Насловна Колумне Српска прича II

Српска прича II

17
ПОДИЈЕЛИ

Моја прабаба, Ружица Којић, рођена Николин, рођена је на српску Нову годину, 1901-е, оног дана кад је за нас почео можда и најтежи век у историји српског народа, а ја сам увелико пребацио тридесету, кад је испустила своју истински племениту душу. Рођена је у Аустроугарској, на данашњој румунској граници и причала ми је да ју је, као девојчицу од дванаест година, њен отац, а мој чукундеда Стеван, водио да са Фрушке горе гледају Београд, „наш Јерусалим“, како је говорила. Слободну српску земљу.Osmatrac Српска прича II

Причала ми је како су, поред пруге Срби плакали, гледајући мађарске возове, како возе војску ка Србији. „Ми плачемо“, говорила је, „јер знамо да је Србија сиромашна и гладна, да је шака јада, а Маџари певају „Чекај, чекај, кучко Србијо, није твоја Херцеговина“. Неколико месеци касније, возови се враћају пуни рањеника, Мађарска је на коленима, а ми стојимо поред пруге и певамо“.

Њен брат, Милорад, био је рудар у Америци и првим бродом је стигао на Солунски фронт, као добровољац. Из малог Радојева, села на румунској граници, шест Срба је погинуло на Солунском фронту, а обогаљених је било још и више.

Зашто ово причам? Ми, горштаци, често потцењујемо менталитет Срба из Војводине, мислећи да је млак и да је подређен јелу и пићу. Заборављамо да су они потомци великих српских војника, који су, под Чарнојевићем, отишли у туђу земљу, да крвљу плаћају кирију и да крвљу чувају веру и посед. Ко је докон, нека прочита мемоаре Симеона Пишчевића, једног од тих великих српских војника, који је пола живота провео у аустријској, а пола у руској служби и који је дочекао да буде један од шездесетак Срба, који су постали генерали у руској војсци. У први рат је отишао кад му је било тринаест година, а у седамнаестој је био поручник. Скупа је била кирија у Аустрији.

Ипак, уз сву војничку муку, Срби су били имућни, јр су имали свој посед, своје парче земље, усред феудалног царства, у коме други поданици нису имали земље ни колико најсиромашнији Црногорац. За тај посед и за ту слободу (лично мислим да је бес Хрвата према нама никао баш на тој имовинској, а не верској зависти), из сваког домаћинства је један члан морао да иде у ратове, од Русије, до Француске, и да не пита ни за кога, ни за шта гине.

milan milenkovic 409x306 Српска прича II

Ми, брђани, вазда више гладни, него сити, такође смо бранили своју сиротињу, али смо, ваљда баш због тог ендемског сиромаштва, постали ломљиви на привилегије и новац, на ордење и туђ иметак. Некад је, чак, и крађа била једини начин да се преживи у лошим годинама. Срби из Војводине нису морали да трпе наше муке, а помирени да као православци не могу, у Аустрији, да заузму високе положаје, нису развили политичке амбиције. Немају их ни данас. Неподмитљиви су, јер су увек били сити; вредни су, јер су имали на чему да раде (код мене, на Копаонику, боље се развило трпљење, него рад, јер је земље било мало, а чељади пуно); нису развили међусобна трвења, јер су били у туђој земљи; држе до обичаја и међу њима је атеиста мало; нису полетели на комунизам, нити на ма коју другу идеологију, јер нису научили да живе од идеологије, него од рада; криминалаца и превараната једва да имају, јер немаштина ова зла рађа, а они су, како је моја баба говрила, увек јели, и за време ратова, бели хлеб, док су моји Копаоничани пшеницу продавали, да узму неки динар, а јели су проју.

Давно је Јован Цвијић приметио да је војвођански менталитет код Срба најпостојанији. Немају епске јунаке, али ни превртљивце и отпаднике. Тамо се нико није турчио, иако је паша седео у Будимо век и по.

Ово све причам због једне важне, а слабо примећене ствари: чувајмо посед, имања дедова (не мислим на новац; он данас јесте, сутра није), чувајмо тле, јер оно није само извор добара, већ и извор менталитета. Посед обликује људски карактер. Сиротиња је често храбра, још чешће се повија пред новцем и привилегијама; богаташи су људи без отаџбине и психологије. Тек онај средњи слој, који нема толико да се покондири, а опет никад није гладан, има развијен осећај за нацију и веру. Имао је кад и имао је чиме да га развије. Ми, монтањари, често хранимо десет гладних дедова у стомаку, а Срби из Војводине ни не знају шта је гладан деда. И, на крају: пречански Срби знају дубоку тајну живљења-вера, нација, обичаји и традиција се не бране само у ратовима и бунама, већ сваког дана у животу. Јесте епско и јесте велико јунаштво наших дедова и јесте се српство више подигло на мачу, него на плугу, али живот има много обичних, малих дана, када се не стиче слава и када се не секу турске главе али, ако се у сваком од тих малих дана поклонимо сенима предака и ако се сваког досадног и безначајног дана сетимо да смо Срби и браћа, имаћемо будућност. Ако то заборавимо, прегазиће нас они народи који поштују себе и своју заједницу. И то неће бити неправо.

17 КОМЕНТАРИ

  1. 1
    0

    Tekst je izvanredan, autor o nama kazuje ono što smo i sami znali, ali nismo bili u stanju da sročimo i još ljepše priča o sebi nigdje se ne pominjući što je toliko dragocijeno i rijetko.

  2. 0
    0

    Давно је Јован Цвијић приметио да је војвођански менталитет код Срба најпостојанији. Немају епске јунаке, али ни превртљивце и отпаднике. Тамо се нико није турчио, иако је паша седео у Будимо век и по.

    Milane zapoceo su jednu pricu koju treba zavrsiti ovom danasnjom ali do toga je dug put,jer je ovo sukob unutra jednog naroda,koji je u Crnoj Gori prije dva vijea poceo da umiruje sada vec Sveti Petar Cetinjski,gdje je narod bio zavadjen i kidisao jedan na drugog vise nego na Turke.Ako se samo malo osvrnemo na Crnjanskog i desavanja koje on opisuje ne znase kome je bilo lakse,gladni nijesu bili a to nije mala stvar,ali zeljni svega drugoga jesu.
    Kada bi ovu temu neko dobro obaradio sto sigurno ima ljudi koji mogu i ovome narodu otvorio oci dosta toga bi se lakse shvatilo,ali avaj, ne ,nego se nastavlja gdje se stalo 44,mada je pocelo jos mnogo prije toga.
    Dansnji neokolonijalisti su mozda i na nasu srecu krenuli na juris ne na nacije i nezavisne zemlje nago na Zemlju kao planetu,sto je mnogo mnogo,a mi se ne spremamo kako u tim skorim danima koji ce biti katastrofalni i vec jesu samo se to jednostavno ne govri.Srbin bez sela i domacina je osudjen na izumirenje,pitanje srednjeg staleza je pitanje drzave,da li smo ga imali ,mozda nesto tridesetih godina prosloga vijeka ,od tada samo ponor.Tu smo gdje smo,Bog sami zna kako naprijed,a sve mi se cini da ovu zemaljsku zavrzlamu moze samo on rijesiti.

  3. 0
    0

    opstanak ili sto kazu u onoj emisiji survival,je sve to zajedno,vremna su razna,ali i ljudi,Pisi ti i dalje, a „mudraca „hvala da je Bogu nikad nece hvaliti ,medjutim nema mudrosti da se ima nesto sto se nema a ova nasa drzav je sva satkana od takvih „mudraca“,a i sama mudrost ako se i ima sta je to samo po sebi nego tuga,zato ova izreka sa Kopaonika je najbolja preporuka,zlu netrebalo.

  4. 1
    0

    Аутор текста је иначе заслужан за буђење многих успаваних мозгова у Србији и шире.
    На жалост, опште расположење међ’ Србима је да су се исти определили за изумирање. Да није тако, не би аутор морао да нас подсећа на оно основно у нама – ко смо и од којега рода ?
    Хвала аутору и на предивним радио-емисијама које свакодневно води и на многим инспиративним текстовима !

    Пример – сећа ли се ико Милоша Ћирковића из Пећи ? Или Стојадина Мирковића из Ваљева ?
    Колико Срба зна ко су ти Људи ?
    да се не враћам у страдања из даље прошлости….

  5. 0
    0

    Nije Pirco bio u Srbiji,vjerovatno je tebi to problem,a još se i nijesu udavale ,nego u Jevropu i prije jednog vijeka ,napredna ti kuća bila tada i danas ,i muški dio će brzo prkno izdati poprdilima kao što je 41,a posle 50 ordena Narodnog heroja,za dizanje nogu ,je li tako Crnogorče juti junače.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here