Српска гробља на Космету тону у коров

Пише: Иван Максимовић

Поломљени делови надгробних споменика постали су безлични, разбацани, небитни комади камења… Људи их у пролазу одгурну ногом у страну да се старији не спотакну. Тако се мешају са ђубретом које наноси ветар и скривају под костима угинулих животиња које су ту довукли пси… или неко са још гором намером. Црне и понижавајуће мисли као да су једино оправдане на оваквом месту.

У брзини кратких посета, једино о Задушницама, нема времена ни могућности да се гробови уреде, макар делимично штета поправи да нас не затичу сваки пут исте слике. Даље пропадање и урушавање је једино што је „ново“ на српским гробљима на Косову и Метохији. Тек понеко може да подигне оборен надгробни споменик, и то само ако је мањих димензија или је њих више дошло на тај гроб, и да испод тренутно усправљеног мермера упале свећу. До неких је тешко и прићи па се свеће пале на метар или два одатле. Већином, поломљене плоче тону испод земље услед прашине коју ветар наноси преко положених плоча из које сваког пролећа ниче нова трава, па онда коров… на крају и дрвеће.

Православна гробља као давно заборављена насеља

Српска гробља на Косову и Метохији све више подсећају на рушевине градова древних индијанаца у прашумама јужне Америке. Ту негде, где једино сећање указује пут, породица зна да је сахрањен неко њима драг због кога су прешли и по неколико стотина километара да на Задушнице упале свећу. Али трње, шибље, до сада већ и стабла удебљала, прекривају велике површине под којима су скривени гробови. Немогуће је прићи. упорнији покушавају да се провуку, ломе гране рукама, понекад пронађу гроб, понекад не.

Чудно али се дешава само на гробљима, која су Шиптари разрушили, да као на старим фотографијама, бледе и ликови покојника. На много старијим споменицима, који нису били у опасности од скрнављења, нема такве појаве. Све је као што је било оног дана када су постављени. Једино овде ликови као да се топе, ишчезавају, као да и они напуштају гробља одлазећи попут живих, без речи и поздрава, без трага. И сваки тај „одалазак“ особен је као и одлазак њихови потомака расутих по остатку Србије. Неки су потпуно ишчупани из оборених споменика, неки једноставно и тихо остављају празнину за собом. Други су поломљени, у комадима, али још увек се „држе“. Има их који тек окрњених ивица гледају кроз сасушено шибље у сваког ко крај њих прође, исто онако као што то и пролазник чини, без гласа.

Гробља неће бити обновљена

Досадно је понављати причу о поновном уређивању и обнови гробних места. До тога неће доћи из два разлога. Пре свега јер би то био макар мали сигнал да се остварују и могућности да се прогнани Срби врате што осим једног броја њих, нико више не жели. А други је тај што они који су их рушили, не морају да их обнављају јер све што се чини на политичком плану иде у корист циљевима зарад којих су их и разрушили.

Наравно, остаје нада и чека се време када ће ипак моћи, ма како, да се макар мртвим Србима врати достојанство.

Галерију фотографија можете погледати на следећем линку.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: