ИН4С

ИН4С портал

Српско Бадње вече (Његош против епске и племенске митоманије)

1 min read

Налагање бадњака

Пише: Жарко Видовић

У своју збирку јуначких народних песама Огледало српско (1845), Његош је уврстио и песму Српско Бадње вече. А то је песма на коју се позивају они који чак и Горски вијенац приказују као епско дело (о „истрази потурица”). Но, збирка Огледало српско је својеврсни Његошев растанак са епским погледима своје ране младости. То је низ епских слика и епских (већ превазиђених!) оцена српске историје, од Црнојевића до Карађорђа па и Његошевог доба. У Шћепану Малом се Његош према епском схватању историје односи већ изразито иронично. Јер стихови „Још не знате што сте учинили – Док чујете од вјешта Гуслара” (ШМ, III, 430-431) представљају илузије „латинских” кругова Приморја, који – у барокно-епском култу српске империје – ласкају Шћепану Малом, у писму које на Цетиње доноси трговац (!) из Будве. А кад се (на крају Дјејствија трећег, ШМ, III, 822-850) појављује, по Шћепановој жељи, гуслар (Слијепац) као тобожња историјска свијест „витешког народа”, показује се сва немоћ гуслара да – у Новом вијеку! који за Србе настаје тек са Бечким ратом! – изрази истинску духовно-историјску моћ идентитета, опстанка и морала нације. Његошев став – монашки став! – према епско-гусларској традицији посебно се наглашава у речима игумана Стефана, кад он (ГВ, 2446-2451), са висине духовника схвата и заносе из ране младости Рада Чобанина и јунака:

„Бог да прости, весела празника!

Донесите, ђецо, оне гусле:

Душа ми их ваистину иште,

Да пропојем – од давнина нијесам.

Не прими ми, Боже, за грјехоту,

овако сам старац научио!”

Научио, мада је то грех! јер Божић се не слави епски, него литургијски. Али се старац нада да ће му то бити благословено, јер не слави гуслама епску јуначку, него хришћанску (чојствену) суштину човјека; слави Христа!

petar-ii-petrovic-njegos-ogledalo-srpsko_slika_o_32174613

Доба Бечког рата (1683-1699), Карловачког мира (1699), учешћа Срба и Цркве у томе рату, прву појаву Русије на Балкану (доба Петра Великог), једном речи: Нови век Срба – не може бити сагледано епским очима песме Српско Бадње вече, него тек заветном мишљу драме Горски вијенац: кад владика Данило везиру скадарском, Селим-паши, на његово ултимативно писмо одговара: „Под Бечом је Бурак посрнуо” (Бурак, крилати коњ Мухамедов, ГВ, 1131-1172). У то доба „Црна Гора мала” је заједно с Приморјем била млетачко подручје, део млетачке војне крајине! па тако заједно с Млецима (Венецијом) увучена у рат европских сила против Турске.

Зато и владика, стојећи макар и на „малом брду” (завета) „више види но они под брдом”(ГВ, 520-527), то јест, више него јунаци и главари племенски задојени епски! Ту укљученост „Црне Горе мале”, преко Млетака, у светска збивања види (мада, епски настројен, не разуме!) и војвода Драшко: о томе сведочи његов боравак у Венецији (ГБ, 1400-1692), куд је ишао по плату и помоћ која припада млетачким крајишницима, како у Равним Котарима и Далматинском Косову (Книн, Сињ…!), тако и у Црној Гори. Јер Црна Гора и Приморје су, као млетачка крајина, били обавезни да ратују на страни Млетака против Турака, док су истовремено Зета, Херцеговина и Брда (седам брда, који су Рашка) били подручје турско!

У тој растрзаности и невољи нације у три царства (аустријском, млетачком и турском) њен идентитет, историју, морал и опстанак није више могао да сачува никакав епски (архајски, племенски) поглед, који не схвата историју – то јест, смисао као духовну силу непрекидно! (и непролазног) опстанка заједнице. Историју (као живот нације, а не племена) је могла да схвати и сачува само Црква и њен Завет (светосавски, а од Бечког рата и Косовски!).

Бечки рат је историјска прекретница и Нови век Срба зато што од тада историјска свест нације (витална душа нације, сила њеног живота) може да буде само историјска свест Цркве, то јест, заједнице која се као Небески народ (заједница српских племена с Небеским Царем, Христом), одржава независно од свих (неповољних) материјалних „услова” опстанка! јача од њих, као Небо од земље и света (световности).

Ту улогу Цркве схватио први је Свети Сава, па отуд и Црнојевићи: старом повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира (са све четири његове нахије: Црмничком, Ријечком, Катунском и Љешанска) имало је да буде (и било је) Светигора, што ће рећи: метох (метохија) Цетињског манастира, пред Богом и Заветом (светосавским, а од Бечког рата Косовским!); метох Светигора која је дужна да манастир храни и брани… исто онако како је својевремено Метохија (све до Бечког рата и Велике сеобе) била Светигора манастира на Косову.

Тиме се објашњава и задивљујући феномен „опијеност Црногораца Косовом”. Тако је и Његош, као архимандрит (!) Цетињског манастира – па зато (по томе правилу) и владика – сасвим природно „трагични јунак Косовске мисли” (Иво Андрић). Дакле, монах, пустињак, испосник, а не гуслар. Литургија, а не епска песма!

Зато праву представу Његошева лика имамо само у лику и одежди монаха, на портретима из 1833. године, у Санкт-Петерсбургу, и из 1837. године, рад словеначког уметника Ј. Томинца.

lovcen_i_njegos

Но, Турци и потурице тога времена називају манастир и монахе „црнци, црна капа, црни калуђери” (па тако и у песми Српско Бадње вече): све у намери да их „сатанизују”, нарочито у доба ратова – Морејског, Бечког – Турске против Млетака и Аустрије, па зато и против Светигоре. С том намером је и Светигора цетињска – као и Скопска – названа „Карадаг”, што у преводу с турског на српски значи: „Црна Гора”!

Тако и Беглербег у Шћепану Малом (II, 615-628), каже да је султан назвао то подручје Карадаг – „због злоће” хајдука цетињског краја. „Јер ни ђаво са дна пакла не може бити црњи од Црногораца” (ШМ, II, 617-618), каже Беглербег „безбожном, црном калуђеру”, игуману Теодосију Мркојевићу (који је, иначе, у Шћепану Малом оличење и говорник Луче Микрокозма у Шћепану Малом!).

На све то им Његош, то јест, владика Данило у Горском вијенцу одговара равном мером: Турци су „враг су седам бињишах” (ГВ, 1), „јата проклетога кота” (4), „Сан паклени” Османов (9), „Зли гост” Орхан (11), „вражје племе” (202), „Адова жвала” (27), „Куга људска” (49), „отров адске душе” (52), „цар опаки кога ђаво учи” (66-67), „демонски месија” (71), „погани изроди” (ГВ, 73)… што је и муслиманима, ако су заиста верници, све ово морало бити увреда на увреду, тако да је договор православних и муслимана у Горском вијенцу (стихови 714-1043) морао, сасвим природно, бити завршен неуспехом и ратом! Сам Његош је, наравно, уважавао муслимане и њихово достојанство да сами одлучују о својој вери (као и о покајању!), те је, као и владика Данило (у ГВ), желео другачије разговоре с њима. То показује и његова преписка с њима (Његошева дипломатска активност), нарочито у писму Осман-паши Скопљаку, од 5. октобра 1847. (када му је штампан Горски вијенац)…

Но, инат – пркос и јуначка сујете јуноше (суревњивост) су још од времена Хомера и Ахила епске врлине (тј. паганске, племенске): Илијада је спев о несрећи којом је Грке под Тројом погодило десет дана гњева Ахилове повређене епске сујете! Јунаку годи епски култ јунаштва, кад га се боје, кад му зато приписују „натприродна ђаволска” својства, кад не могу без њега. Па и сâм Карађорђе (Црни!) је, с поносом, као и Црна Гора, носио тај кара-турски епитет. Зато и епски менталитет гуслара слепаца турску клетву и погрду, па тако и назив „Црна Гора”, доживљава као – похвалу! И Вук Мићуновић подсећа Турке (потурице) шта им је све починио својим подвизима: „Многе буле ваше кукајући – За мном црна клупка размотале” (ГВ, 1196-1197), тј. кара-клупка! Па и сâм владика Данило – колико мудар, толико и јуначан, „млад и невјешт” (неискусан), како му каже игуман Стефан (ГВ, 2495), или можда угађајући епском елементу главара племенских? – користи сугестивну моћ „проклетства”, па зато, као да се мири с том епском силом, каже: „Нек Ад прождре, покоси Сатана” (ГВ, 660).

Јер тешко је одупрети се епској, фаустовској склоности човека да, ради успеха у световним стварима – а о томе је реч у рату! – склопи савез и са Мефистом („црним ђаволом”), па зато се у молитви Господњој и молимо: „и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго”, јер ми немамо божанску моћ Христа у пустињи (Мат. 4,1-11). У жељи за победом сујета не да јунаку, чак ни Ахилу Хомеровом, да се уздигне у чојство! Да чојством Завета гради заједницу којој припада (а која није јуначка, него – чојствена, заветна, литургијска).

Но, владика се, ипак, нада у васкрсење изгинулих јунака и у славу која не само улива страх непријатељу и Злу, него обасјава Лучом будућа поколења! „Луча ће се вазда призирати!”

njegos

Но тако је турски назив „Црна Гора” – уз помоћ нашег племенског и паганског епског менталитета – однео у Новом веку, победу над православним заветним именом Светигора. С тим се онда, у својој страшној клетви (најстрашнијој Косовској клетви, ГВ, 2407-2437), мири и сердар Вукота. А већ и пре тога он о Црној Гори каже: “О, проклета земљо, пропала си! ИМЕ Ти је страшно и опако” (ГВ, 973-974), те проклиње и само Косово, са којим Црна Гора дели судбину: „О, Косово, грдно судилиште, – Насред тебе Содом запушио!” (987-988), да га прогута вулканска лава (Адово ждријело), као што је уништила Содому и Гомору (1 Мојс. 19, 24-28). Исповедајући грехе Срба, Коло народно (Црква народна) даје и свој суд: откако клетву прихватамо као похвалу и признање (па и то да су монаси „црна капа”, које се Турци празноверно прибојавају), од тада и „Српској капи свуд име погибе: – Истурчи се плахи и лакоми!” (258).

Али, најопаснију последицу тога оцрњивања Цркве и (Цетињског) манастира – чувара историјске свести у Новом веку – приказује Његош као националну несрећу и срамоту у Шћепану Малом: кад народ, већ отрован сујетом (инат-пркос), постаје маса коју с лакоћом заводи пустолов, пробисвет и демагог Шћепан Мали (прототип Броза!). Ласкајући „националној” (епској, паганској, племенској, незаветној) сујети, Шћепан заводи народ „за Голеш-планину”: „Поздрављам те, витешки народе” итд. (ШМ, 1,194-314), док их – одмах по укидању Пећке патријаршије (1766) – није из метоха Светигора завео у „царевину Црну Гору”, у заборав Завета не би ли, са укидањем Патријаршије постигао и укидање Цетињске митрополије. Суд о „преврату” (револуцији) Шћепановој даје сам владика Сава:

„Ово није ништа до несреће

И гријехови неки сустигнули,

Те је преврâт доша и овоме, (тј. Светигори)

кâ све српско што се превратило” (I, 380-383).

На тај владичин суд Шћепан – опет ласкајући „војној” моћи и „непобедивости” Црногораца (заслужили да имају „цара и државу” уместо владике!) – тражи од залуђене масе да потврди њега за цара, а да манастиру одузму сву имовину и да монахе и владику казне и прогнају („прожену”), јер:

„Црну капу, ода Зла биљегу,

Која лажи међу вама сије,

Те ту среће није у народу

Којим капа руководи црна”! (I, 420-426).

А „црна капа” су – монаси и свештенство, елита (клир) заветног народа.

pozivnica-p-ii-p-njegos-dpc_page_1-1004x1024

У песми Српско Бадње вече скадарски паша позива владику Данила да из Црне Горе (млетачког подручја) дође у Зету (турско подручје), да у Подгорици посвети ново саграђену цркву. Но кад је владика дошао у Зету, паша га заробљава, с намером да „црног калуђера” набије на колац. Владику су једва од паше откупили за велико благо које су сакупили Срби из трију различитих (неповезаних) области Зете, рашких Брда и Црне Горе. После таквог искуства с „браћом потурицама” владика се (у песми Српско Бадње вече, а не у Горском вијенцу!) лако одлучује на „истрагу потурица”, али само где је то било могуће: у млетачком подручју, то јест у „Црној Гори малој”! (наглашавамо: у малој, са четири парохије). Божић је био уједно и прослава те победе над Турцима: изгинуло је у тој „истрази” нешто мање од стотину потурица, а деца су им поштеђена и крштена (при чему песма, набрајајући изгинуле, не каже да је све то било могуће само учешћем Црне Горе у Бечком рату на страни Венеције!).

У Горском вијенцу има доста алузија на догађаје из песме Српско Бадње вече: кад владика Данило, говорећи о тешкој судбини Српства, не зна како да му помогне, па „проклиње час” кад га Турци (у Зети) не смакоше, „да не вара народње надање” (ГВ, 86-88); или кад му брат, кнез Раде добацује: „Приђе си им с коца утекао” (541-547), или кад сам владика у писму Селим-везиру каже: „Спуштавах се ја на ваше уже – У главу ми памет ућерасте” (1157-1172).

Па ипак, у Горском вијенцу истрага није намјера његова, него несавладива жеља епски настројених племенских (тј. паганских) главара и јунака; они, наиме, верују да заједницу ствара војска и јуначко дело промене света и његових граница; они Завет схватају као позив на „освету Косова” (која би, додуше, била праведна, али то још није Завет!). За владику, напротив, Завет је историјска свест као благодат којом Христос окупља Србе у заветну и националну духовну заједницу Цркве, у Небеско Царство, под „Круном Лазаревом”. (А то није исто што и Круна краља Петра Другог!) Значи: у заједницу коју вера благодатне историјске свести одржава без обзира на то што Срби немају своју државу (земаљско царство)! Циљ и жеља владике (вера) се изриче јасно:

„Ох да ми је очима виђети

Црна Гора изгуб да намири,

Тад би ми се управо чинило

Да ми свијетли Круна Лазарева,

Е слетио Милош међу Србе;

Душа би ми тада мирна била

Како мирно јутро у прољеће”!

Владика је мисионар. Питање које он жели да реши је теолошко, а не пуко демографско и државно-политичко. То је питање Цркве, морала и опстанка народа као Живе Цркве, „Небеског Царства” на земљи! То питање се зато решава само на Сабору, и то народно-црквеном! Светосавском! Горски вијенац је зато, као и Луча Микрокозма, литургијског карактера: он полази, као и Христос (Мт. 5, 17) од позива на покајање, тј. од свести о Злу и о греху Срба („Бог се драги на Србе разљути”, Коло, ГВ, 198-290), и да би се вером – као историјском свешћу! – уздигао до жртве, покајања и Причешћа: до славе (као у Лучи Микрокозма, Посвета).

09-njegos-reklama

У следећим написима ће бити говора о литургијском карактеру и поруци Његошеве трилогије.

Битно је следеће: Црква се, као заједница Небеског Царства и служба Завета, не јавља и не живи од јуначких напора око промене стања у свету, некаквим „превратом”, него само као благодат за коју се човек спрема покајањем, самоспознајом, истином битија, свешћу о Злу и греху – али и о слободи и достојанству човека! – а онда, из те свести, жртвом и покајањем, јер се ради о човеку! А сâмо битије света остаје каквим га је Бог створио; свет остаје свет; као твар одвојена од Творца: “Свијет жељи не зна угодити” (ЛМ, Посвета, 181-190), па не угађа ни нашој жељи да служимо Завету. “Свијет је овај тиран… чак и тиранину, а камо ли души благородној!… он је (насупрот Христовој хармонији) состав паклене неслоге… у њему је – грехом човековим – стални рат свега против свију… па и рат земље против Неба” каже игуман Стефан, жива мудрост Цетињског манастира и данас! Па у шта онда да се уздамо?

– У трансценденцију! У надсветовност! У Цркву! Да, али то је благодат Духа Светога и Свете Тројице! Празник је радост празничне заједнице као благодати коју људима даје Бог. А само благодат и, у њој, празнична радост празничне заједнице је у стању да благословом оплемени људска дела и да преобрази и сам свет!

Зато игуман – не уздајући се у сама јуначка дела или у промену света (као гуслари и епски јунаци, „творци државе”) – узима гусле да њима прослави Христа, Христов празник, Христову заједницу:

Нема дана без очнога вида

Нити праве славе без Божића!

Ватра пламса боље него игда

Гусле гуде и кола пјевају

С унучади ђедови играју,

Све радошћу дивном наравњено…

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

(Текст првобитно објављен у: Гласник СПЦ, 12. децембар 1999, стр. 253–256. Преузето из: Жарко Видовић, Историја и вера, приредио: Матеј Арсенијевић (Београд: ЗУОВ, 2009), стр. 318–333.)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *