СПЦ: Да буде још више и вјерника и свештеника

Гдје год има православних Срба, служе и наши свештеници. Молимо се да што прије буде више и једних и других. Овако, у најкраћем, у београдској Патријаршији одговарају на питање има ли Српска православна црква довољно свештеника и монаха.

Последњих година често се чују примједбе вјерника да су цркве у одређеним дјеловима Србије остале без клирика, па обреде обављају свештеници из других, удаљених парохија.

У сједишту СПЦ не негирају да у појединим крајевима, углавном слабије насељеним, недостаје свештенослужитеља, али објашњавају да црквени “кадровски план”, упркос нешто слабијем тренду прилива нових људи у мантијама, генерално одговара потребама вјерника.

„Већина епархија СПЦ у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини добро је попуњена свештенством“, наводе у Патријаршији.

Ситуација је нешто неповољнија у појединим дјеловима Босне и Херцеговине, као и у Хрватској. У тамошњим парохијама мање је вјерника, па у помоћ прискачу колеге из околних.

Духовне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2.500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији, гдје је уз олтар око 2.000 клирика, као и већина монаштва.

Упућени у црквена збивања наглашавају да је број свештеника задовољавајући, али да је већи проблем њихово образовање и преданост задужењима. Већина клирика има завршену тек средњу школу, док је диплома Богословског факултета привилегија само ужег круга, чије су парохије махом у већим градовима – Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Подгорици…

Образовању свештенослужитеља у Цркви последњих година поклања се све већа пажња. Необразовани попови, са другим или трећим степеном стручне спреме, оличавали су вријеме комунизма, када је потреба за кадром била већа него што је било кандидата. У већим и угледнијим епархијама, каква је на пример Архиепископија београдско-карловачка, данас готово сви новорукоположени клирици имају високо образовање. Међу њима није мало ни магистара, као ни доктора наука.

Свештеничко звање често се преноси са колена на колено. Међу младим богословима велики дио чине дјеца из свештеничких породица. Постоје чак и фамилије са дугим богословским педигреом који датира у прошлост и по стотину година.

„Све је видљивији проблем са монаштвом, будући да све мање младих долази у манастире“, каже саговорник “Новости” из врха СПЦ.

Међу њима је мало образованих и калуђера са искуством, који би могли да преузму важне црквене задатке. То би могао да буде велики проблем, јер се епископи који истински управљају Црквом бирају из круга монаха. Епископ би требало да има највише теолошко образовање, да има искуства са цивилном администрацијом и законима, говори стране језике, али и да има потребну ширину и општу културу. У монашком реду, међутим, таквих је све мање.

Колико мањак монаштва може да прерасте у велики проблем говори и чињеница да се у врху СПЦ већ размишља шта треба учинити са манастирима који остану без обитељи. Једна од могућности јесте и њихово прерастање у неку врсту духовно-историјских центара, али без монашког братства као главног стуба манастира.

Није први пут да прилив монаштва опадне – објашњавају у Цркви. У прошлости се то дешавало више пута, а у појединим моментима овај проблем је доводио у питање и сам опстанак значајних манастира. Хиландар је примјера ради послије Другог свјетског рата остао готово без калуђера, а слично се крајем осамдесетих година догодило и са манастирима на Косову и Метохији.

Пет Богословија

Свештеници СПЦ образовање стичу у средњим богословским школама.

У Србији ради београдска Богословија Светог Саве, нишка Света Три јерарха, карловачка Свети Арсеније Сремац, крагујевачка Светог Јована Златоустог и Богословија Светих Ћирила и Методија у Призрену.

Богослови се школују и у средњим школама на Цетињу, у Фочи и манастиру Крка у Далмацији.

Дипломе ових образовних установа сваке године стекне више стотина младића, од којих већина бира свештенички позив.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: