Станко Лепетић – градитељ споменика Александру Карађорђевићу на Орјену

Пише: Горан Ж. Комар

Међу бројним градитељима надгробних споменика са подручја општине Херцег Нови истиче се самоуки умјетнички клесар Станко Лепетић из херцегновског села Мокрине. Село је познато по мајсторима клесарима и зидарима који су у давнини зарађивали радећи по Херцеговини и Црној Гори. У вријеме млетачке доминације у Боки Мокрине су припадале Топаљској комунитади, историјском језгру херцегновске општине, основане дукалом  млетачког дужда Јована Корнера 1718. године.

Род мајстора Станка у Мокринама је присутан барем од периода Морејског рата (1684-1699). У првој години живота комунитади (1719) у Мокринама су живјели Вукадин са 15 и Петко са 6 чланова фамилије. Касније, 1758. године, приликом израде пописа домаћина познатих као „Ноте од соли“: Томо, Ђуро, Перо и Драшко са укупно 27 укућана, а у периоду француске управе 1808 године: Нико (брат му је пловио), Тодор, Андрија (брат у пандурима), Ђуро са 62 године и два сина, Нико, Томо, Мијо са 60 година и једним сином, Марко са 70 година и једним сином, Јоко, Глиго са три брата, Јоко Томов са братом, Лазо са 60 година о којему пише да је „мајстор од камена“ и да има малог сина, Лука, Јоко Тодоров и Никола са два сина.

О мајстору Станку писао је 1913. његов савременик Саво Накићеновић казујући о његовом мајсторству у изради „крстова“ које је слао на дар тадашњим властодршцима. Према усменој традицији овај род је на подручје Боке стигао из Херцеговине на измаку 17. вијека. Свештеник и историчар С. Накићеновић као првог усељеног у Боку помиње Ћетка Лепетића.

У најстаријем млетачком катастру довршеном 1690. године у Мокринама се помињу Милан Лепетић са 7 укућана, Петко са 8 и Вукадин Лепетић са 10 укућана (Г. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције, Херцег Нови, 1997) Споменик који је подигнут краљу Александру на мјесту Орјенска локва под Орјеном 1931. године, откривен је заједно са отварањем планинске куће дубровачког планинарског друштва „Орјен“. Како се види на фотографији, споменик је са постаментом био виши од три метра. Оборили су га припадници партизанског покрета комуниста за вријеме Другог свијетског рата и он је касније пренешен у Кривошије да би био преклесан и употребљен за надгробни споменик једног житеља Кривошија, што је случај незабиљежен у историји ових крајева. Споменик је саграђен прилозима народа са обје стране херцеговачко-црногорске границе, али сигурно, у највећем броју, житеља Херцег Новог и Требиња.  Станко Лепетић израдио је велики број споменика карактеристичног облика у Мокринама, Крушевицама, Ратишевини, Каменом и низу околних новских села. Међутим, велику умјетничку вјештину показао је израдом представа светитеља које су уграђиване у прочеља бокешких цркава.

Овом приликом поменуо бих представу Св. Великомученице Варваре на парохијалној цркви у родним му Мокринама, представу Св. Николе у сусједним Крушевицама, али и изузетно ремек дјело: представу Св. Саве Српског на згради школе у Мокринама. Мајстор Станко је исказао и бригу за старине, па је у своје вријеме начинио „препис“ старог ктиторског натписа са обнављане цркве Св. Варваре у Мокринама који је у стару мокрињску цркву уграђен 1749. године.

Израдио је, такође, изузетни споменик сердару Тому Томашевићу у Сврчугама, основна обиљежја на споменичком комплексу митрополита Данила на Орловом кршу. Мајстор Станко припадао је, дакле, старој херцеговачкој фамилији која је и раније давала мајсторе клесаре. Било би веома корисно за историју Старе Херцеговине приступити проналажењу свих клесарских и градитељских дјела Бокеља на простору Херцеговине, а њих је веома много. Примјера ради, подсјетио бих овом приликом само на мајстора Тома Томашевића из Мокринама сусједних Сврчуга који је подигао веома значајну цркву у Гацку.

Када се овим неимарима придруже и ктитори, а не треба ходити даље од цркве Светога Василија Острошког у Горњем Врбну код Требиња, тада је број Бокеља који су потекли из Херцеговине, а који су се на такав начин сјећали завичаја, веома велики.

Вјерујем да би општина Херцег Нови, путем својих надлежних установа, могла приступити постављању реплике споменка на Орјену, тим прије што је оригинални зидани постамент и данас на своме мјесту. Такође, ваља указати и на чињеницу да данашња Агенција за заштиту Орјена треба да брине и о културно-историјском наслијеђу на подручу ове планине, па је тако и та установа позвана да поради на враћању споменика на своје мјесто.   Неформално, у сазнању смо да је оригинални споменик који је био јако масиван, током Другог свијетског рата оборен и преклесан, те да је послужио као гробна плоча једној револуционарно орјентисаној особи, а све у склопу националног Плана раскида са традицијом. Што се тиче обезбјеђивања средстава за градњу споменика, вјерујем да таква акција не би трајала дуже од десет дана. Оригинални споменик плаћен је прилозима народа са обје стране границе, па би тако, несумњиво, било и данас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: