Спиритуалисти, илити Роска и Рајко

Пише: Саша Др. Ђуровић

Не бих се тако олако бавио тако озбиљним темама као што је питање Цркве. Имам мишљење о том, ал не бих о том полемисао, то су превише озбиљне теме које надилазе политику, политичке анализе и политичка промишљања.

Био сам и гост на београдском радију „Слово љубве“ и у разговору од скоро два сата причао са ауторком водећи рачуна да што више ставим акценат на политичко социолошку свакодневицу, а о црквеним питањима колико је нужно. Иначе, у тој емисји код Славице Лазић су гости поред моје маленкости били људи који представљају сами врх српске памети. Један Владета Јеротић, академик, један Василије Крестић, академик, Драгољуб Живојиновић, академик, Светлана Велмар Јанковић, академик, Душан Ковачевић, Матија Бећковић.

Дакле, о озбиљним темама се не дискутује тако олако, као сви озбијни људи што промишљају на такве теме. За разлику од „будалах погледа тупога“ па још академски наобразованих који се ових дана „поломише“ да анализирају Његоша, ни да су му гувернанте били. Нећу се бавит неким ирелевантним, неким који су само за локалну, плитко политичку употребу, типа пар новинара, или чланова неке партијске удруге који се позивају на анархизам као идеалан сустав, што он негдје и јесте, јер демократија је рђаво уређење. Показује поготово црногорски примјер, да је тај покушај демократије у геграфији апсолутног комунизма, јако лош.

Факат да је запало, у већини, будале да кроје судбину и тамо неким школованим, референтним, умним. За прост пук никад никог није било брига, да се не лажемо. И није то ниста ново около демократије. Шопенхауер је говорио да је „демократија кад мноштво неспособних изабере неколицину поткупљивих“ Као да је на Црну Гору мислио, у пуном капацитету властите дефиниције. Али оно што ме је понукало да се осврнем на ову актуелну „проблематику“ је став „књижевног критичара и публицисте“ Рајка Церовића. Знам то лице, које бих опсервирао много оштрије али ми одгој не дозвољава будући да је Церовић у годинама у којима је. Сјећам се кад је Славко Перовић Церовића назвао „слугом свих режима“ А што би Славко лагао? А знам то лице јер је неријетко рабљено на телевизији па га знадем и посредством сателита, као што је он режимски. Сателит. Но ето, изван ЦГ за њега не зна нико, знао бих да зна будући да избивах из исте преко двадесет година, а онда опет свако мало. Но, Рајко, митоманско паланачки мисли да је јако важан ако је познат у свом атару, па да објасним једну ставку само.

Остале које је Церовић изнио нећу јер бих му претјерано дао на значају, а не радим то иначе, осим са релевантним персонама па не бих правио ПРИЈЕСЕДАН (о темпора о морес! ) ни овог пута. Дакле, Церовић каже, тумачећи Његоша као да му је гувернанта био, или ако бих правио асоцијацију на конто Славкове изјаве, рајко би Његошу зацијело био батлер у бољој варијанти, а није могао ни једно ни друго по природи повијести ваљда. Дакле, Церовић каже, цитирам „Његош да данас устане из гроба, силно би се зачудио откуд Српска православна црква у Црној Гори „То каже церовиц који евидентно има наднаравне способности да разговара са мртвима па зна шта би Владика Раде мислио после 166 година од смрти. Пошто је Церовић евидентно спиритуалиста, оно, пали штерике по кући и прича с’ духовима а иначе добар пливач у комунистичком земану, мене персонално занима да ми одговори на једно питање. Што вели Јосип Броз, уважени му Тито, би ли и даље скрнавио богомоље и тако бранио вјерујућим да славе Славе па је мој ђед, Милош Неђељков Ђуровић, Светог Луку Слава Му и Милост морао славит кришом. Али га је Славио, као што га данас слави моја породица. Занима ме што вели друг машинбравар из Загорја, после толико година. Је ли ревидирао? Јер, Рајко, будући да је у посједу наднаравних способности то зацијело зна.

Па би било лијепо да Рајко, као релеј, пренесе та сазнања у тисак, јер Рајко је публициста, тако пише макар. А онда, сјетих се некакве бабе Роске која егзистираше у једном од сјајних серијала које је потписивао непоновљиви сценариста Синиша Павић. Е, та баба Роска је комуницирала с’ духовима. Стави наочари за варање, рајкове су за вид колико примјећујем, значи та оптичка аналогија између Рајка и Роске не стоји. Роска метне оне наочари за варење и блеји у стаклену куглу, а онда чека да јој се јави. Да јој се јави дух. Хамлетовог оца. Но Роска егзистира као егземплар спрдње у Павићевој серији, а Церовић као перјаник актуелнога режима у владиној новини. Коју уређује ко? Парадигма комунистичке „мисли“. И дјелом и обитељски. Мада ми је Миломир Марић једном рекао да је ту било прво четниковања па тек онда партизанштине. А Миломир зна. Добро обавијештен. Дакле, има ли ту неке разлике? Ил су Рајко и баба Роска у равни? И наравно, шта о томе мисли Његош? Рајко зацијело зна..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: