12. до 15. августа)
усташкој посади, смештеној у пребиловачкој Основној школи, на чијем челу се налазио овејани крволок Никола Мерџан. Погазивши бестидно дато обећање, усташе су
одмах повезале жицом све оне који су им се предали на реч и подвргле их сулудом
мучењу и мрцварењу. У једном документу стоји да су Драга Надаждина и Милана
Брњашића живе одрали и на одрано тело сипали со; то је чинио Перо Ђевеница из
Чељева.26
Да ни преостали несрећници нису прошли ништа боље видело се приликом откопавања
њихових лешева (у Долу испод села, у гробљу на Краварици и у Морин отоку)
ради сахране. У Морин отоку, где је убијено највише Пребиловчана, који су се сами
пријавили усташким властима, у једној рупи су пронађене главе, а у другој обезглављени
лешеви.27
Поред оних који су се сами предали, у периоду од 12. до 15. августа убијено
је још двадесет лица из села Пребиловаца (Брњашића 4, Шарића 6, Медана 5, Надаждина
4 и Драгићевића 1). Али, рии то није био крај пребиловачке трагедије. Крајем
августа, када је већ била почела реокупација Херцеговине од трупа италијанске 2. армије
(српско становништво, нарочито градско, доживело је ту реокупацију као заштиту
од усташког ножа и маља), једна усташка група из Гњилишта, Вишића и Чељева,
коју су предводили Ивица Милас и Никола Матић, упала је у село Пребиловце и зверски
убила 11 лица, код Бандурових кућа и пребиловачког бунара у Брегави. У тој групи
је убијена и Боса Драгићевић, девојка која се била склонила у село Тасовчиће код
своје сестре Данице, удате Карадеглић. Охрабрена сазнањем да италијанске трупе
штите српски народ од усташког ножа, Боса се управо тога дана (28. августа) вратила
у Пребиловце и страдала. Покушала је да нађе спас код свог комшије Мурата Шоше,
али ју је он издао усташама, који су је најпре силовале, па онда убиле и бациле у
пребиловачки бунар.28
Тако су Пребиловчани, крајем 1941. године, дошли д.о дна своје велике несреће.
Од 116 домаћинстава српске националности, са укупно 994 лица, рат су преживела
само 164 лица. У ратује, дакле, страдало 830 лица. У пресуди Ивану Јовановићу
»Црном«, Окружни суд у Мостару је констатовао да су потпуно угашена 33
пребиловачка огњишта и даје укупно страдало (убијено, погинуло или бачено у шурманску
јаму) 830 лица. Међутим, Ђуро Екмечић, који је годинама прикупљао
податке о жртвама које су Пребиловци дали у минулом рату, наводи да је укупно
страдало 826 лица и да су 54 домаћинстава потпуно угашена. У књизи Чапљина-
Неум 1941-1945, каже се да је из села Пребиловаца, као жртве фашистичког терора,
пало 701 лице и даје рат преживело само 149 лица, односно једна шестина житеља овога
села. Уверени смо да су подаци које је изнео Ђуро Екмечић најтачнији.29
О трагедији села Пребиловаца има података и у сачуваним усташко-домобранским
документима. Усташки срески начелник у Чапљини Видо Ђајић о томе у
свом извештају, између осталог, каже:
»На 21. липња 1941. године отпочео је тадашњи логорник Фрањо Вего са
купљењем и убијањем српског пучанства по селима и у Чапљини… За вријеме
26. Архив ВИИ, кут. 156, рег. бр. 29/10-2.
27. Архив Југославије, ЗКРЗ БиХ, инв. бр. 59.616.
28. Исто, инв. бр. 56.730 и 56.731.
29. Исто, инв. бр. 56.731; Ђ. Екмечић, н.г.; Спомен књига Чапљирта-Неум 1941-1945.
овога чишћења поубијано је (бачено у јаме и ријеке) око 1.600 особа. У селу
Пребиловци страдале су све жене, ђеца и старци, тако да је од 900 особа избјегло
само 150 мушкараца, четири жене и двоје ђеце . .. Наведени логорник вршио је хватање
и убијање'< Срба и послије прве и друге поглавникове одредбе све до доласка
италијанске војске 7. рујна 1941. године. Доласком Италијана, логорник Фрањо
Вего као и сви његови сурадници напустили су Чапљину и талијанску војну
зону.«30
Стравично страдање села Пребиловаца упечатљиво илуструје податак да је у
овом селу први испраћај младића у војску приређен тек 1962. године. Ваља рећи да
су Пребиловци, поред људских, претрпели огромне материјалне жртве. Непосредно
после уништења пребиловачких житеља српске националности, у то село је стигла специјална
комисија, сместила се у кућу Лазара Булута и одмах почела да дели куће и
имања покланих Пребиловчана усташким колонистима. Пребиловци су преименовани
у »Ново Село« које је насељено колонистима из Вишића, Драчева, Требижата, Звировића,
Гњилишта, Чељева и других села ондашњег усташког чапљинског и љубушког
среза. За врло кратко време у Пребиловце се доселило око 70 породица. Кућа Лазара
Булута додељена је Пери Блажевићу »Бектурану«, Душана Брњашића – Фрањи
Дуганџићу, Огњена Драгићевића – Анту Бунози, Шћепана Екмечића – Јози Дуганџићу,
Бошка Булута – Ивану Илићу итд., итд. На кућним вратима Четка Драгићевића,
дечака који је пуким случајем преживео масакр своје породице, било је написано:
»Србо заузејо Анте Буноза 6. 8. 1941.« (Ћетко је овај натпис сачувао и до
данашњег дана).
Колонисти се нису дуго башкарили у туђим кућама, већ су морали да се пакују
и беже тамо одакле су и дошли. Наиме, на масовне усташке покоље српски
народ источне Херцеговине одговорио је општим устанком, који је добио такав замах
и снагу да се за свега неколико дана усташка^ власт нашла на ивици слома. Та
чињеница је принудила Италијане да изврше реокупацију Херцеговине и ставе под
своју заштиту српско становништво по градовима и варошицама (сеоско се само бранило
с оружјем) од усташког ножа. Као што смо видели, Фрањо Вего и његови најближи
сарадници морали су, због монструозних злочина које су починили над херцеговачким
Србима, да беже испред италијанских окупатора, јер су они почели да хапсе
најистакнутије усташке кољаче. Морала је да бежи и усташка посада из Пребиловаца,
заједно са колонистима, разуме се, односећи са собом све што се однети могло.
У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача стоји даје из Пребиловаца опљачкано око 10.000 грла ситне и 1.000
грла крупне стоке, као и читава покретна имовина. Жито и вредније ствари – наглашава
се у тим материјалима – усташе су камионима превозиле у Чапљину, наводно,
за потребе болнице и усташких институција у тој варошици. Остале ствари »опљачкале су и
однеле својим кућама дивље усташе – сељаци суседних католичких и муслиманских
села«. О тој вандалској пљачки има података и у усташко-домобранским документима.
У већ помињаном извештају усташког среског начелника у Чапљини Вида
Ђајића, наводи се и ово: »Новац, златнине и драгоцени предмети дизани су од
Срба и похрањивани у усташки логор, а да рачун о томе никоме није полаган. Бу-
30. Архив ВИИ. фонд НДХ, кут. 202, рег. бр. 1/1-6.
дући да су Срби у селима котара Чапљине били већином добростојећи, а нарочито
трговци из Чапљине, то се држи даје плијен у новцу и материјалу прелазио 20.000.000
куна.«31
Чим су сазнали да италијанске трупе преузимају сву војну и цивилну власт у
Херцеговини, одбегли Пребиловчани су почели опрезно да се враћају својим кућама,
у којима су налазили усташке колонисте. »Када се нас седамдесетак вратило
кућама « – пише Вељко Булут – »нашли смо читаво село насељено . . . Ми смо насељеницима
рекли да их не можемо гледати у својим кућама док смо још живи, те
да иду тамо одакле су и дошли, јер ћемо (у противном) предузети друге мере.«32
Овде треба рећи да упркос томе што је тих дана потоцима текла српска крв »по камењу
херцеговском«, нико није предузимао те »друге мере«.
