ИН4С

ИН4С портал

Шта дечаци желе?

1 min read
Од момента кад креће сазревање, кад стартују тинејџерски дани несигурности, или адолесцентски покушаји мангупирања, па све до осамостаљивања, дечаци постају они које сврставамо у категорију неваљалаца: све ће урадити да добију мало секса. Али, да ли је заиста тако?

Од момента кад креће сазревање, кад стартују тинејџерски дани несигурности, или адолесцентски покушаји мангупирања, па све до осамостаљивања, дечаци постају они које сврставамо у категорију неваљалаца: све ће урадити да добију мало секса. Али, да ли је заиста тако?

Жене су увек завиделе мушкарцима на једноставности. Ма шта чули, ма шта вам оне рекле, ругале вам се због оне шоље с облачићима која (не)тачно скицира мушки мозак као седиште филозофије о примењеном сексу и само о сексу, или због паћеничког погледа у женске облике, сасвим је сигурно да су најмање у једном тренутку пожелеле да замене идентитет и свет посматрају крајње рационално и логично (иако то ми увек чинимо, наравно!).

Једноставност звучи као увреда, али је, искрено, велики комплимент за фрајере: женина мана је што исту ситуацију може да врти сатима, данима, па верујте, извесне чак и годинама, док мушкарац има ту моћ над собом да је себи разјасни из цуга и заврши с тим.

Ко год да је крив на крају, можда и сами мушкарци – све ћемо свалити на њих по обичају – ирационалност, емотивност, нестабилност, рањивост очекујемо у сектору Ж. И никако у одељку М.

Од момента кад креће сазревање, кад стартују тинејџерски дани несигурности, или адолесцентски покушаји мангупирања, па све до осамостаљивања, дечаци постају они које сврставамо у категорију неваљалаца: све ће урадити да добију мало секса. Цурице су те које су нежне, осетљиве и емоционално освешћене. Данас, у време кад је секс-текстинг постао обавезно вежбање правописа, а слање секси фотографија као размена сличица, ништа боље нисмо ни очекивали од њих: они су покварени, прљави и зли и само желе једно. Нема ту мистерије као код жена, и због тога дечаци увек извлаче дебљи крај. Било ко било кад да вам приђе, биће то због неморалне понуде, а никако због тога што је он храбар дечко.

Али, кад причате с момцима, у распону од 14 до 30 година, стиче се другачији утисак, као да одраз из огледала проговара.

„Девојке из неког мени непознатог разлога махом искоришћавају доброту, пажњу и мушкарце који показују осећања а јуре за онима који су скотови. Пример: ‘Како ме дави онај мој, звао ме је јуче три пута да ме чује, и још ми је најавио неко изненађење, а ако је опет нека патетика има стварно да га оставим.’ То онда производи ефекат да неки мушкарци који су емотивни глуме безосећајне скотове пред девојкама јер то, нажалост, неспорно доноси боље резултате“, каже студент права Александар Марковић.

Прејаке речи, лаж, патетика? Не, ако питате дечаке. Питање од милион долара гласи: Шта дечаци стварно желе? Да ли је романтика резервисана за оне мекушасте, док сви остали морају да се претварају, или се заиста претворе у неосетљиве алфа-мужјаке?

Да би мушкарац био стабилан, стручњаци кажу да мора да буде остварен, или да испуни оно што у његовој дефиницији спада под „успешност“. Нажалост, критеријуми су данас изузетно приземни, па то за неке значи имати добра кола и доста лове. У каквом се друштву крећете, онакви ћете бити, па није ни чудо што неки од њих имају типске, балканско-шаблонске узоре.

Александар Марковић каже да је апсолутно нормално да се момци деле на оне који желе дуге и озбиљне везе с искреним емоцијама и оне који желе авантуре, али истиче да је реалност мало другачија. „Сви момци у једном тренутку желе озбиљну емоцију, само што су неки спремни да то кажу и остваре, а други се плаше па онда као оправдање дају то да су они фрееланцери и да им је слобода најбитнија. Секс за једну ноћ не може да буде оптерећење, јер је то само по себи бежање од оптерећења и одговорности коју носи озбиљна веза. Он је реално бежање и лечење неких комплекса.“

Врло успешна у послу Драгана Јелић, каже да је, нажалост, интерес главна водиља многих „дечака“, који ће вероватно порицати да сањају и маштају, јер су заглављени на послу који морају да раде, у вези која им не прија. И ту је главни проблем – фолирање. Јер и они прави момци врло често глуме „лудило“, уз различите изговоре.

