Насловна Поглед Србија и даље без државног и националног плана

Србија и даље без државног и националног плана

0
ПОДИЈЕЛИ

cedomir antic Србија и даље без државног и националног плана

Пише: Чедомир Антић

Давне 1844. године настао је документ иза кога је стајао Илија Гарашанин, тридесетдвогодишњи министар унутрашњих послова Кнежевне Србије. У то доба настали су и планови за уједињење италијанских и њемачких земаља, искована је синтагма „Велика идеја“ за уједињење Грка… Планови уједињења Бугара, Хрвата, Албанаца… тек је требало да буду сачињени.

Начертаније је настало у освит стварања модерне српске нације, оно је за своје вријеме било далековид и савремен пројекат, није се односило на српске земље у Хабсбуршкој монархији, тежило је обнови српске државе из оквира Османског царства, у крајевима у којима су Срби тада били већина, Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Косову, Метохији, сјеверној Македонији и дјеловима Сјеверне Албаније.

Гарашанин је стајао под утицајем пољске емиграције која је, будећи националне покрете у сточној Европи, жељела да нашкоди Русији. Нешто прије Начертанија готово истовјетан документ, посвећен прие свега Јужним Словенима, написао је Франтишек Зах, Чех у служби пољске емиграције који је тада живио у Србији. Академик Милорад Екмечић пронашао је коријене Начертанија и Заховог плана у Британији, у писању радикалног политичара, русофоба, Дејвида Еркарта.

Начертаније никад није било званичан државни програм Србије. За њега до осамдесетих година 19. вијека, када је већ било застарјело, нико није знао. Гарашанин је неке његове сегменте спроводио када је други пут био на челу српске владе (1861-1867). Начертаније је објављено тек почетком 20. вијека, у кампањи против Србије и Црне Горе га је од тада злоупотребљавала Аустроугарска. Од тада оно је постало баук и корист онима с чијим прецима никакве везе није имало: хрватским, мађарским и њемачким националистима.

srbija Србија и даље без државног и националног плана

Током протеклих деценија и у Србији је Начертаније узимано као симбол потребе за осмишљеном националном и државном политиком. Како је, ето, док је била два и по пута мања него данас Србија имала план за будућност, док га данас нема.

Поред свих раније поменутих ограда и резерви, такав став је тачан. Југославија се током протеклих деценија показала као мјера идеалног успјеха за српске политичке елите и грађане. Чак и екстремни српски националисти границе ‘’Велике Србије” цртају на међама језика успостављеним под претпоставкама југословенског народног и културног јединства. Те границе су такве да би српски народ у њиховим оквирима постао мањински и углавном би тек било промијењено име државе. Србија већ четврт вијека дјелује без државног и националног плана.

Први потпредсједник владе и шеф српске дипломатије Ивица Дачић у ауторском тексту описао је прилике у којима се Србија данас налази, извео паралелу између Заховог и Гарашаниновог плана, истакао да Србија не треба да буде у функцији туђинских планова, да треба да има свој план и државни програм… Није се одрекао Југославије, којој је његова партија традиционално била привржена, чак је „слатком назвао коинциденцију да Србија 88 година није била независна што је раздобље које се по дужини подудара са трајањем живота Јосипа Броза…Разлог „слатког укуса“ није елаборирао… Чак је и примијетио да Србију данас многи није их побројао виде као нежељено дијете из првог брака.

Из Дачићевог текста да се наслутити да Србија води промишљену и дугорочну политку управо од 2012. године дакле времена када је управо он стао на чело 113. српске владе.

dacic i taci Србија и даље без државног и националног плана

Чудна је та тугаљива потреба особе, која једнаест година (што преко мањинске што преко коалиционе владе) управља судбином српске државе, да каже како Србија нема дугорочни државни програм и како не смије да буде „камен у туђој руци“. Присјетимо се мало: Ивица Дачић води партију која је десет година водила Србију у вријеме њеног највећег пропадања и ратова. Све позиве да сачине државни и национални програм одбацивали су тврдњом да је програм Србије очување Југославије и државног континуитета.

У вријеме прве Коштуничине владе давао је мањинску подршку постепено представљајући своју партију као проевропску и реформску. То му није сметало да приликом доношења Декларације о Косову и Метохији и одлуке о војној неутралности 2007. са задовољством изјави како је већина ДОС-а дошла до позиције СПС-а из времена Слободана Милошевића. После свега годину дана, ушао је у коалицију са ДС-ом, а 2012. са СНС-ом. Остварио је тако континуитет са свима је био у коалицији, његова партиј?. је 1999. предала Косово, а 2013. прихватила његову пуну самосталност. Данас он који није могао да се држи слова једног програма и декларације од јануара до априла 2013. (када су прихватили Бриселски споразум), говори о дугорочном програму !?

Шта рећи о односу према српском народу годину и по дана не може да конституише Управу за дијаспору и Србе у региону у сопственом министарству. А о економији буџетске мањкове смо имали због СПС-а, ПУПС-а и њихове популистичке политике.

Какав имамо национали и државни програм, ако је суђење једном човјеку кључно за српско-црногорске односе?

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here