На крају овог поглавља наводимо списак пребиловачких жртава, који нам је
љубазно уступио Ђуро Екмечић, уз напомену да није потпун и да се вероватно
никада неће моћи направити апсолутно потпун списак, јер су 54 пребиловачка огњишта
потпуно угашена, па за те породице (поготово за ситну децу) нема ко дати
податке. Ево тог списка…", Саво Скоко
на данашњи дан, три године назад, блаженопочивши Милорад Екмечић нам збори
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:503808-Ekmecic-Srbiji-bi-istorija-mogla-da-se-ponovi
…“Масакром у Шурманцима није завршена трагедија села Пребиловаца, која је
почела 4. августа 1941. године. Током целог августа Пребиловци су, како с
разлогом истиче Вељко Булут, били »претворени у дивљу џунглу у којој су усташе,
као крволочне звери, хватале и убијале све што је српско«. Будући да су тачно знале
ко је од Пребиловчана успео да побегне (и то не само од одраслих људи него и од
жена, девојака и деце), готово свакодневно су вршиле претрес села и околине, завирујући
и пуцајући у сваки жбун, стог сена или сламе, ограду, башту, кукурузом
покривену њиву. Све Пребиловчане које су открили убијали су као дивљач за слободан
лов; служили су се и подлим преварама. Тако је, 8. августа, маса дивљих усташких
хорди, развијена у непрекидан стрељачки ланац, прочешљавала цео простор од села
Кошћеле на истоку, до Кулина на западу и од реке Брегаве на севера, до
Хутовског блата на југу. Крећући се преко Хрвенице, Ђела, Црног брда, Бијеле
влаке, Грлића, Ћирића ограде, Велике влаке и Згона – усташки ројеви, предвођени
добрим познаваоцима тог терена, хватали су као дивљач уплашене људе, жене и децу,
грозно из мучили, а потом убијали. На Јамици су ухватили Милана Бмјашића и
Јова Булута, отерали их у пребиловачку Основну школу и тамо их ставили на најстрашније
муке, а затим погубили. У Пударевим питоминама је ухваћен и заклан Никола
Екмечић, дечак од 12 година, коме је 6. августа пошло за руком да умакне
испред усташког стрељачког строја. На Нокцу је убијен Огњен Драгићевић, док је
бежао испред непрекидног стрељачког строја »хватача«, који су ницали из сваке
вртаче као надошла река. У Ћирића огради ухваћени су Бранко Булут, СимоБрњашић и Митар Ждракановић, отерани у пребиловачко гробље и тамо поклани. На
Краварици је зверски убијено 18 чељади из породица Саве, Јовице, Бранка и Шћепана
Медана и једно из братства Шарић. Код језера Шкрке убијено је шесторо женске чељади
Ждракановића и Ћука. У Грлићу је група усташких разбојника из суседног села
Хотња, коју је предводио Мијо Јарак, ухватила десет лица (4 Крунића, 2 Бандура, 3
Екмечића и једног Стајчића), отерала их у подножје Гостиљца и тамо поубијала.
^18
Дан раније, тј. 7. августа 1941, група усташких злочинаца ухватила је у
Малом зајмиру девет лица (седам Сухића и два Драговића) и поубијала их на
грозно свиреп начин. Деветнаестогодишњу девојку Кову Сухић су, на пример,
најпре силовали, а онда је усмртили заривши јој гвоздене виле у стомак. Сличну судбину
доживела је и Банђур Мара (Симина жена), која је била побегла, са двоје деце
(једно је имало три, а друго шест година), у суседно село Лозницу, код свога кума
Дамјана Матића, Хрвата по националности, чврсто уверена да ће је он заштитити.
Међутим, уместо тога, кум ју је, 12. августа, предао усташким кољачима, који
су је свезали жицом, а потом отерали и њу и децу на Спахића њиву у Грковом
долу, тамо је пред очима уплашене деце силовали, па онда присилили да гледа клање
своје малолетне деце, да би је тек после тог психичког убиства изрешетали куршумима.
19
Исту судбину доживела је и Јелисавка Шарић, млада и лепа девојка, која је
покушала да наде заштиту код Јозе Родина, кума њеног оца Милана из суседног
села Гњилишта. Али, баш када јој се чинило да је опасност прошла, дошао је Јозин син
Марко, који је већ био огрезао у крви недужних жртава, и рекао јој »да се сместа
губи куд зна и уме«. Не знајући куда да крене, несрећна Јелисавка се вратила у
родно село, да би, скривена у камењару, посматрала како се у домове покланих
Пребиловчана усељавају усташки колонисти, уз обесно подврискивање и песму:
Српске су се угасиле свеце
више никад упалит се неће.
Како није имала ни воде ни хране, 7. августа је покушала да се пребаци у
суседно село Клепца, али је том приликом пала у руке једне групе усташких разбојника
из суседног села Хотња, коју је предводио један од најкрволочнијих усташких
злочинаца из села Домановића – Мате Андрун »Вук«. Он је одмах, као бесан
пас, насрнуо на ову беспомоћну девојку, савладао је, уз помоћ осталих, и силовао.
Обешчашћена Јелисавка, онако поцепана и изгребана, пљунула га је у лице и
пркосно узвикнула: »Најобичнија си кукавица ако ми сада одмах не узмеш живот,
када си ми узео част!« Злочинац се ни тренутка није двоумио, зграбио је пушку и
стрељао је; Јелисавких леш је бачен у бунар на Брегави.20
Бежећи испред усташког стрељачког строја, који је 8. августа пречешљавао цео
простор села Пребиловаца, стари Никола Ждракановић се увукао у шевар језера Шкрке
и ту се скривао до 12. августа, када су га приметили чобани из суседног села Гњилишта.
Истога дана је ухваћен од групе усташа из села Вишића и Гњилишта, у којој су се
налазили: Иван Медић, Видоје Мерџан, Лука Миленковић и др. Они су га отерали на
једну њиву код језера Шкрке и ту га тукли моткама све док није издахнуо. Његов
син Илија, са ћелом ужом породицом (женом и две кћерке) убијен је још 7. августа.
IZDAJA i PRODAJA nijesu sinonimi brate. mnogi su pare dijelili
tako je Miliću vjero tvrda
Kako lijepo zvuči kada za sebe napišemo i kažemo: Ja sam patriota!
Da li nam to zvuči iskreno?
U pamet se braćo i Srbi i Crnogorci i Albanci. Malo više ljubavi, strpljenja
razumevanja, saosećanja…
Da nas djeca po tome zapamte. A ne po zloj krvi koje je bilo ovdje isuviše.
Е мој Петре, Србин је вазда за љубав и разумијевање био, и кад су му ђецу у логоре водили (дјечје логоре, јединствене у историји људског зла), и кад су му органе вадили и продавали на црној берзи, и кад су прве жртве били муџахединских плаћеника (умјерених и мало мање умјерених)… али је за љубав потребно двоје. А из љубави онда ђеца да се рађају… та ђеца која би нешто могла да запамте.
E moj Neko, nije Srbin ni bolji ni gori od ostalih. Znaš ti dobro da je mnogo dobrog i zlog protutnjelo ovim prostorima. I da smo bili i dobri i zli… Samo pričča Hristove ljubavi ostaje, sve ostalo je prevara. Djecu ne treba varati. A pogani smo. Sve naše je dobro, sve tudje ništavno…