Насловна Политика Сребрница: Доминирају заставе Турске и Орићеве слике

Сребрница: Доминирају заставе Турске и Орићеве слике

0
ПОДИЈЕЛИ

У и око Меморијалног центра у Поточарима, где ће сутра бити одржана комемоерација поводом 20. годишњиче од Сребренице, обављају се последње припреме за сахрану 136 новоидентификованих жртава.srebrebica turska zastava Сребрница: Доминирају заставе Турске и Орићеве слике

У Меморијалном центру је окупљен велики број људи, а око тог здања истакнута је „ратна“ бошњачка застава, заставе Турске и оне са ликом ратног команданта муслимана Насера Орића.

У самом граду Сребреници, осим на званицнцим институцијама, нема националних обележја.

Безбедносне мере су на највишем ниову и свуда је приметно происуство припадника полиције и Оружаних снага Босне и Херцеговине – у Сребреници и Меморијалном центру, као и на главном путном правцу куда су прошле организоване групе попут „Марш мира Жепа-Поточари“ и „Мировни бициклизам Београд-Сребреница“.

Уочљиво је велико интересовања медија за сутрашњу комеморацију, посебно немачких, турских и оних из држава региона.

Они се углавном налазе код Меморијалног центра, што им замерају житељи Сребренице који сматрају да у самом граду и данас, 20 година касније, много тога подсећа на рат – недовршени и напуштени објекти, рупе од гелера. А све то, кажу, само је последица тешке економске ситуације.

Мештанин Мирсад Хусеиновић сматра да је највећи проблем Сребренице то што је све мање становника, све више хуманитарних организација. Ниједна фабрика, каже, више не ради.

„Међу људима нема проблема, само међу политичарима. Међу мештанима нема проблема, а они који су дошли са стране, мисле да је овде боље, а овде нам је све слабо. Ништа не ради“, резигниран је Хусеиновић уверен да у Сребреници нема будућности.

Са њим је сагласан и презимењак Амер истакавши да се Сребренице сви сете само поводом 11. јула.

Тврди да мржње међу мештанима, без обзира на њихову националну припадношт, нема. Лично, каже, нико га никада није вређао на националној основи.

„Морамо да живимо заједно. Шта је било било је. Ја сам био дете када се ово десило. Знам шта је било, али морамо живети даље“, вели Амер.

Злочине који су се догодили нико не може више исправити, али ни заборавити, рекли су, репортерима Танјуга, браћа Харис и Ален Ђозић, који су 11.јула 1995. у Сребреници изгубили оца, чије ће посмртни остаци бити покопани сутра.

Упркос томе, позивају на помирење и сматрају да је први корак ка томе била британска резолуција коју Савет безбедности УН није усвојио.

Харис тврди да на простору Сребренице још има пуно међунационалних сукоба, тешко их је, каже, искоренити мада су људима и национализам и вера постали споредна ствар због сиромаштва.

Ипак, наводе, да решење није мрзети. „Шта се десило не може се више вратити, потребно је наћи решење заједнички живот“, наглашсавају они.

Иначе, браћа Ален и Харис срели су се први пут после две деценије јер први толико живи у Линцу, у Аустрији.

Њихов пријатељ из Гуменда у Аустрији Харис Голубовић, чији су родитељи из Крајине, каже да је био сувише млад да би доживео рат, али да је у БиХ проблем мржња која, како тврди, потиче много пре 90-их.

„Не сме се одговарати мржњом на мржњу. Овде је пре 20 година дошло до масакра, али тако је и током Другог светског рату Анте Павелић побио Србе. Проблем је у томе да се наставља та мржња“, подсетио је он.

Голубовић је указао да „смо као Југославија били веома богата земља, а да смо сада одвојени сви сиромашни“.

„Ватра се не може гасити бензином, већ водом, и тако мржња не сме да се гаси мржњом, већ љубављу“, поручио је он.

Разговарајући са браћом Ђозић репортери Танјуга наишли су и на више странаца, међу којима и на Елену родом из Бугарске, која живи у Великој Британији.

Она је казала да је дошла на комеморацију у Сребреницу јер сматра да је овај датум, када се догодио злочин, важан догађај у балканској и европској историји.

Испред Меморијалног центра у Поточарима касно поподне стигао је и „Марш мира Жепа-Поточари“, чији су учесници носили „ратне“ бошњачке заставе, заставе Албаније, САД, као и заставе са ликом Орића.

Ради се о традиционалном маршу, у којем је ове годинеучествовало, 300 људи, који су пешачили од Жепе до Поточара.

Њиховим дводневним маршом, како истичу, покушавају да допринесу да се не заборави „геноцид“ који је почињен у Сребреници, која је као и Жепа била заштићена зона УН.

Такође у Сребреницу је стигла и колона бициклиста у организацији „Мировни бициклизам Београд-Сребреница“.

Један од учесника Мирко Меденица из Београда каже да се у колони налазе учесници из Италије, Украјине, САД, Велике Британије, Мађарске и Белорусије.

„Ово нам је трећа година за редом да долазимо. Дошли смо да искажемо наш став. И циљ ове вожња од три дана кроз Србију је да подсетимо на оно што се овде дешавало, јер се наша званична политика, као и остале у региону труде да се то заташка“, објаснио је он додајући да се нада да ће сви кривци да буду привредени лицу правде.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here