„Њихови снови су редом о моћи и успеху. О личној важноси и незамењивости. Тестостеронска потврда лепоте једнака је броју реализованих пројеката. И уколико нису успешни у ономе чиме се баве, неће бити успешни ни на другим животним пољима. Уколико не остваре своје пословне циљеве, постају фрустрирани и несрећни, а ствар се наравно додатно погоршава уколико крај себе имају финансијски независну партнерку или не дај Боже особу која има већа примања од њих. Мушкарци у свом коду имају урођену потребу да финансијски обезбеде и жену и породицу. А кад говоримо о пријатељстви између мушкараца и жена мислим да су она једино могућа ако једна страна не осећа сексуалну привлачност према другој. Илити, мушкарац је жени пријатељ само ако не може да јој буде љубавник. Мада, данас постоји и један доста чест начин понашања: Фриендс wитх бенефитс! Са сигурношћу тврдим да су и овде жене доста посвећеније, искреније и лојалније. Верујем да правих мушкараца још увек има, и верујем да сваки од њих тражи своју другу половину.“

И мушкарци сами признају скоро све: фолирање, страхове, бежање. Признаће, чак, и да су врло често неприлагођени на модеран систем вредности, посебно ако имају више од двадесетак година.

Млади Београђанин Владан Радовановић открива нам да можда већина мушкараца глуми хладне и незаинтересоване типове, што је модел који усвајају још као тинејџери, јер се плаше да ће „показивањем своје праве, емотивне стране, показати слабост и у некој будућности бити повређени“. „Дубоко у себи велики број мушкараца изузетно је несигуран. Несигурност често оправдавају лошим финансијским стањем. Плаше се озбиљне везе јер мисле да ће ту пасти њихова маска и да ће се јасно видети да су они мали дечаци неспособни за стварни живот. Друштвено прихватање ‘везе за једну ноћ’ долази као савршено оправдање. Мишљење да ће изгубити слободу је још један од разлога због којег мушкарци ‘беже’ од озбиљних веза. Већина се још није изборила за слободу од своје маме и снажно гравитира око њих, мисле да упуштањем у нову везу кључеве од своје тамнице само предају другом тамничару.“

Шта то дечаци желе, питање је на које и Владан тражи одговор, како каже, највише због себе. Кад се јаве страхови, они често неоправдано утичу и на мушко-женске односе.

„Страх од губитка слободе је такође веома чест и веома јак. Добар део мушкараца види своју партнерку као неког ко ће им ускратити досадашња животна задовољства. Углавном они који се задовољавају на начин који жене баш и не воле, а то су коцка, алкохол, изласци, наркотици… Мислим да временска дистанца не утиче на ове страхове, пре свега зато што ови страхови нису рационални. Они су производ свести појединих мушкараца и долазе као згодан изговор за летаргију и пасивност. Друштвена клима нажалост данас више него раније негује овакву врсту ирационалности.“

Петар Вагић, тренер заводничке вештине у НЛП Завођењу каже да на данашње мушкарце, посебно оне млађих генерација, утичу медији, који пласирају идеале привлачних жена и мушкараца који нису реални.

„Ученици који долазе на моје тренинге ретко кад ће рећи да желе девојку просечног изгледа, него у 90 одсто случајева је ‘желим стварно лепу, грађену као манекенку, са секси цртама лица’. Ако мушкарац има високе амбиције (важи и у обрнутом смеру), то само по себи није лоше. Ипак, потребно је бити реалан.“

Медији пласирају идеал мушкарца који је храбар, води живот пун акције и узбуђења попут хероја акционих филмова, каже Вагић. Мушкарац мора да уме да заштити своју изабраницу попут Џекија Чена, а има изглед Леонарда ди Каприја или Бреда Пита.

„Пожељно је и да зарађује пуно пара, вози скупе кабриолете и поврх свега је брижан супруг и отац. Веома идеализована слика, боље рећи фантазија коју мали број оствари у реалности. С обзиром на то да су људи изложенији медијима него раније, мозак им је значајно ‘испранији’ него пре 30 или 50 година, па су због тога мерила жељеног партнера доста идеализована и нереална, што доводи до сукоба с реалношћу и самим тим има све мање уклапања реалних мушкараца и жена.“

Још један фактор који утиче на мушку популацију јесте слобода избора, која има утицаја и на мушко-женске односе. „Трећи утицај је прелазак на потрошачко друштво. Профит је све. У тако дехуманизованом друштву, мање је времена за дружење или емотивне везе.“

Вагић истиче да младићи врло често очекују да мушко-женски односи буду логични и рационални, на нивоу који није реалан. Он, међутим, каже да су емоције кључ у том односу. „Кад мушкарци дођу на семинар, често имају примедбе на размишљање и понашање жена. Неке од најчешћих примедби су: ‘Све оне желе идеалног, принца из бајке. Ко ће то испунити?’ или ‘Девојке мисле да је довољно што су лепе и да једино мушкарац мора да се труди и улаже у везу.’ Много је оваквих примедби. Мој одговор је: Ако хоћеш да променим све жене овог света, ја то не могу. Не верујем ни да Дејвид Коперфилд то може. То није реално очекивање. Чак и ако би неко имао ту моћ, зашто би то радио? Жене су баш онакве какве треба да буду (као уосталом и мушкарци). Наш посао није да било кога мењамо. Наше је да прихватимо реалност и да научимо како да то окренемо у своју корист.“

Вагић каже да успех код супротног пола имају мушкарци који с једне стране имају веома добру самоконтролу, стабилни су и чврсти, а с друге стране, емоционално су „писмени“. Он каже да највећи успех имају они који говоре истину.

Психоаналитичар Александар Контић, члан Београдског психоаналитичког друштва, сматра да момци јесу, у једном смислу, најчешће несвесно веома добро адаптирани за вредности и идеале и норме понашања које су данас присутне у медијима, адвертајзингу, популарној култури у најширем смислу.

„У новом имплицитном систему вредности ‘романтично’ се асоцира за ‘слину’, ‘лузера’, то је далеко од пожељног модела чвстог момка кога ништа не дотиче. Романтично је постало асоцирано за ‘женски принцип’, који мачо мускарац не сме да допусти. Претварати се јесте тешко, с обзиром на то да се губи аутентичност. Уместо оног аутентичног ‘ја’, они се адаптирају према неком ‘фалш-ја’, за које верују да је социјално много пожељније. Али, како видите, иза тога стоји вечита жеља, стара колико и човек, да буде прихваћен онаквим какав јесте. Ево вам илустрација: раније сам могао да кажем, добро, прихваћен сам од половине, или од оних који ми заиста значе – данас се мора бити прихваћен од свих. И то онда увелико заоштрава проблем.“

Александар Контић каже да је утицај породице, посебно понашања оца према мајци, надређенији модел, али да у данашње време, кад је отац често одсутан, било емотивно и физички, „односи међу половима ћесто се уче из фантазија које деле међусобно вршњачке групе, које нуде медији“. На шале на свој рачун реагују или непримереном контраагресијом, и онда прођу још горе, или депресивним повлачењем, уместо да нађу боље начине на које би могли да афирмишу себе.

Како се прилагодити? Питање од два милиона долара.

„Ово је велико питање, које још није отворено… Потребно је најпре запитати се зашто неко са 26 или 27 остаје инфантилан, зашто није научио да прихвата одговорност, и шта се може урадити да омладина оптимално сазрева. Данас се стидљиво постави ту и тамо ово питање, али онда настаје препуцавање између школе (‘породица га није научила’) и породице (‘дао сам га у школу, а они га/је нису ништа научили’). Али овакво пребацивање нам, нажалост, говори да ни породица као институција, ни школа као институција, и саме не преузимају део своје одговорности, него је пребацују другоме. Али ако нам је систем неодговоран, онда ће из њега ницати једнако неодговорни појединци… Одговор на ваше питање је да се прилагођавају у овом међупростору, склањајући се од преузимања одговорности у овом празном простору између породице и школе…“

Извор: Недељник

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *