Србију су господари транзиције вратили на саму периферију светског капитализма

Пише: Љубомир Кљакић

После 37 година тзв. „транзиције” – од 1980. преко 1989-90. до данас – Србија је структурално враћена тамо где је у историји једном већ била, у амбијент који је дефинисао Берлински конгрес 1878. А то значи да је структурално враћена на саму периферију светског (капиталистичког) система.

Што се Србије и свих нас тиче, ово је главни резултат глобалне рестаурације „старог режима” крупног капитала и успостављања светског поретка корпоративне дистопије са његовом идеологијом тзв. „неолиберализма”. Зато је данас (и) Србија једна земља радикално ограниченог суверенитета.

Сходно таквом стању ствари, све стратешке одлуке од интереса за Србију, њене грађане и њихову прошлост, садашњост и будућност доносе Банка за међународна поравнања, ММФ, Светска банка, Европска комисија, други, нарочито корпоративни ентитети, као и стари, традиционални центри геополитичке моћи, они у Вашингтону, Москви, Берлину и Пекингу.

Чак и за одлуку о висини минималне цене рада, Србија данас мора да добије дозволу ММФ-а.

Вулгарна таблоидизација јавног простора која се у Србији представља као тзв. „унутрашња политика” узорно рефлектује ово стање ствари.

Имамо посла са мета-простором кризе.

То је динамичка структура екстремне комплексности – она обухвата све што постоји, све што знамо и, такође, све оно што нам још није познато.

Налазимо се у опасном вртлогу.

Зато одговор на питање о путевима и политикама за излазак из кризе није ни лак, нити једноставан. Још више, трагање за овим одговором битно је ограничено захваљујући чињеници што је процес дугогодишњег систематског и системског суспендовања и маргинализације знања и критичке јавности, што је, дакле, простор системског и систематског заглупљивања јавног простора и друштва уопште, тако успешно доведен до самог краја.

Ипак, за мене, данашње трагање за одговором о изласку из мета-простора кризе као спасу почиње од именовања стварних друштвених процеса и стања, од критике корпоративне идеологије тзв. „неолиберализма”, од идентификовања данашње социјалне структуре, нарочито од идентификовања структуре стварне моћи и власти и њених својстава, од разумевања историјске матрице – матриx – у којој смо заробљени, од критике њене политичке економије, односно од критике политичке економије корпоративног поретка и његове олигархије… и тако даље.

Читава једна Вавилонска библиотека чланака, књига, студија, уметничких дела, изјава… објављених у свету и код нас од 1973-1976. до данас стоји нам у овој ствари на располагању. Уосталом, чак су и главни истраживачи ММФ-а у јуну 2016. дошли до закључка да је „неолиберализам преплаћен”, те да су „неолибералне” политике произвеле последице радикално супротне од прокламованих – социјалну неједнакост без преседана у историји и практично нулти економски раст.

Трагање за одговором на питање где је излаз из мета-простора кризе почиње, дакле, овде и сада. Ово је у виталном интересу обесправљених, а то је, као уосталом у читавом данашњем свету, свих 99% становника и у Србији. Зато је (и) питање мета-простора кризе са којим имамо посла (и) у Србији заправо светско питање.

Трагање за продуктивним одговором на то светско питање истовремено ће бити и процес реконструкције српског друштва. Не сумњам у исход овог предузећа.

Наиме, „Србија је велика тајна”, као што је песник већ рекао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: