Српски дио комисије о Степинцу демантује „Новости“: Неславно пропадање славних новина
1 min read
(Или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви)
Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви.
Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви.
Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“.
Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „… Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „… Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“.
Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о корифеју српске науке, академику Василију Крестићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него…
На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор.
Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро.
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије,
председник српског дела Мешовите комисије
за дијалог о Степинцу, и чланови исте:
митрополит црногорско-приморски Амфилохије,
епископ бачки Иринеј,
епископ славонски Јован и
проф. др Дарко Танасковић
(Саопштење је преузето у цјелости са сајта СПЦ)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Zašto je Stepinčev dnevnik i danas u rukopisu?
Zato što je Stepinac njime sam sebe osudio. I zato nikada taj dnevnik neće biti objavljen jer bi time bio srušen mit o Stepincu kao prelatu koji je stradao zbog svojih hrišćanskih uverenja i žrtvovanja za veru.“
A TAJ SATANIN DNEVNIK JE U TAJNIM ARHIVIMA U BEOGRADU . I ONDA JEDNO SASVIM LOGIČNO PITANjE . KO TO I ZAŠTO ŠTITI TOG ZLOTVORA I KATOLIČKU CRKVU U BEOGRADU ( bez obzira ko vlada u Srbiji , neko stalno i uporno radi protiv istine i Srbskog naroda , i to ni manje ni više iz Beograda ) ?
П.С. Дакле, ово ”заједничко” екумењарско проучавање живота Алојзија Степинца није показало да је Степинац идеолог хрватског истрјебљења Срба у НДХ у Другом рату, у уској спрези са папом римским, чију преписку са Степинцем и дан данас, упркос обећањима, Ватикан држи чврсто закључаном у својим бункерима, него да је мученик! Како су српски епископи пристали да наставе разговоре са Латинима кад им папа није хтио отворити ватиканске архиве? Како су могли проучавати живот и дјело надбискупа геноцида у НДХ а да нијесу прочитали Степинчеве брижљиво вођене Дневнике? Мјера српског самопонижења у односима са ватиканским душегупцима је безгранична и беспримјерна. А ево шта о тим Степничевим Дневницима треба знати:
”…Ono što nije poznato jeste poseduje li komisija i Stepinčeve dnevnike za koje se veruje da se čuvaju u Beogradu. Još 2003. godine pronela se vest da je tadašnja hrvatska ministarka pravosuđa Ingrid Antičević Marinović svom srpskom kolegi Vladanu Batiću ukidanje viza za građane Srbije uslovila vraćanjem Stepinčevih dnevnika iz Beograda u Zagreb.
Kako su tada preneli beogradski mediji, i sam ministar Batić bio je iznenađen tim uslovom, jer do tada niko nije znao da se Stepinčevi dnevnici nalaze u Beogradu.
Direktor beogradskog Muzeja žrtava genocida Veljko Đurić Mišina kaže da u Arhivu Srbije postoji posebno odeljenje — arhiv BIA (nekadašnja UDBA, DB, Državna bezbednost), u kojem se čuvaju ne samo Stepinčevi dnevnici, nego i film snimljen u leto 1942. godine, pod nazivom „Krizmanje djece sa Kozare“, koje vrši Alojzije Stepinac, a kumuje Ante Pavelić.
– Alojzije Stepinac ostavio je pet svezaka dnevnika, svaka stranica toga dnevnika je fotografisana i umnožena u deset primeraka, jedna kopija je stigla u Savezni, a jedna u Republički MUP. Naslednik tih službi — BIA — ima dva primerka tih dnevnika – tvrdi Mišina.
Zagrebački filozof, Srbin Svetozar Livada rekao je u jednom intervjuu da je jedan od retkih koji je čitao Stepinčev dnevnik. Ja sam jedan od retkih koji je pročitao Stepinčev dnevnik, koji, uzgred, nikada nije štampan, niti će ikada biti objavljen. Zato što je Stepinac njime sam sebe osudio. I zato nikada taj dnevnik neće biti objavljen, jer bi time bio srušen mit o Stepincu kao prelatu koji je stradao zbog svojih hrišćanskih uverenja i žrtvovanja za veru“, rekao je Livada tom prilikom.
– Čuvena je njegova izjava o Srbima: „Kada bi Srbina i Hrvata skuhali u istom loncu i juha bi se razdvojila“ ili „Što se tiče pravoslavlja, tu nema čoveka, nema istine, nema morala“ – naveo je Livada.
