Насловна Поглед Срби – зашто их на обалама Миљацке више нема

Срби – зашто их на обалама Миљацке више нема

9
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Пеђа Ковачевић

У овом тексту се нећу освртати на лажи политичара које су у вези са сарајевским Србима, јер је лаж вјечито и легитимно политичко средство. Ниједној политичкој страни није у интересу да се изнесе, бар приближно, истина о разлозима због којих Срба у Сарајеву готово и да нема. Позабавићу се у овим редовима манипулацијама и лажима којима се служе медији и друштвено (не)одговорни појединци, а који директно утичу на свијест своје публике.

Скоро сам погледао једну репортажу у којој се аутор труди указати на ‚‚српске лажи“ о броју Срба у пријератном Сарајеву и разлозима зашто Срба у Сарајеву више нема. Репортажу је започео подацима Пописа становништва из 1991. године. На територији Сарајева, са територијално огромном околином, тада је живјело 157.143 Срба. Том чињеницом он демантује Нелета Карајлића који тврди да је из Сарајева протјерано 200.000 Срба.

неле карајлић 409x276 Срби   зашто их на обалама Миљацке више нема

Карајлић је један од ријетких који говори на ову тему, а да притом привуче огромну пажњу јавности, али то што сам од њега чуо никад није било прецизно и покривено аргументима. Код Нелета је дискутабилан број и израз ‚‚протјерани“, а код другог његова дефиниција да су Срби својевољно напустили град. У Сарајеву је те године живјело 56.470 Југословена. А ко је те предреферендумске године могао бити Југословен у Сарајеву? Југословена у Сарајеву више нема, па се поставља питање у који народ су се утопили?! Ја бих рекао да је већина тих Југословена ипак носила словенска, грчка и хебрејска имена.

Потражио је аутор репортаже и саговорнике за ову прилику, па му је један професор Универзитета у Сарајеву и ‚‚научно“ помогао у доказивању ‚‚српских лажи“, износећи податак да је већина сарајевских Срба живјела у Палама и у Трнову, те су ту и данас. На ову бесрамну и злонамјерну лаж можете наићи било гдје на интернету у коментарима муслиманске популације на ову тему. Оно што директно није изнио професор, говоре они који слиједе његову мисао и лаж – Срби су заправо живјели у приградским општинама и селима, те су ту и данас, у Републици Српској, у руралним дијеловима Сарајева који су припали том ентитету.

Не желим се овом приликом бавити вјечитим јужнословенским комплексом ‚‚село-град“, те тврдњама да човјек који је везан за пољопривредне дјелатности не може имати цивилизацијске вриједности равне оном човјеку који живи у граду, али желим констатовати да ми, нажалост, и у 21. вијеку тешко да имамо градове. Нарочито их нисмо имали у претходним стољећима и у временима када је простор око Себиља на Башчаршији био тор за трговину стоком и док су београдском Славијом шетале свиње.

bascarsija 409x272 Срби   зашто их на обалама Миљацке више нема

Притом, свакако не мислим да одсуство пољопривреде у насељеном мјесту, то насеље чини градом. Нагласио бих да је универзална вриједност коју наше говорно подручје има и која је наш народ прославила у свијету, настала највећим дијелом на селу, а то је српска народна епика и лирика, врхунски умјетнички изражај који је, уз нашу цркву, разлог којем дугујемо наше постојање и континуитет.

Ако те предрасуде узмемо као мјеродавне, истина нас сустиже и у сљедећим редовима. Прећуткују мерхаметли Муслимани чињеницу да је најстарији религијски објекат у Сарајеву Стара црква на Башчаршији, прећуткују чињеницу да је Музеј Старе цркве најстарији сарајевски музеј и четврти у рангу свјетских музеја тог типа. Прећуткују да су сарајевски Срби и Јевреји до Другог рата били окосница заната и трговине на Башчаршији и окосница привреде града.

Заборављају данашње Сарајлије да је први модеран хотел у Сарајеву, који је и данас један од симбола града, изградио Глигорије Јефтановић, да су сарајевски Срби поставили темељ позоришне умјетности у Сарајеву, да је првакиња Народног позоришта Јелена Кешељевић трпила одмазду муслиманског живља, које је у то вријеме сматрало да је позориште ђавоља работа, заборављају да су православни Срби задуго били готово једини носиоци свих културних дешавања у том граду.

Потрудио се и један академик, међу првима у Бошњака, да допринесе разоткирвању ‚‚српских лажи“ о Сарајеву као српском граду, те изнио јавности ‚‚тешко доступну“ информацију, ‚‚научно обрађену“, да су Срби у Старом граду 1991. чинили апсолутну мањину, те нам саопшти како је то у цијелом свијету показатељ чији је град и ко има историјско право на њега.

Заборавља академик да је потомке најчувенијих сарајевских породица Деспића и Јефтановића, као и многе друге, из старог дијела Сарајева и Југославије отјерао комунизам, да су поменути Старом граду и Сарајеву оставили имовину непроцјењиве вриједности, да је Деспића кућа депанданс Музеја Сарајева, да је у другој кући Деспића данас смјештен Музеј књижевности и позоришне умјетности, да је хотел Европа, задужбина породице Јефтановић, и данас понос Старог града и Сарајева. Заборавља академик да су сарајевски Срби убијани у Другом свјетском рату. Занемарује академик чињеницу да се просјечан Србин православне традиције физичким ослобођењем почео ослобађати и турске традиције и начина живота у турским махалама, те да је уске уличице и чикме, ‚‚кућу на кућу“ и мале, зидом ограђене авлије замијенио комфором, ширином, отвореним и великим двориштем, великим кућама и пространим становима у новијим дијеловима Сарајева. Занемарио је академик и чињеницу да је огроман дио српске интелигенције, која је жељела напредак, из Сарајева одвукао највећи српски и југословенски центар – Београд.

За истину на ову тему није потребна научна анализа. Према Дејтонском мировном споразуму 43,8 одсто територије предратног Сарајева и 1,5 одсто становништва тог града припало је Републици Српској. Федерацији БиХ (ФБиХ) је припало 56,2 одсто територије и 98,5 одсто укупног становништва које је 1991. године живјело на тој територији. Општина Пале очигледно није урачуната у овај податак, јер је уочи самог рата изашла из састава града Сарајева. Математички, на територији Сарајева која је припала Републици Српској, укључујући и Пале, прије сукоба живјело је око 15.000, највише 20.000 Срба. Аутор поменуте репортаже је на ту територију ‚‚спаковао“ 90.000 Срба, тврдећи да су они и прије рата живјели у околини Сарајева, гдје данас ниче Источно Сарајево.

Opština Istočna Ilidža 2016 by Vivo Studio 2K.mp4 20160708 095449.755 409x245 Срби   зашто их на обалама Миљацке више нема

Истина је много другачија. У општинама Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа и Пале живи мање од 50.000 становника, а више од двије трећине тог становништва јесу избјегли сарајевски Срби.

За Муслимане којих више нема на територији данашње Републике Српске, муслимански медији имају само један термин – ‚‚протјерани“. Тај термин, у њиховом случају, једино може да замјени ‚‚етничко чишћење“. У случају Срба, терминологија је другачија. Срби су из Сарајева, Мостара, Зенице, Тузле отишли својевољно. Истина, Србе нико није паковао и аутобусима одвозио из Сарајева. Али ни бањолучке и приједорске муслимане нико није исељавао из тих градова, већ је за њих, као и за Србе у већински муслиманским срединама, створена атмосфера и сви услови да они напусте своје домове.

Добар дио Срба је, што се на српској страни прећуткује, на усмене препоруке активиста Српске демократске странке отишао из града на кратко вријеме, у нади да ће се вратити кад Југословенска народна армија успостави контролу над цијелим градом. Али, на исти начин је Странка демократске акције ангажовала приједорске муслимане, који су отишли из Приједора и напдали га с намјером ‚‚ослобођења“. Ни једни ни други ‚‚ослобођење“ нису дочекали, али су само први поменути окарактерисани као мрзитељи свог града, који пуцају по њему. Други су жртве прогона и убијања. Неко ће рећи да је неумијесно поредити Сарајево и Приједор у смислу директних ратних дејстава, али и за геноцид је, колико чујем, пресудна намјера, па тек онда учињено. Да су имали снаге и капацитета, нападали би и сравнили Приједор са земљом, само да успоставе контролу над тим градом.

