Насловна Поглед Српски народ у Црној Гори кроз вјекове

Српски народ у Црној Гори кроз вјекове

0
ПОДИЈЕЛИ

Јуче је из штампе изашла шеста књига историчара и публицисте Горана Киковића из Берана под насловом „Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“.

Др Будимир Алексић, рецензент књиге је написао сљедеће:

Са задовољством сам прихватио предлог да рецензирам рукопис „Српски народ у Црној Гори кроз вјекове (Црногорци и Брђани)“ историчара и публицисте Горана Киковића. Готово читаве двије деценије Горан Киковић се бави историјом Срба на простору данашње Црне Горе, као и положајем и правима српског народа у овој бившој југословенској републици. У својим досадашњим књигама је писао о знаменитим Србима са овог простора и о неким од најзначајнијих догађаја у историји српског народа у Црној Гори. Увијек сам изражавао поштовање за његов стваралачки и национални рад. Зато сам и учествовао у промовисању неких његових књига.

Пријатно сам изненађен и његовом новом књигом, „Српски народ у Црној Гори кроз вјекове (Црногорци и Брђани)“. У самом наслову сигнирана је тема ове књиге која се чита такорећи у једном даху. Томе свакако доприноси и ауторов прецизни и јасни језик и стил, којим се одликују и његове претходне књиге.

Књига  „Српски народ у Црној Гори кроз вјекове (Црногорци и Брђани)“ није преобиман рукопис – око 207 страна нормалног прореда, али обухвата многе важне теме из историје српског народа на простору данашње Црне Горе: од разматрања о српској етничкој припадности становништва овог простора, и разјашњења о разликовању племена у Старој Црној Гори, Брдима и Херцеговини, преко обраде многих значајних догађаја и личности из историје Васојевића и разложног казивања о процесу исламизације и арнаутизације православних Срба, па до аргументованих анализа о српској етничкој припадности црногорских зеленаша, прославама Светог Саве у Књажевини и Краљевини Црној Гори, „новом“ (монтенегринском) читању Његоша и преименовању српског језика у данашњој Црној Гори.

Ови садржаји пропраћени су добро одабраном документацијом, која употпуњава текст књиге и потврђује ауторове анализе и објективна закључивања.

Осим што обрађује теме из прошлости српског народа у Црној Гори, аутор у овој књизи разматра и неке актуелне проблеме са којима се суочавају Срби на простору од Улциња до Пљеваља. У том смислу аутор се посебно осврће на лингвоцид који у последњих 10 година спроводи актуелни режим у Црној Гори. Ријеч је о преименовању српског језика и потискивању ћириличног писма.

Српски језик који је у Црној Гори доминантан (са 45 одсто говорника) сврстан је у садашњем Уставу Црне Горе у категорију језика другог реда, док је за службени језик проглашен лингвистички и историјски непостојећи тзв. црногорски језик (за који се опредијелило 35 одсто становништва на последњем попису).

Осврћући се на Нацрт закона о слободи вјероисповијести који је Влада Црне Горе утврдила 30. јуна 2015. године, аутор указује и на прогон Српске православне цркве у Црној Гори – најстарије и најзначајније институције православног становништва овог простора, која овдје потоји од 1219. године, и која је преживјела вјекове турске окупације и деценије комунистичке тираније.

Ова књига је пуна података који свједоче о томе да је савремена Црна Гора, дукљанско-монтенегринска антисрпска  творевина, утемељена на безочним фалсификатима и конструкцијама измаштаним у неким западним центрима моћи. Смисао и циљ тог подухвата је затирање цјелокупне историје, традиције и меморије српског народа на овом простору, те његова насилна асимилација.

Стога су данас Срби у Црној Гори обесправљени у толикој мјери да се слободно може казати да не постоји народ у Европи чија се права тако брутално газе као што је то случај са српским народом на овом простору.

Режим у Црној Гори над српским народном спроводи политику апартхејда, односно политику националне, културне, духовне и економске дискриминације, сегрегације и обесправљивања. И то се једноставном анализом може доказати. Доказе за то можемо пронаћи и у овој Киковићевој књизи, која представља глас побуне против негирања историјских чињеница и глас протеста против дискриминације српског народа.

Стога је топло препоручујем за читање.

kiko knjiga 1 315x409 Српски народ у Црној Гори кроз вјекове

О књизи Бранислав Оташевић, књижевник и публициста, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору, рецензент књиге о овом дјелу пише:

Амбициозни млади професор историје, активни политички радник и предсједник Скупштине општине Беране, Горан Киковић, припремио је за штампу књигу о српској народној припадности Црногораца и Брђана коју сам пажљиво и са интересовањем прочитао.

На основу бројних књига и докумената Киковић је написао занимљиву и поучну књигу која попуњава празнину у историјској публицистици у Црној Гори и кад се појави код читалачке публике помоћи ће да се ријеше многе разлике и политички сукоби мањег или већег интензитета, са трајним посљедицама у Црној Гори.

Сама тема је веома интересантна, што се јасно види из уводника о српској народној припадности Црногораца и Брђана. Киковић оцјењује и описује српство краља-књаза Николе, Петра II Петровића Његоша, митрополита Василија Петровића, али и странца великог црногорског пријатеља, руског научника и врсног публицисте, Ровинског и Герхарда Геземана, који је, како биљежи Киковић, рекао да су „Црногорци најбољи Срби, српскији од свих Срба“.

Промјена српског идентитета у прошлости јако занима Киковића и он овом поглављу даје посебан профил, који ће интересовати потенцијалне читаоце ове књиге. Ослања се на Посланице Светог Петра Цетињског и њих на интересантан начин анализира и уклапа у своју визију питања Српства у Црној Гори.

Киковићу је помогла морална исправност, присутна и наглашена у Посланицама, а коју репрезентативно представља наклоност истини и објективном суђењу, као и досљедност у конкретним моралним радњама, а која је проистицала из дубине човјековог карактера, из суштине његовог бића његованог и васпитаваног унутар одређене етничке заједнице.

У склопу свог истраживања Киковића занима пјесма о боју на Рудешу, као и помоћ коју је дала Русија Црној Гори, коју је аутор посебно истраживао и обрадио у свом фељтону који је публикован у дневном листу “Дан“.

Култ Светог Саве јако је изражен у Црној Гори, а нарочито у Брдима, о чему свједочи велики број топонима, оронима и хидронима који говоре о снажном народном памћењу о првом српском просвјетитељу, на шта Киковић зналачки, аргументовано указује.

Васојевићи су увијек високо цијенили великог српског пјесника, владара Црне Горе и Брда и свога владику, Рада Томова. Горан Киковић указује на однос учених Васојевића према Његошу, што књигу чини љепшом и допадљивијом.

Киковић подсјећа и на однос Васојевића према вожду Карађорђу, чији су коријени из Васојевића. Пишући јасним недвосмисленим стилом без недоумица, приступачно и читљиво за најширу популацију читалаца, аутор је зналачки сложио и укомпоновао разнородне теме којима је желио изаћи у јавност и објаснити их савременицима и будућим нараштајима.

Грађански рат 1941-1945. године је још једно значајно поглавље у овој књизи, које са поглављем о дискриминацији српског народа у Црној Гори, представља објективну истину о битисању српског народа у Црној Гори, тешкоћама живљења, страдањима, прогонима, са јасном поруком да се у будућности никад не догоди да удари брат на брата, човјек на човјека, син на оца и отац на сина.

Киковићеви радови и дјело у цјелини, позивају на слогу и поштовање човјека као индивидуе, без обзира на вјеру, боју коже и друге разлике, само ако се у њему огледа поштење, ако зрачи искреношћу и разумом, гдје се љубав према природи и људима одмах осјети.

Због великог уложеног труда, потврђених афирмативних мишљења о квалитету, разумног приласка обради теме, топло препоручујем рукопис.

На крају аутор Горан Киковић закључује:

По завршетку елаборације свих тема којима се бави ова књига треба констатовати, да се на основу документације која је коришћена, може јасно закључити да је Црногорство једино географска одредница.

Национално Црногорство као синоним за црногорску нацију није одрживо из многих разлога, па ни из разлога немања компактности укупне државне територије.

Истински историјско-географски појам Црне Горе јесу четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка, а свака је подијељена на племена. Другу групу чине племена „седморо Брда“: Бјелопавлићи, Пипери, Братоножићи, Кучи, Ровца, Морача и Васојевићи. Трећу цјелину  чине Херцеговачка племена и она су: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Билећа, Гацко, Љубибратићи, Зупци, Рудињани, Приједојевићи и Малешевци.

Сви су се они током 19. и 20. вијека постепено ослобађали од турске власти и улазили у састав Црне Горе, по систему ширења концентричних кругова. И четврту цјелину чине  племена Приморја или Боке: Грбaљ и Паштровићи са Брајићима, Маинама и Поборима. Ова племена никад  нијесу улазила у састав Црне Горе до 1945. године.

У данашње вријеме се неупућенима настоји наметнути идентичност појма народа са нацијом, што није исто. Израз народ није исто што и нација, јер би се у противном могло говорити о бокељској, брђанској или херцеговачкој нацији.

Стога у својим посланицама Свети Петар Цетињски Црногорце, Брђане, Херцеговце и Бокеље сматра припадницима “славеносербске“ нације. Народ није крвносродна већ територијална и географска заједница. У протеклих стотинак година црногорство се од неких групација помиње као национална категорија. Документи и све релевантне чињенице које се помињу у овој књизи говоре да  кроз историју није могло бити веће увреде правоме Црногорцу него кад би му неко рекао да није Србин.

Историја нас учи да су Црногорци свагда живјели и умирали за српско име, српску православну вјеру и слободу  и за испуњење вјековног српског завјета и мисли која се састојала у ослобођењу и уједињењу српског народа. Тај циљ је и остварен на Великој народној скупштини српског народа у Подгорици 1918. године.

Поред главне теме  о српском коријену и поријеклу Црногораца и Брђана, овдје су обрађене и друге актуелно теме у којима се доказује српски идентитет Црне Горе кроз вјекове. Зато је и настала ова књига да свједочи на аргументован начин о том идентитету.

KIKO PODGORICA 409x325 Српски народ у Црној Гори кроз вјекове

Горан Киковић рођен је 28.07.1975. у Иванграду (данашњим Беранама), од оца Страхиње и мајке Даринке-Маре, дјевојачко Божовић. Основну школу учио је у Ровцима и Доњој Ржаници. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсјеку за Историју на теми „Војвода Павле Ђуришић“.

До сада је објавио пет књига: „Војвода Павле Ђуришић“, Подгорица, 2003., Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори“, Подгорица 1918.“, Беране, 2006., Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)“, Беране, 2008., „Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа“, Беране, 2010. и Преци и потомци“, Беране, 2014.

Бавећи се проуочавањем историје српскога народа учествовао је на многим научним скуповима и округлим столовима.

Објавио је значајан број текстова, чланака и прилога у многим листовима и часописима у земљи и иностранству, у којима се бори против фалсификовања историје српскога народа.

Добитник је многих награда, повеља, плакета, захвалница, ордења и признања међу којима: Награде за публистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића, која носи назив „Радомир П. Губеринић“, за 2015. годину, одликовање  Златни орден првог степена „Драгољуб Дража Михаиловић“ за несумњиве заслуге и допринос у одбрани Српства и Равногорства, као израз за рад, верност и постигнуте резултате и бројних других, плакета и захвалница, међу којима „Велике повеље“ Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању „Горска Вила“ са сједиштем у Подгорици, „Велике српске повеље“ које му је додијелило Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, поводом 100 годишњице Мојковачке битке и двадесетогодишњице обнове рада Удружења 18. фебруара 2016.

Један је од оснивача Српског културног центра “Жупан Првослав“- Беране, члан УО од оснивања, од октобра 2003. до септембра 2005.

Био је потпредсједник, а од 2005.  до 2010. и вршилац дужности предсједника СКЦ-а. Био је предсједник и оснивач  Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“-Беране од оснивања 2006. до 2014., главни и одговорни је уредник часописа за књижевност, историју и културу „Глас Холмије“, члан је редакције часописа за обнову српске културе и традиције „Србобран“-Беране, члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању – Београд, Југословенске књижевне заједнице, Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању „Горска Вила“ са сједиштем у Подгорици. Био је предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране од 21.12. 2001. до 28.06.2014. Сада је  почасни предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране.

Поред научног доприноса за поштовањем традиције и расвјетљавањем  историјске истине о српском народу, радио је у ОШ „Доња Ржаница“ код Берана као професор разредне наставе у подручном одјељењу Ровца, а затим као професор историје, предајући историју и историју религије.

Бави се и политичким радом још од 1991. када је постао члан клуба младих Народне странке „Владика Данило“, чији је био потпредсједник и предсједник. Потом је био члан  и потпредсједник ОО СНС Беране, предсједник је ИО ОО НСД Беране у два мандата, био је члан главног одбора СНС, а сада је члан ГО Нове Српске Демократије Црне Горе, у два мандата био је одборник у СО Беране и шеф одборничких клубова Српске листе и Нове Српске Демократије, а дужност предсједника  Скупштине општине Беране обавља од 24. марта 2014. године. Ожењен је Иваном, дјевојачко Јововић, и имају сина Николу. Живи у Доњим Лугама код Берана.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here