Србија је пуна Христових војника
Из дана у дан нас бомбардују вестима које диригује неко са стране, лажним надама и обећањима која датирају још од 2000. године. И ништа се није на боље променило, само су се смењивали глумци у овом лудачком позоришту које према свему судећи нема намеру да заврши сезону својих „представа“ којима скреће пажњу јавности са тема које су од животне важности за Србију и српски народ.
Стање нације је катастрофално лоше и то поготово у психолошком смислу јер ако на пример уђете у градски превоз ви не можете срести некога ко је насмејан, смирен, безбрижан и разумљив. Окружени смо намученим људима који од секирације оболевају, умиру, просе, рове по опустошеним контејнерима и не виде светлост у овом тунелу званом Србија.
Оно што додатно узнемирава Србе и ствара осећај несигурности јесте чињеница да у Србији одавно нема служења војног рока. Све време слушамо приче како је српска држава безбедна и како има довољан број војника који су у сваком тренутку спремни да стану на бранике отаџбине.
Некоме одговара системско уништавање свега што би могло да сачува и заштити српски род. Омладина нема перспективу, лута, пије, пуши, дрогира се и што је најжалосније напушта земљу у потрази за бољом будућношћу. И када је нађу навикну се на лагодан живот тамо далеко и немају намеру да се врате родној груди. Истинито али жалосно.
Остају нам само пензионери, а како истраживања показују Србија ће за пар деценија постати земља стараца. Грешни смо. Српкиње годишње убију своје деце кроз абортусе толико много да би се могао населити један град. Господ нас трпи и чека наше колективно покајање.
Знам и осећам да у нашој прелепој Србији, крвљу натопљеном и мученичким венцем окићеном, ипак постоје млади људи који истински воле своју земљу и који се непрекидно моле за спасење српског народа и опстанак српске државе.
Омладина се полако али сигурно буди. Свест се колективно уздиже на вишу фреквенцију. Срби више нису толико наивни као деведестих година када су се упецали на разне западне мамце од којих нису добили ама баш ништа.
Србија је пуна Христових војника који бране ову земљу на једном дубоком православном нивоу, невидљивом али веома моћном и корисном. Све је више српске омладине која као у Господа гледа у Русију и председника Путина који нам је једина сламка спаса у овом тмурном и тешком времену. Али опет треба да имамо на уму да без страдања нема спасења и да без невоље нема богомоље.
Немојмо чекати невољу да бисмо се сложили, обожили и умножили. Удружимо се у молитвама за спас Србије и свих православних хришћана у свету. Покајмо се у име наших предака који су се јуначки борили на овим просторима да бисмо ми данас имали сигурну кућу.
Иако су нам укинули војску, уздајмо се у небеску армију која је увек спремна да притекне у помоћ Србији само чека наш позив – искрену молитву. Заједно можемо све, али разједињени смо једна обична нула којом страни центри моћи манипулишу док остварују своје прљаве циљеве.
НЕ ДАЈМО СРБИЈУ сатанским изасланицима који су плаћени да нас лажу и причају о некаквој Европској Унији.
Наш сигуран кишобран је Русија. Клекнимо и завапимо за помоћи јер је наша мајка Србија окупирана и немоћна. Духовно смо јачи од свих наоружаних непријатеља само нам треба прави пастир којег нажалост српски народ нема. Има једног који римокатоличку цркву назива „сестринском“ а и сам зна да су то јеретици који су 1054. године напустили једину Свету Апостолску цркву Христову.
Само нас чудо Божје може спасити сигурне пропасти. Ја верујем у чуда, а ви?
аутор текста: Велимир Ремић, Главни и одговорни уредник агенције „Газета“
извор: Газета
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
