Српска историјска читанка: Покрштавање Јужних Словена (ВИДЕО)
Дошавши из своје прапостојбине у нове крајеве, Словени су са собом донели и своја паганска веровања. Словенско прихватање хришћанства био је дуготрајан процес.
Срби су хришћанство примили у неколико налета од 7. до 10. века из више различитих верских центара. Мисија Константина (Ћирила) и Методија средином 9. века у Моравској кнежевини и Доњој Панонији био је први покушај ширења хришћанства на народном језику уз помоћ новог писма – глагољице. Њихови настављачи, Климент и Наум, ширили су хришћанство и писменост међу Словенима на територијама данашње Македоније и Бугарске. Иза њиховог рада као тековина остало је ново писмо ћирилица и велики број ученика који су наставили просветитељску мисију.
Примање хришћанства било је повезано са успостављањем црквене организације на читавом простору нових насеобина, развитком писмености и културе уопште, најзад и појавом првих српских државних заједница. Доказ о прихватању хришћанства код Срба у другој половини 9. века, била су хришћанска имена Стефан и Петар која се по први пут појављују у првој српској династији Вишеславића. Коначно, у време првог српског архиепископа Саве Немањића, српски народ заокружио је процес христијанизације.
аутори емисије: Немања Девић и Сава Самарџић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ВИЗАНТИЈА НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛА
Хиеронимус Вулф (Hieronymus Wolf (Гетинген 13. 8. 1516 – Аугсбург 8. 10. 1580.) Био је немачки историчар и филолог познат по делу Corpus Historiae Byzantina, један је од првих из германске школе историјографије који је покушао дати приказ историје средњовековне Грчке и захваљујући коме се на западу за Источно Римско Царство почео користити израз!!! „Византија“. Од наведеног, се често назива и ОЦЕМ „византологије“.
*
Византија је измишљотина западног римског царства
Међу Римљанима није било обележја народа (племена), сви су били само Ромеји, Римљани. Тако су седамнаест римских императора били Срби (Ромеји) а највећи просперитет достигнут је за време владавине Василија Другог. Све што је написано или изграђено приписивано је Ромејима без обзира ком народу, односно племену припадали.
Обележје народа почиње да се јавља тек у VI веку када почиње формирање држава у оквиру Римског царства. Од тог времена почиње препознавање народа који су се налазили у оквиру Римског царства. У документима после VI века јавља обележје Ромеја ком народу припадају. Истражујући историју Истанбула, сазнајемо да је у трећем веку Истанбул носио име Augusta Antonina. Цар Константин му је дао име Secunda Roma (Други Рим) и прогласио га престоницом Римског царства. И тада сазнајемo да се овај град никада није звао Константинопољ.
До V века овај град се звао Secunda Roma а од V века добија назив Nova Roma (Нови Рим). Народи у окружењу Истанбул су звали Rūmiyet al-kubra, نﺎﻣوﺮﻟا ﺔﻤﺻﺎﻋ, Велики град римљана или Taht-i Rūm, ﺖﺨﺘﻳﺎﭘ نﺎﻴﻣو, Престоница римљана. У старим сербским и црквеним документима налази се име Цариград. Назив Истанбул добио је на захтев турске владе тек 1923. године. У својој дугој историји овај град никада није носио име Византион и никада није био престоница Византије.
Ниједан цар источног дела Римског царства није носио назив византијски цар. Ниједан документ није указивао да постоје Византијци. На облигационим документима потписивали су се само Ромеји, Римљани. Ако у Енглеској живе Енглези у Француској Французи онда је Византија једино царство на свету где народ није носио име своје државе, односно у измишљеној Византији нема Византинаца, али има Римљана. Све до 395. године Римско царство је било јединствено. Те године цар Теодосије Велики поделио је Римско царство на два дела. Једном сину Аркадију је дао источни део а другом Хонорију западни део Римског царства.
Западни део Римског царства пропада 478. године па источни део Римског царства, Nova Roma, постаје наследник целокупног културног и историјског сукоба две цркве, православне и римоатоличке, започео је на петнаестој седници четвртог Васељенског Сабора због усвајања Канона 28 када је Васељенска патријаршија добила духовну јурисдикцију. Од тог времена почиње политичко и духовно ривалство између Новог Рима (Nova Roma) и Рима. После једног миленијума, од пропасти западног дела Римског царства, 1453. године пропада и источни део Римског царства. После пада источног дела Римског царства, економски оснаженом Риму никако није одговарало да историјско и духовно наслеђе Римског царства дели са Новим Римом (Nova Roma).
Због тежње папе да постане врховни поглавар Хришћанске Цркве, са принципом непогрешивости, сукоб Васељенске патријаршије и римског Папе је довео до Великoг раскола 1054. године. Хришћанска Црква нема врховног поглавара а Васељенски патријарх је први међу једнакима. Због тога је папа тражио начине како да доведе Рим у центар политике и да постане једини поглавар Хришћанске Цркве. Захтев папе за повратак културног и духовног наслеђа има историјске основе јер је Римско царство настало из Римске Републике. Међутим, томе се противила Васељенска патријаршија која поштује и чува каноне и одлуке седам Светих Васељенских сабора и десет признатих Помесних Сабора.
На основу Васељенских и признатих Помесних документа, центар хришћанства је била Secunda Roma а касније Nova Roma. Противљење Хришћанске Православне Цркве, око преузимања духовне и политичке власти, односно, историјског и духовног наслеђа, имало је историјску основу јер је центар хришћанства била Васељенска Патријаршија. Свих седам Светих Васељенских сабора одржано је под покровитељством Васељенске патријаршије, па је Хришћанска Православна Црква сматрала да њој припада историјско и духовно наслеђе.
1. Никејски сабор (мај — јун 325.);
2. Secunda Roma сабор (мај — јул 381.), у нашем народу познат као Први Цариградски сабор;
3. Ефески сабор (јун — јул 431);
4. Халкидонски сабор (8. октобар — 1. новембар 451.);
5. Nova Roma сабор (мај — јун 553.) у нашем народу познат као Други цариградски сабор;
6. Nova Roma сабор (новембар 680. — септембар 681.) у нашем народу познат као Трећи цариградски сабор;
7. Други Никејски сабор (септембар — октобар 787.). Наслеђа Римског царства. Већина од признатих Помесних сабора одржани су у источном делу Римског царства:
1. Помесни сабор Анкирски (314.), у нашем народу познат као Први помесни сабор;
2. Помесни сабор Неокесаријски (315.), односно Други помесни сабор.
3. Помесни сабор Гангрски (340.), односно Трећи помесни сабор.
4. Помесни сабор Антиохијски (341.), односно Четврти помесни сабор.
5. Помесни сабор Сардички (343.), односно Пети помесни сабор.
6. Помесни сабор Лаодикијски (друга половина 4. века),односно Шести помесни сабор.
7. Помесни Secunda Roma сабор (394.), у нашем народу познат као Седми помесни Цариградски сабор.
8. Помесни сабор Картагински (419.), односно Осми помесни сабор.
9. Помесни Nova Roma сабор (861.), у нашем народу познат као Девети помесни Цариградски сабор.
10. Помесни велики Nova Roma сабор (880.), у нашем народу познат као сабор у Светој Софији.
У документима Васељенских и Помесних сабора Хришћанске Цркве не постоји реч Византија. Такође нема ни Констатинопоља ни Византиона ни Византинаца. У месецословима Хришћанске Православне Цркве не постоји ниједан византијски светитељ.
Од 1054. па све до 1557. године, Рим је покушавао да преузме културно наслеђе источног дела Римског царства, односно Новог Рима. Међутим, сви ти напори Рима били су безуспешни.
Тада се јавила генијална замисао.
Измислиће ново име источном делу Римског царства и назваће га Византија.
И тако уместо вековне борбе за историјско и културно наслеђе, политика на граници људске ингениозности у XVI веку Херонима Волфа[1], Великог изумитеља, преузела је све то без борбе. Истраживања старих историјских докумената католичке Цркве показују да се измишљена Византија први пут јавља тек у XVI веку.
Тако долазимо до сазнања да Византија никада није постојала, а измишљена византијска историја Великог изумитеља, Херонима Волфа и домаћих сервилних историчара је највећи историјски фалсификат у историји људске цивилизације.
Уз помоћ сервилних историчара у земљама које су припадале источном делу Римског царства, Рим преузима целокупно историјско наслеђе Новог Рима. Међутим, борба око духовног наслеђа и признавања Папе за врховног поглавара Хришћанске Цркве води се и данас. У данашње време Духовно јединство хришћана је неопходно, само је начин постизања тог јединства споран. Византија није царство, већ ингениозни инструмент Великог изумитеља који је озаконио преузимање историјског и културног наслеђа Новог Рима. Сада источни део Римског царства, које је назван Византија, има неку “своју“ византијску историју која ће се писати у XVI и XVII веку, и која се не сме поистовећивати са историјом Римског царства.
Назив Nova Roma треба избрисати из свих националних историја и свих црквених документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.
Поставља се питање шта је са сербским историјским и културним наслеђем, које је уз помоћ домаћих сeрвилних историчара измишљеног царства, измењено и усаглашено са новонаписаном византијском историјом. Одговор је једноставан. Сербска историја је брисана или усаглашавана са унапред постављеним циљевима Великог изумитеља. Да би писали нову византолошку историју сербског народа, сервилни историчари су ћутањем препустили забораву целокупно књижевно и научно наслеђе српског народа.За њих не постоји Свети сербски рукопис – Сербско четворојеванђеље, написано на пергаменту на 305 страна, Законоправило Светог Саве, Карејски типик, Дечанске хрисовуље, Студенички типик, Мирослављево јеванђеље и хиљаде старих рукописних књига сербског народа разасутих по целој Европи.
Уместо да пишу о великом књижевном и научном опусу сербског народа, сервилни историчари пишу о рабошу код Срба. РАБОШ постаје симбол неписмености сербског народа и мото сервилних историчара измишљене византијске историје у циљу ружења народа. Тако је Сербско културно наслеђе постало колaтeрална штета у борби између Новог Рима и Рима, односно Истока и Запада. Први на удару био је Сербски календар највећи и најстарији научни споменик сербског народа. Уместо њега дoмаћи сервилни историчари измислили су византијски календар. Измишљени византијски календар није творевина Великог изумитеља већ наших, домаћих, сервилних историчара измишљеног византијског царства. То је био њихов највећи сервилни допринос измишљеној историји Великог изумитеља па је Сербски календар, највећи научни споменик сербског народа пао у заборав и постао само још једна колатерална штета.
Из историје знамо да онај који контролише прошлост,контролише и садашњост, а може да контролише и нашу будућност. Сербска Православна Црква чувала је Календар Светог Саве све до XIX века а данас Календар Светог Саве не помиње ни Држава ни Сербска Православнa Црква.
Зато се увек сетимо речи Светог Владике Николаја:
“Сербска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну слабост – у сервилност“. 1941. Теодул, Љубостиња, Свети Владика Николај Велимировић.
Одношење рукописних књига, повеља, закона и црквених реликвија није била крађа већ преузимање, на “безповратно чување“ и присвајање и својатање, велике историјске и културне баштине сербског народа. Срби су давали предност духовним а они материјалним вредностима. Срби су писали а они односили, јер своје нису имали. Тако се наше бројне најстарије рукописне књиге налазе широм државних и приватних колекција. Почевши од XVII века, велики број историчара пише византолошку историју сербског народа а све у складу са задатим циљевима Великог изумитеља. Када се изброје све историје сербског народа које су писали византолози долази се до сазнања да ниједан народ у свету нема толики број измишљених историја као што има сербски народ.
Писање измишљене сербске византолошке историје доносило је велику материјалну корист а многи су добили звање доктора за лични допринос измишљеном царству. Сервилни историчари су преко ноћи постајали чланови страних академија или су добијали звање почасних доктора европских универзитета. Основни циљ новокомпонованих византолошких историја је да се сакрије велика духовна и културна баштина сербског народа. Све своје интелектуалне капацитете искористили су за разраду најситнијих историјских фалсификата а све у циљу верификације измишљене византијске историје.
Тако од шуме историјских фалсификата сервилних историчара, не може да се види дрво сербске историје.
Измислили су да су наше цркве грађене у византијском а не у Рашком и Моравском стилу. Људи из наших крајева нису били римски цареви већ византијски. По византолозима Срби нису били у саставу Римске царевине већ измишљене византијске. На основу новонаписаних византолошких историја сербског народа, а све у складу са циљевима Великог изумитеља, Срби су на Балкан дошли у VI веку. Сервилни историчари прећуткују да су сви народи у оквиру Римског царства до VI века били Ромеји, без обележја којем племену припадају.
Сваки поданик Римског царства у јавном животу био је покрштаван и добијао је ново римско име. То правило важило је и за 17 Срба римских императора: Костанције је рођен у Нишу, Ветранион рођен у селу Буштрању близу Бујановца, Трајан рођен у селу Бубалија близу данашње Сремске Митровице (Сирмијум), Јовијан рођени београђанин (Сингидунум), Грацијан рођен у Сирмијуму, Константин Велики рођен у Нишу (Наис), Аурелијан сељак из околине Сирмијума, Јустинијан I Велики рођен на локалитету Царичиног града, Клаудије II и Флавије Север рођени у Нишу итд. На основу римских историјских докумената Римљани су покорили Србе у 167. години пре Христа.
Римско свештенство у 46. години пре Христа, није прихватало почетак календарске године за 1. јануар по Јулијанском календару, јер је тог дана пагански народ, у саставу Римског царства, славио Мали Божић.
Поставља се питање, како је свештенство у 46. години пре Христа знало да постоји Мали Божић када Мали Божић слави само сербски народ. Хришћанска Црква је преузела сербски символ духовности који је исказан у броју Три, као символ хришћанства, односно Свето Тројство. Три прста су символ нематеријалности природе и духовности сербског народа и део његовог културног и историјског наслеђа. То је највећи доказ да су Срби постојали на овим просторима још у време оснивања Хришћанске Цркве. Символи народа никада се не мењају већ се преносе са колена на колено, било у писаном облику или усменим путем.
На основу записа Плинија Старијег ( 23.–73.), Срби су на нашим просторима (Moesia Superior) у првом веку гајили винову лозу. Овај запис византолози су одбацили као непоуздан, једноставно речено, није се уклапао у измишљену византијску историју. Плиније старији историчар и савременик Срба написао је чувено дело Naturalis Historia, које је независан извор информација.
*
ИСТОЧНИЦИ:
[1] Немачки историчар Хијеронимус Волф (1516-1580), тј. лат. Hieronymus Wolffius (нем. Hieronymus Wolf) измислио је изразе „Византија“ и „Византинци“. Он то чини у свом делу „Corpus Historiæ Byzantinæ“ (Basel, Schweizerische Eidgenossenschaft, 1557), мада је врло добро знао, да никада у својој историји, Романи нису себе називали Византинцима, нити своју државу – Византијско царство. Историчар Волф одбацује (попут већине каснијих немачких историчара) хиљадугодишњу употребу израза народа, који је носио ту државу, те намеће свој назив – Византија. Инспирацију је добио на основу једног Трачког места (Janin, Raymond: „Constantinople byzantine. Développement urbain et répertoire topographique“ – Paris: Institut Français d’Études Byzantines, 2nd ed. 1964, стр. 10) – Византиона, које је 667. године пре нове ере, основао дорски краљ Визас, као колонију града државе Мегаре. Ово малено месташце, прекриће касније, нова романска престоница – Константинополис. Иначе, сами Романи су своју државу називали (на латинском језику): Imperium Romanum, Imperium Romanorum, Res Publica Romana или Romania, односно (на грчком језику): Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, Πολιτεία τῶν Ῥωμαίων или Ῥωμανία. Да би што пластичније показао какав фалсификат је у питању, илустроваћу то следећим (простим) примером, то је као „када би неко Русе за 104 године почео да назива Кремљинци, а руску државу Кремљинија, само зато што је Кремљ најстарији део њене престонице – Москве“, или „када би неко Сербе за 104 године почео да назива Дорћолци, а сербску државу Дорћолија, само зато што је Дорћол најстарији део њене престонице – Београда“. Управо је тако немачки историчар Волф променио (1557) име народа, који је 104 године раније (1453) поробљен од стране Турака.
Глагољица је комунистичко име за Србицу
Нека ме исправе ако гријешим, Италија, Шпанија, и нијесам тренутно сигуран које двије европске државе, су званично по закону и уређењу школског програма на државном нивоу укинули верзију о сеобама Словена као не основану и научно и историјски не утемељену. А њемачка академија наука прије више од двије деценије се јавно и званично одрекла те верзије и свега што уз њу иде, и то све објавили у виду огромне књиге.
Ја не верујем у „налете“ у 7. веку! Има ли и један доказ сем фамозног фалсификованог поглавља дела Константина Порфирогенита, које би такво нешто невероватно доказивало? Још само један, али један? Нема! Ако има, нека га неко наведе! Понављам, нема! Стога, част наведеним свецима, али ова прича о покрштавању „јужних Словена“, гарнирана са наводним досељавањем Словена у 7. веку „из прапостојбине“ је једна недуховита бајка!
Procitajte knjige jovana deretica i sve ce vam biti jasno.
ovo je izmišljena istorija,od prvog berlinskog kongresa nametnuta srbima. poznato je da je ćirilica postojala prije Ćirila i nađena je u vinči i na još nekoliko lokaliteta .nema potrebe da in4s ovu izmišljenu istoriju forsira