Погледајте још једном текст самог званичног Саопштења СПЦ о епилогу ових несрећних разговора на сајту СПЦ. На његовом крају се каже: ”Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповиједнике вјере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би подијелили сјећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.”
Дакле, многострадална Српска Православна Црква са милионима својих Мученика, пострадалих од паписта, којој је исте та ”сестринска црква” милом и силом вјековима и тако масовно преотимала паству, преводећи је у папино стадо, овдје се изједначава са милитантном, прозелитизмом залуђеном Католичком црквом у Хрвата и Аустро-Угара која је, као главна миљеница њихових држава, кроз вјекове уцјенама или погромима откидала од српског Православља његову дјецу широм Балкана а само у прошлом стољећу преко безбројних Будака и фра Мајсторовића благосиљала и извршавала погубљење више од милион Срба под хрватоусташком камом. Увјеравају нас неки српски архијереји данас, из срца Ватикана, да су исто српски Мученици, који су на најзвјерскије начине од хрватоусташа бездушно геноцидирани, и њихови крвници и идеолози тих крвника који су тај геноцид здушно благосиљали и потпомагали!? И уче нас да треба са крвницима ”дијелимо сјећање на мученике и исповиједнике обију Цркава”!!
Уз то, што је још подлије, оваква формулација о тзв. ”обијема црквама”, сасвим насупрот свим Светим Оцима Православља, од Васељенских сабора до св. Саве, св. Василија Острошког, св. Николаја Жичког и Јустина Ћелијског код Срба, који су Римокатоличку цркву као новотарску и поробљену папизмом нијесу сматрали Црквом, него ”одступницом од Православља”, тј. расадником јереси и заједницом јеретика, са највиших јерархијских разина СПЦ, који се очито сматра паметнијим од свих ових Светаца, промовише уравниловку између правовјерја и јереси и настоји да на тај болесни обрт у еклисиолошким схватањима дипломатски најистакнутијег дијела српске црквене јерархије утуви у главу и наметне и нашем црквеном народу.
Они који су саопштење ставили на сајт СПЦ у великој журби успјели су само површно да српском језику и менталитету прилагоде папински предложак његове формулације на хрватском, па су тако оставили и неке упадљиве латинске манире у приступу (дивљење папи и сагињање пред његовим надлежностима пред као Алфом и Омегом сваког одлучивања и свих одлука, на мјесто Христа), као и помињање увек на првом мјесту његове римокатоличке јерархије,а тек потом српске православне у разговорима, као и нападне кроатизме типа ”папа Фрања…ОДЛУЧИО УСТАНОВИТИ ову Комисију…” и писање речи Црква малим словом (”црква”).
Жалосно је да смо послије свих оних и оноликих свједочанстава које је наша Црква деценијама записивала и прибирала о усташким недјелима под покровитељством папинске хијерархије у НДХ, на челу са Степинцем, и предочавала своме народу, спали на то да злогласног идеолога НДХазије и надбискупа из времена небивалог геноцида над западним српством производимо у ”једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду”. Они који нас томе ”уче” не боје се ни светог Саве ни светог оца Јустина и не стиде пред жртвама усташких погрома, српским Новомученицима 20. в. Не дај Боже да Српска Црква од светосавске, православне постане – унијатска, папославна! Да и глобалисти из Гугла и Патријаршије то прижељкују и на то рачунају свједоче и неке појаве око сајта СПЦ. Наиме, бар ових дана, у Гугловој претрази, и кад га ћирилицом укуцате, сајт се на претходној, приступној страници нуди искључиво, на хрватској и енглеској латиници – не СПЦ, него SPC. Мада су текстови ћирилични, адресе текстова искључиво су латиничне, нпр. И адреса овог заједничког ”српско-православног”-хрватско-латинашког папинског прогласа http://www.spc.rs/sr/zajednichko_saopshtenje_meshovite_komisije. Обратите пажњу да администратор Српске Патријаршије српска слова ”ч” и ”ш” исписује латиницом по енглески!
Сјетите се, високе главе, ријечи Његошевих да ”Црногорци не љубе ланце”. Ланце папизма и његовог разправослављеног екумењарства не љубе Срби ни данас – ни Црногорци, ни Херцеговци, ни Босанци, ни Косовци, ни Метохијци, ни Хрваћани, ни Сремци, ни Банаћани, ни Бачвани, ни Тимочани, ни Шумадинци, ни Поморишјани, ни Тимочани.
+Апокалипто
https://www.youtube.com/watch?v=LT9YKjn67Og