Стефан Марковић: Част је било играти за Србију
На грудима Стефана Марковића сребрна медаља и прислоњена глава сина ког је држао у наручју. Чврст загрљај довољно показује колико је двогодишњем Василију недостајао отац претходна два и кусур месеца.
Није желео да узме медаљу коју је тата освојио, али је попут „великог“, имао стрпљење са мамом Милицом да сачека Стефана да изађе из бесцаринске зоне, а потом и да саслуша његову анализу на новинарска инсистирања о учинку у Рију.
– Без обзира на то што смо изгубили финале, сребро је огроман успех, гледајући пут који смо прешли. Не знам да ли је неко пре нас, из финала дошао до последњег меча на олимпијском турниру. Направили прави посао, али нисмо имали снаге у финалу – сумирао је Марковић. – Можемо на српски менталитет да дођемо близу, али САД има 12 супрестарова, спремних да играју 40 минута на високом нивоу, уз то нису имали много посла до тада, за разлику од нас који смо се истрошили.
Уз Милоша Теодосића и Мирослава Радуљицу, Стефан је трећи члан који је све три велике кошаркашке медаље, три сребра – европско, светско и сада олимпијско освојио под заставом Србије.
– До пре неки дан недостајало ми је олимпијско одличје, а ево сада је и оно ту. Заокружио сам у репрезенетацији све што сам могао. Одиграо сам три велика финала. Почаствован сам и привилегован што сам био део свега овога – додао је Марковић којем је финални меч у Рију био и финална представа у дресу Србије у којем је, уз поменути сениорски трилинг, освојио и светско злато за играче до 19 година (2007).
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