биљана плавшић 409x276 Срби   зашто их на обалама Миљацке више нема

Говорећи о томе зашто је пред Хашким трибуналом признала дио кривице, Биљана Плавшић је рекла: ‚‚За вријеме рата посјетила ме је једна представница међународне заједнице у БиХ. Тада ми је рекла да из неких дијелова Републике Српске муслиманско становништво одлази, исељава се.

Ја сам јој рекла да ми је жао, али да је тако најбоље, рат је, лудило, нико им не може гарантовати безбједност у таквој ситуацији. Битна је жива глава. Она ми је рекла да је то етничко чишћење. Први пут сам чула за тај израз. Рекла сам јој да сам онда и ја у Другом свјетском рату била етнички почишћена, бјежала сам са породицом у Србију, али је битно да се живот сачувао у тим несрећним временима. Годинама након тога, видјела сам је у судници Хашког трибунала. Била је свједок Тужилаштва против мене. И испричала је ову причу. Ја јој нисам могла рећи да лаже, јер је говорила истину. Рекла сам да ако је то што нисам ништа учинила да задржим те људе на својим огњиштима етничко чишћење, онда сам крива.“

Други талас одласка Срба из Сарајева наступио је током рата. Страдање Срба у муслиманском дијелу Сарајева описао сам у многим текстовима. Не желим да тврдим да у Сарајеву није било Срба који нису имали никаквих проблема са муслиманском већином, али из разговора са многима, закључујем да је то био врло мали проценат српског становништва. Многи Срби су убијени и бачени у јаму на локалитету Казани, многи су попут доктора Најдановића убијани у другим дијеловима града, хиљаде њих је било у логорима. Десетине, можда и стотине жена су силоване. Створени су, дакле, сви услови да преостали Срби, поред страха од унакрсне ватре, живе у страху и неизвјесности од већине и њихових власти. Сарајево је првенствено било опкољено изнутра, па тек онда споља. Да би изашао из Сарајева, било који становник је морао да плати, јер је тај мафијашки посао обављао сам врх тадашње сарајевске власти. Мањи талас Срба, они који су имали хиљаде да плате, отишао је из града у том периоду.

Трећи, највјероватније и најмасовнији талас одласка Срба из Сарајева, догодио се након потписивања Дејтонског мировног споразума.

Срби су одлазили из градских зона које су се до тада налазиле у Републици Српској. Одлазили су са Грбавице, Враца, из Неџарића, са Илиџе, из Вогошће, Хаџића и Илијаша. Овдје треба напоменути да су многи Срби након рата по други пут постајали избјеглице, јер су на самом почетку сукоба, побјегавши из Сарајева под муслиманском контролом, уточиште нашли у зони српске политчке и војне одговорности. Сада су били принуђени да по други пут постају избјеглице, јер је готово цијела урбана зона Сарајева припала ФБиХ. Сваки Муслиман ће вам рећи да су Срби по завршетку рата одлазили из Сарајева на позив српског руководства. И рећи ће вам дјелимичну истину. Српско руководство је позивало Србе да напусте своја огњишта, обећавајући им да ће на српској територији изградити и веће и љепше Сарајево. Републици Српској је било потребно то становништво, које би, да је остало у Сарајеву, вјероватно промијенило своју свијест и окренуло се против идеје о српској држави. Нажалост, већина оних који су отишли, због недостатка инфраструктуре, нису се задржали на територији данашњег Источног Сарајева, већ су отишли даље, у непознато. Оно што вам ниједан Муслиман неће рећи, јесте чињеница да је Алија Изетбеговић у својим медијиским наступима говорио да у Сарајеву не може остати нико ко је је био припадник Војске Републике Српске. А која породица није имала бар једног војника? Један Изетбеговићев министар је истовремено изјавио да српска дјеца која су виђена на митинзима против предаје Сарајева ФБиХ, неће моћи похађати наставу у сарајевским школама. И на крају, све и да није било притисака политике са обје стране, који би норамалан човјек мирно сједио и чекао долазак, сада већ надмоћнијег непријатеља и његову власт?! Срби су морали отићи из Сарајева. Међународна политика и правда на њен начин, српско политичко дјеловање, жртва за коначни мир и Републику Српску, страх од дојучерашњег непријатеља, као и муслиманско руководство, разлози су због којих Срба у Сарајеву више нема.

Са ове временске дистанце гледано, колико год горко звучало, и ако се помиримо са чињеницом да није постојала могућност да дијелови Сарајева остану у Републици Српској – десило се најбоље. Да су остали у ФБиХ, највећи дио Срба, ако не до сад, онда у наредним деценијама, би појела идеја државе БиХ и идеја босанске нације трију религијских традиција. Циљ ратног непријатеља српског народа би био испуњен, као што је добрим дијелом испуњен у Хрватској, гдје од 200.000 Срба који тамо живе, њих 150.000 свој језик зову хрватским именом.

Босна и Херцеговина и Република Српска су остале без стотина хиљада православних Срба, остале су осакаћене за хиљаде професора, љекара, научника, књижевника, умјетника и интелигенције уопште, али ову горку истину ублажава чињеница да они, гдје год да су, баштине српску традицију и да нису постали непријатељи свог народа, као што је то постао мали број сада већ тзв. Срба, који у Сарајеву изигравају ‚‚већег католика од папе“.

Повратак Срба у Сарајево

Неуспио је то покушај, ако га је икад уопште и било. Ја сам један од малобројних Срба који се вратио у Сарајево. Сједећи у редакцији једне сарајевске телевизије, на свом радном мјесту, од уреднице информативног програма за који сам радио, свакодневно сам трпио брецање на екран телевизора у тренуцима када се на њему појави Милорад Додик или било ко од оних који бране српски интерес и подржавају постојање Републике Српске. Често сам слушао њене монологе, ћутећи и гледајући свој посао. Међутим, дође и тај дан кад сам на њену ‚‚свађу“ са Додиком морао реаговати.

додик 409x221 Срби   зашто их на обалама Миљацке више нема

-Све ти четничко и све ти по списку ј..ем – рече Додику и настави да набраја.

Увијек кажем, зрно примитивизма између двоје људи довешће до велике свађе. Прорадило је то зрно примитивизма и у мени. Након те свађе, с моје стране гледано, ја ту више нисам имао шта да тражим, нити бих могао дане у четири зида проводити са особом са којом сам имао обрачун на поменуту тему у којем су пале тешке увреде. Временом, да сам остао у Сарајеву, десила би се слична ситуација у мом друштву, на пијаци, у кафани, било гдје. Дакле, у Сарајеву као Србин можеш опстати само ако мудро ћутиш и трпиш, или у случају да прихватиш колективну муслиманску мисао о Србима као злочиначком народу и мерхаметли Муслиманима као јединој жртви. И у том случају, ти се одричеш свог српског идентитета и постајеш Босанац, и тиме испуњаваш сан свог политичког и ратног непријатеља.

Након Радио-телевизије Републике Српске (РТРС) и БН телевизије, један српски новинар стигао је на Ал џазиру. Можемо готово са сигурношћу претпоставити стање његове националне и идеолошке свијести за вријеме рада на РТРС-у. Његова свијест се мијења доласком на телевизију која генерално има антисрпску уређивачку политику. Недавно сам на Фејсбуку прочитао његов статус. Парафразирам :

  • Каква год да је, она је твоја држава. Гдје год да одеш, бићеш странац. Једино си у њој сигуран да си свој на своме.

Разлика између његовог напретка до Ал џазире и мог, условно речено, назадовања, је у томе што ја у Србији и Црној Гори никад нећу бити странац, нити се странцем у тим државама могу осјећати, нити ће Србија и Црна Гора за мене икад бити иностранство.

Прва муслиманска мисао на овај мој, нужно, опширан текст биће : ‚‚Четничка демагогија која за циљ има изједначавање жртве и агресора.“

Та мисао је темељ на којем ће Република Српска изградити потпуну самосталност и независност своје државности.

9 КОМЕНТАРИ

  1. 2
    1

    имаш аутопут за Тирану и пут за Сарајево, Зетра није дворана, Мишче је Стефаново

    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:569086-Rodna-kuca-Svetog-Save-nestala-u-korovu

    Документ на сајту Државиног тела, латиницом

    https://drive.google.com/file/d/0Bwr8qEMuakSJVzFLY3gyWTB3LTg/view

    …“U postupku početne akreditacije zahtevi se podnose nadležnom ministarstvu i prosleđuju KAPK na procenu ispunjenja minimalnih standarda u vezi nastavnog osoblja, prostora i finansija. U slučaju neispunjavanja bilo kog od ovih standarda daje se negativno mišljenje ministarstvu, a ako su ovi standardi ispunjeni dokumentacija se prosleđuje recenzentima i organizuje se poseta ustanovi u osnivanju. Posle toga se donosi odluka na sednici KAPK o ispunjenosti standarda za početnu akreditaciju ustanove u osnivanju i prosleđuje nadležnom ministarsvu koje, u slučaju pozitivne odluke, ustanovi izdaje dozvolu za rad. Ustanova je obavezna da nakon godinu dana podnese zahtev za akreditaciju ustanove i svih programa…“

    Зетра, SLUCAJ PRAVCA IZETBEGOVIC – ZUKORLIC – VUCIC – MILO – TACI – RAMA -…- G a z d e

  2. 3
    2

    …“Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо „логораши“, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице

    Љубав има границе –

    крајња граница љубави је Бог!…“, Жарко Видовић

    https://stanjestvari.com/2015/04/11/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA-25-%D1%87/

    …“Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може
    да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на
    католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног
    минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек
    тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са
    православне цркве, и он искуцава своја два сат после поноћи.
    Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат – кула
    код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских
    турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева
    света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини
    зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском, а
    колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава,
    у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове
    поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и поспрема
    четири разна, међу собом завађена календара, и све своје
    жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена
    језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад
    невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно
    истоветна са њом…“. Иво Андрић, из Писма из 1920.

    „И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
    знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ.
    О, да си студен или врућ!
    Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
    избљуваћу те из уста Својих.
    Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се,
    и ништа ми не треба;
    а не знаш да си несрећан, и јадан,
    и сиромашан, и слијеп, и наг…
    Ја оне које љубим карам и поправљам;
    зато ревнуј и покај се.
    Ево стојим на вратима и куцам…“

    Откр. 3, 14-17, 19-20.

    …“Ево у чему је грешка савремених људи: они не помиривши се с Богом, што је могуће само у Христу и само у недрима Православља, покушавају да помире све поделе и несугласице света који пропада, који отпада од Бога. Заиста: „мир Христов“ се нуди свима, али га не примају сви, не желе сви да се потруде како би га стекли. Мир Христов од нас захтева удаљавање од „света овог“: не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4, 4). Удаљавање од света подразумева удаљавање од греха, од свега греховног, од људи заражених грехом који се не кају због свог греха. Ово је неизбежно повезано с поделама, несугласицама, с борбом, с „мирним“ односима. Покушај да се организује мир у свету уз заобилажење ових подела, ове борбе, значи затварање очију пред непријатељством између греха и врлине, игнорисање заповести Божијих, подржавање аморала и сваке духовне нечистоте, најразноврснијих страсти.
    Свето Писмо страшно разобличава овакво „миротворство“: Махнућу руком Својом на становнике ове земље, вели Господ. Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство, и пророк и свештеник, сви су варалице. И лијече ране кћери народа мојега овлаш, говорећи: мир, мир; а мира нема. Еда ли се постидјеше што чинише гад? Нити се постидјеше нити знају за стид; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ (Јер. 6, 12-15).
    Време постаје све лукавије, а слатке замамне речи све „меденије“, отров под „устима њиховим“ све смртоноснији, вуци се све чешће облаче у овчију кожу. Лаж се стално шири, гоји се, продубљује се и све више се покрива маском истине. Ватреност вере све више пада на млакост, али нам зато што смо на њу навикли сад већ изгледа као „горење љубави“. И не схватамо да смо несрећни и јадни, и сироти, и слепи, и наги (Апок. 3, 17). Али шта да радимо?…“, архимандрит Лазар Абашидзе

    https://svetosavlje.org/andjelu-laodikijske-crkve/

    а мигрантско насељење и Европа… то смо ми видели, то је Арнаутлук у нас

    доћи ће све на место, све се дешава тачно како треба, и добро и лоше, по заслузи чињења и нечињења, свима

    …“Ти си наследник великих предака, али ако сам ниси допунио заједничку касицу, већ си само узимао из ње и хвалио се туђом славом – шта те онда чека на Суду? Погледај како су огромна пространства населили и освојили претходни нараштаји, каве храмове су саградили, какве књиге су написали, какве непријатеље с потукли до ногу! Погледај очи сељака на старим фотографијама! Па данас се ни на сваком професорском лицу не може наћи толико мирног ума и истинске племенитости…“, из беседе протојереја Андреја Ткачова

    http://www.pravoslavie.ru/88112.html

    +„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“

    …кажу да су сви Срби „прекодрински“, заједничка особина

    Жубор вода жуборила, Мирјана Алексић и Фолклорни ансамбл Ђидо
    https://www.youtube.com/watch?v=REKU5_07qKg

    песма сарајевских Јевреја Сефарда, а ова претходна српска, није народна, а као да јесте, Шапчанин Иван Глишић је песник, обе лепе, иста певачица

    Кад ја пођох на Бембашу, Мирјана Алексић

  3. 6
    1

    Сарајево је прије задњег рата био други град по броју Срба у бившој СФРЈ или ако се узме у обзир Јасеновац трећи град. После Дејтона протјерано је преко 300.000 Срба, захваљујући НАТО-У и САД јуришницима. Претходно је био најмонструознији логор за Србе, због кога нико није одговарао. Па наравно кад су Брисел, Вашингтон и Ватикан, стајали иза геноцида и егзодуса Срба.
    Сада је насељено више од 70.000 џихадиста из исламских земаља. Не треба заборавити протјерано Иса Калача и Емира Кустурице, због српства и православља, као и приче о коријенима. Много прије је протјеран Меша Селимовић.
    Зато што прије формирати Одбор за повратак прогнаних Срба за Сарајево.

  4. 1
    0

    Vlatko, oprostite, ali neću se složiti sa Vama, mislim da treba na najvišem naučnom i istorijskom nivou obraditi sve to što ste rekli i sačuvati to u memorijalnom formi! Mišljenja sam da i onaj mali dio srpskog Sarajeva koji se nalazi u RS treba mijenjati sa islamistima za što širi koridor jer su Zapad, Turska, arapske zemlje i vlasti Federacije BiH perfidno stvorili tzv. „Distrikt Brčko“ samo da bi prekinuli teritorijalni kontinuitet RS! Ako oni uz pomoć Hrvatske jednog dana u nekom „blickrigu“ pokušaju okupirati koridor, a to je za očekivati, džabe će biti i da čitavo Sarajevo bude srpsko!

  5. 3
    0

    Potpuno je jasno da je Brčko odabrano da bude tzv. „distrikt“ iz krajnje zlonamjernih razloga, a to je da se RS podijeli na dva dijela! Bilo je npr. mnogo logičnije da status distrikta dobiju još uvijek sporni prostori kao što su Sarajevo sa okolinom, Mostar i dio doline Neretve, područje Ozrena, Cazinska Krajina, Goražde sa okolinom, Srebrenica sa okolinom nego Brčko sa okolinom, ali zapadnim, turskim, arapskim i regionalnim stratezima i jeste cilj da BiH ostane trajno nestabilna i to uvijek na štetu RS!

  6. 2
    0

    У реду је што предлажете да све то буде на највишем нивоу, али треба нешто конкретно урадити, осим подсјећају и фиока.
    Наша највећа опасност је унутрашња пета колона. Утркивање је ко ће бити већи издајник и антиСрбин, а све бивши великосрби.

  7. 0
    0

    Vlatko, kada sam rekao da se ne slažem sa Vama, nisam pritom mislio na činjenično stanje, sve što ste rekli je apsolutna istina! Jedino smatram da u situaciji kada je Sarajevo postalo islamistički „logor“ nije uputno razmišljati o nekakvom povratku Srba na taj prostor, zato sam rekao da se moraju sačuvati rezultati ranijih popisa, katastarske i matične knjige kao dokaz ko je tu živio! Čak i da tamo ima Srba, to nije nikakava garancija da će oni imati bilo kakva prava, to Vam najbolje dokazuje primjer jugozapadne Bosne (Drvar, Glamoč, Bosansko Grahovo, Bosanski Petrovac) gdje su Srbi i nakon svih progona većina, ali su zbog činjenice da pripadaju Federaciji BiH lišeni svih elementarnih prava, od pisma, škole, zdravstva, medija do puteva, struje, telefonije i trgovine!

  8. 1
    0

    Ја мислим да треба тражити да исти напусте српске просторе и пређу у Брисел и Вашингтон, који су узрочници погрома, па тек тада да се наши врате на вишејековна огњишта.
    Запад да плати ратну одштету за три ГЕНОЦИДА над Србима. Имало би ту још активности.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here