Стари спавачи

Пише: Сибин

Pro forme

Чим су Вука Драшку-омашку извукли из нафталина, читај да је богме догорело до ноката, јер признаћеш ми да имам пуно право што дотичног сматрам истрошеним ништа мање од Новака Килибарделија, професора којег најмање памтимо као писца, због чега је сам крив, будући да му се још као бруцошу осладила улога провјереног удбаша, још у оно давно „срећно“ доба док је шестарио Бегишом и у нотес биљежио ко с ким сједи, о чему разглаба, какви су ми даљи књижевним и политички планови, видјело се којом је стазом наумио заумни ерцеговац, и раја каква гођ да је, никад није у стању ствар измислити до краја, најмање је то био случај са Килибардом (посрнулим литерарним „бардом“!), иако је у почетку дјеловало као гола фантастика изникла из зависти према млађаном ретору и бистром историчару народног певанија, ал’, не лези враже, од деведесетих наовамо, откривамо да се према – рецимо тако – удбашењу гаји страст, нарочито у томе предњаче црногорци, сјетимо се само какав је експерт у преношењу, препакивању и допуавању гласина био доскора, док су га године и слух служиле, извјесни Ј. Брковић, па тај је магистар удбашења, и кладио бих се јер немам шта заложити, да је поменути по реченом занату први међ’ једнаким професионалцима кога нема која агенција не би изнајмила, чак му је у том погледу распоп Мираш до кољена, мада се и он поводом „државног удара“ огласио, одмах насрћући кукавац на СПЦ, ко ће други ако не он, и ту му пропусницу даје како Килибарделија, тако и Јеша, и ништа мање Драшко-омашко, коме се такође не може ући у траг, а како би кад их има на стотине, тако да ни сам више не зна за кога ради, ако уопште неко данас финансира тако ислужено чељаде, које је у „јавности“ присутно само кад нешто треба да лане, будући да је тај одавно далеко од ајдучкога завијања.

Опет је, дакле, екипа на броју, и тек сад бивамо информисани да су сви, на сву срећу, и даље међу живима, иако им каријера у удбашењу траје готово вијек… Вуле одмах стартовао са деведесетима, и покренувши сензибилитет, рече ли – сад је мржња већа него деведесетих?! Ух, тај мученик, нема шта ти он није поднио на својој чапри; атентате, хапшења, „егзил“ (је л’ и он као Јеша помијешао егзил са одласком на вала више него заслужени одмор, и то на онај који, јесте, није на неотплаћено?), проказивања, и томе слично, од времена комуниста па све ћерај до улицканих демократа. Ево га опет да брани Черну Гору, да се испречује пред неправдом и да објашњава куда нам се запутила посрнула политика вођена великосрпском идејом. Пусти Драшку-омашку познатију под псеудоним Даница, шта тек рећи за Килибардија, који је ових дана три пут посјећивао хитну, услед напада панике, непрестано је запомагао: Оће да нам киндапују харизматичног премијера, оће сребијанска фукара оће! Прича се чаршијом да је дио блока Вектре сву ноћ одлијегао од његовог запомаганија; жали боже, ипак је професор у годинама, и уз излапјелост, може га стефити срчка, никад се не зна са старим љуђима. Мираш је већ прича за себе: тај више држи до вјерске и културне баштине, што му га дође логично, јер „Владика“ се искључиво интересује за интересе вјечности, о чему ми лаици из белога света немамо благе везе, ал’ ваљда нам се једног дана опрости и на томе. Једно су моје живе муке и будне бриге како ће Држава поднијети и изнијети „државни удар“ (међутим, уздам се у дон Марконијелија, који обећаје јавности да ће све бити правовремено изнијето на свјетлост истине и да ће се актери неуспјеле терористичке изведбе привести правди и до краја процесуирати, јер правда је сила закона који је за све једнак), а сасвим то друкчије перципира „Владика“, којег мучи срозавање нашег чојског образа, који ако настави овом захукталом тенденцијом да се излизује, нема нам друге него да скрстимо руке и помиримо се да су нам вишња небеса затворена због непочинстава која чинимо све повлађујући мегаломанској Сербији.

Драшко-омашко, након дуго временског периода, ових дана опет бива анганжован, ради се о великој ствари, неки утриповани седамдесетогодишњак, пуфичави адолесцент и теле-баба озбиљно бијаху намјерили извршити упад на препад (читај – „државни удар“!), и да сада нема поменутих аналитичара „политике“, „религије“ и „историје“, матрак би раја знала о чему се доиста факинг ради. Ух, био сам на ивици да експлодирам (не као бомба, већ као биће сачињено од нервног система као и од пробавног, није згорег поменути), ударао сам на све стране као слијеп, тражио на џади од сваког другог пролазника да ми што прије ријеши мистерију која нас је умало коштала хиљадугодишње државности, с којом се још само неке империје могу пофалити, а шта тек рећи о овом сланом и црном кршу, који је и то успио избоксовати… Него, чек’ сад, није довољна само овдашња екипа – Јеша, Миша и Килибаределија – у помоћ ускачу и они из пост-комунистичог круга двојке, да додатно појасне ствар; право из бегиша решава се овдашња заврзлама, којој умало (пу! пу! пу!, да не урекнем, да се почешем по дупету и пљуцнем у страну, ђаво да носи) да пође за руком да наруши фер и демократске изборе, које и овај пут бијаху решавани под окриљем дуге ноћи, што лијепо свједочи она фотка из ДПС бункера, коју фотну предраги писац Секулић (наредна колумна посвећна је њему, јер не ваља се гријешити), преносећи уз свој заносни селфи нешто и од атмосфере главара с врха који свуј ноћ чамећи испред канцеларијског телевизора, распредаху како и шта даље чињет’. Па, ипак, да не би једног Бебе, џаба Драшко-омашко, Јеша, Миша и Килибарделија, ствар би се откотрљала по злу… Да не бијаше „тв“ Пинка, и тровачнице минут-два која се врћела на свака три минута, онај старац, адолесцент и теле-баба, извојевали би битку против мурије и војске, који су код нас толико либерални да је то за примјер и шире од граница овог бурета барута. Да, тако је то: погледни само каква екипа сада објашњава „државни удар“, и одмах ти све бива више него јасно.

(Удба је увијек била непресушно јасле чак и са стољетне ислужене „књижевнике“, „историчаре-професоре“, распопе, као и оне који се нигдје више не могу сврстати, а којима припада, свакако, Драшко-омашко познатији под псудонимом Даница.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: