Смрт и Васкрс Велике

Пише: Дамјан Ћулафић

Осврт на књигу Бранка М. Пауновића, “Велика – велика по вјековној патњи”.

“Растао сам уз скривене немире најближих, пригушене јецаје мајки, сестара…”
стр.7

Значај пионирских научних (и иних) подухвата је у томе што нам указују на оно што је пропуштено да се, у одређеним областима, учини и што нам нуде путоказ за даља исправна прегнућа. Таквог је значаја, по суду аутора ових редака, и књига Бранка М. Пауновића, дугогодишњег косовско-метохијског педагога и професора, који је својом књигом показао колику је, заправо, деценијама зјапећу, рупу попунио у српској историографији, и то књигом о Велици, знаменитој по много чему, али најгласовитијој по “вјековној патњи”, коју носи већ стољећима, а што је и поднаслов овог потресног документа, од завидних 810 страница, којем је „кумовао“, како из Предговора књиге сазнајемо, Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски др Амфилохије.

Књига, објављена с благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја, је конципирана из седам, по много чему засебних, поглавља, којима претходи пригодан Предговор: Велика кроз повијест; О злочинцима; Покољ у Велици 28. јула 1944. – Величка трагедија; Свједочења; Историја цркве у Велици; Изградња цркве светих Кирика и Јулите; и Љетопис обиљежавања 28. јула код цркве Свети Кирик и Јулита у Велици. На крају књиге могу се прочитати рецензије (од којих бисмо, ипак, издвојили рецензију знаменитог новинара и публицисте Буда Симоновића), као и наћи подаци о аутору књиге, литературе коју је користио, изворима на којима је темељио свој рад, новине, часописи и фотоархиве.

Аутор је свој рад започео, методолошки спретно и оправдано, с макро плана, пружајући нам корисне и неопходне податке о историји Велике (као топонима, књижевног и етно-географског појма), засноване на релевантној литератури и с позивом на реномиране ауторе, који су Васојевиће и Велику држали на свом научно-истраживачком просценијуму, сводећи своја казивања до суштине која му је била главни мотив и најснажнији покретач у научном и публицистичком раду, а то је злочин којем су Велика и њено становништво подвргнути 28. јула 1944. године. Тај дедуктивни мисаони и истраживачки ход користан је вишеструко читаоцу, јер омогућава да се објективније и сликовитије сагледа туга и патња коју је народ ових крајева претрпио.

У првом дијелу књиге, насловљеном Велика кроз повијест, аутор нас упознаје са кратком историјом Велике, њеног становништва, географским и етнографским одликама. Ово поглавље је врло историчан дио књиге, јер, фундирајући своје закључке на до сада објављеној и провјереној књижевности, пише о прошлости Велике држећи се поузданих историјских извора, па тако читалац може сазнати да се Велика први пут помиње у Светостефанској хрисовуљи 1313-1316. године, док се, нешто касније, спомиње и у Дечанској хрисовуљи, што оправдава и њен назив, који је словенског поријекла. Аутор прихвата став академика Миомира Дашића да су насеља у Горњем Полимљу, формирана доласком Словена, добила словенска имена, која су и касније, прошавши отоманско окупаторство и владавину, задржана. Током XV вијека Велику, као топоним, препознао је и Скадарски дефтер из 1485. године. Како је територија данашње Велике била, према “најстаријим документима”, манастирски посјед, то је јасно зашто се помиње у двјема српским хрисовуљама и што је њено становништво кроз сва времена било православно, па, чак, и када је концем XVII вијека исељена, захваћена Првом великом сеобом Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, том, по ријечима Митрополита Амфилохија изговореним на камену манастира Шудикове, код Берана, “великом бјежанијом”. Тада су, према ријечима аутора, у Велици остале “само двије породице, односно братства Живаљевићи и Петровићи”, која и данас, поред осталих, насељавају Велику. Већ у том првом дијелу књиге назире се полемички тон аутора, јер мјеста која проналази код других аутора и, у до сада необјављених, извора, и којима поткрјепљује своје тврдње, наглашава, оштро и бескомпромисно критикује и отклања нетачности, па тако већ у првом дијелу књиге упознаје читаоца да данашња црква Светих Кирика и Јулите, о којој пише у посљедњим поглављима, није самоникли објекат, већ да је она, вјероватно, васкрсли објекат старе хришћанске богомоље, цркве. “С лијеве стране код Вукадинова Потока налази се мјесто ‘Хотско гробље’. Не зна се откуда то име; ту се види нека развалина, по чему се рачуна да је ту у старо доба била црква, можда црква старих Величана, која је иза пресељења запустјела”. Да је Велика увијек била оаза православља, васојевићки antemurale christianitatis, свједочи и податак да у дефтеру Скадарског санџака из 1582-1583. нема, на спомен Велике, забиљеженог муслиманског становништва, већ да Велику насељава “49 кућа српског становништва”. Да су “љути Величани” људи гранитног лика и карактера препознао је и црногорски књаз Данило, када је 1857. године, по Радославу Јагошу Вешовићу, аутору познате етно-географске студије о Васојевићима, или 1858, по М. Дашићу, на које изворе се Пауновић позива, Велици дао статус једне од седам капетанија.

Задивљујуће је у каквим социјалним, политичким и економским неусловима, и пвод каквом перманентном, милитантном, пресијом су Величани отворили прву школу 1864. године. Зулум Али-бега Гусињског и данас је мотив народних пјесама у овим крајевима, али су то и жртве које су Величани поднијели бранећи слободу. Но, година 1878, осим независности и међународног признања Црне Горе, није донијела мир Велици и Величанима, јер није донијела мир ни српском народу. Већ Први балкански рат 1912. године је анимирао Васојевиће, па тиме и Величане у оквиру Горњовасојевићке бригаде, под командом Костадина Микића. Аутор даје детаљне податке о страдањима и јунаштву Величана у Првом балканском и у Првом свјетском рату, наводећи списак насилно усопших војника, уз године старости, датум смрти и број гробног мјеста. И многе Величане је прогутао злогласни логор Нађемеђер. Али Величанима је храброст наградио југословенски краљ, “ујединитељ”, Александар I Карађорђевић, указом донесеним на Видовдан 1926. године.

Страдање Велике у Другом свјетском рату стожерни је мотив ове књиге, али њу у првом поглављу аутор наводи у склопу страдања Величана кроз историју, узгредно, остављајући ту тему за обраду у посебном поглављу, закључујући да је, “према историјским подацима, Велика до темеља спаљена и 1825, 1835, 1844, 1859, 1866, 1912, 1915, 1941, 1943. и, ваљда, последњи пут, 28. јула 1944. године”.

О злочинцима је поглавље које, махом, покрива период Другог свјетског рата и страдања Велике у том времену. Као да су, посматрајући историјску генезу злочина који су над Величанима извршавани, сви претходни били подлога један другоме, претходни потоњем, и као да је антиправославна мржња према Величанима од комшија муслимана и Арбанаса (вулнетара и балиста) прокуљала злогласне 1944. године. Врло је тешко објаснити, што, наравно, ни аутору ове књиге није до краја пошло за руком, злочиначки и мрзилачко-рушилачки набој који је постојао код инферналних балистичких и вулнетарских идеолога Тахир Хоџе и Џафера Деве (и не само код њих), који су примитивце из својих банди хушкали на најсвирепија и најнељудскија недјела према православним Србима и Српкињама. Тако је, рецимо, Тахир Хоџа обећавао ‘џенет’ сваком свом дивљаку који пролије српску васојевићку крв. Да тај однос према становницима Васојевића, а, тиме, и Велике, није био случајан и стихијски, доказ је и то што је Хитлер, претходно, из својих логора пустио “на слободу” “око 4.000 Шиптара” , бивших југословенских војника, који су касније формирали злогласне разуларене окупаторске дивизије. Као задатак локалним (плавским и гусињским) и црногорским властима аутор задаје – откривање и објављивање имена близу 500 чланова вулнетарско-балистичких банди, припадника дивизија “Скендербег”, “Ханџар” и “Принц Еуген”, који су, између осталих, вршили покољ у Велици, а који су били плавски и гусињски житељи. Аутор наводи и да је идеологија, која је имала за циљ затирање православног имена у Горњем Полимљу (и не само на том подручју, већ и на другим подручјима која су насељавали и насељавају православни Срби), уствари, посљедица шире идеологије главног исламског доктринарца, Муфтије јерусалимског, Емина ел Хусеинија, који је неријетко вршио смотре Хитлерових СС јединица, о чему еклатантан доказ (фотографије) презентује и аутор ове књиге.

Неуспјех у “Андријевичкој операцији” 21. СС “Скендербег” дивизије је био разлог да се непријатељска десеткована војска разлије по територији Горњег Полимља и стигне до Велике, у којој је, са остацима споменуте 7. СС дивизије “Принц Еуген” извршила стравичан геноцид. Пишући о операцији “Борац до краја” (Draufänger) аутор нас подсјећа на историографска лутања о броју страдалих – од 400 до 600 погубљених Величана, констатујући, на крају, да је, можда, најреалнији број убијених Величана онај који стоји на чакорском мрамору – спомену жртвама. Злочин, можда, не би био у мјери у којој је остварен, да је међу Величанима било наоружаног и бојно способног становништва, али су жртве углавном била дјеца, жене (међу којима и труднице), и старци. Аутор се критички однио према понашању партизанских јединица, које, тада, нијесу притекле у помоћ величкој нејачи. Оправдано или не, историја тек треба да суди.

Консултујући и цитирајући изворни историографски материјал (дневнике, извјештаје и др.) аутор нам даје на знање да се и тада сматрало, а ваљда је оправдано и данас сматрати, да је једина константа у понашању Албанаца, бандита и злочинаца, који су обезглављивали величку (и не само величку) нејач, “дисциплинска распуштеност” и “глад за муницијом”. Једини циљ Албанца, којем страни и моћни завојевач додијели улогу пса-чувара његове војне, јесте да се напљачка. За њега је, тада, рат завршен и он одлази кући.

Посебан значај, по мишљењу аутора овог приказа, ова књига има зато што садржи таксативно побројана и наведена имена злочинаца из Плава, Гусиња, Бихора (у којем предњачи име злогласног хоџе Османа Растодера), Горње Ржанице, Новшића, Пепића, Ругове, Метохије и Косова, Санџака, са фотографијама ликова и фотографијама гробних мјеста многих од њих. У питању је, дакле, врло темељан историографски проседе професора Пауновића.

Но, професор Пауновић није, како и сам каже, у овој књизи објавио сва документа која посједује. Тиме нам, уз огроман број до ове књиге необјављених докумената и извора, показује да велички покољ од 28. јула 1944. године, који је, дакле, и централна тема ове књиге, иако деценијама прећуткиван, није остао непримијећен и незапамћен. Тај материјал, прикупљан, очито деценијама, биће, увјерени смо, преточен у нову књигу, коју је аутор и најавио. Од онога што је објављено, а тога у овој књизи сигурно нема мало и недовољно, сазнајемо и урезујемо себи у памћење да је злочин, којем су подвргнути Величани тог злогласног љетњег дана, био ирационално суров. О томе су, према казивању Комнена Бећировића, писали хроничари овог масакра – Лоран Латри и Гордана Костић, наводећи свједочења преживјелих. Као илустрацију наводимо да “осим што су, због јулске врућине, били полураспаднути, многи лешеви су и додатно били оскрнављени. Неке су готово оглодали, од мириса крви, ватре и барута, готово подивљали, сеоски пси. Некима су, као на примјер, дванаестогодишњем Веселину Пауновићу птичурине очи искљувале. Неки су били искасапљени ножевима.”

Табеларни приказ и списак жртава балистичко-вулнетарског злочина у Велици је посебно вриједан допринос ове књиге историографији. Аутор је навео имена 380 страдалих Величана (од чега 358 дјеце, жена и стараца) и ограничио се да списак треба да буде много дужи, али да, уколико то у овом трену није, одговорност за то сносе научни радници: историчари, новинари, публицисти и др. Такође је болан однос негдашњих, а и данашњих, државних власти према величкој трагедији, о чему, такође, аутор пише. Одајући признање угледном Величанину, официру ЈНА, Бранку П. Пауновићу на доприносу у обиљежавању и разоткривању истине о 28. јулу 1944. године, аутор није пропустио да се критички одреди према већини политичара, који су у вријеме комунизма у Црној Гори посјећивали Велику као мјесто одсудних “борби против фашизма”, третирајући њихове иступе онако како то, уосталом, једино, и заслужују, због својих политикантских изругивања страдањима недужних (при чему је особито дегутантан говор, међу цитираним у књизи проф. Пауновића, говор Петра Ракочевића ). Чак ни Јосип Броз Тито никада није посјетио, како онај изворни, тако ни овај црногорски, Јасеновац.

Књига Бранка М. Пауновића је, истовремено, и својеврсни фото-албум страдалих у величком покољу. Аутор нам је приредио и 40 раније необјављених фотографија, и то је, вјероватно, највриједнији историографски допринос, уз аутентична свједочења преживјелих, којих у овој књизи има 20. Сва свједочења преживјелих су потресна и везује их заједничка нит: приповиједање о суровости злочинаца према невиним жртвама. Рецимо, четрнаестогодишњег Тома Вучетића су балисти живог одрали. И све то би, можда, људи и заборавили, али је стока заобилазила мјеста на којима су умирале Величанке, и не хтједе да пасе траву која је никла из земље натопљење невином крвљу.

Како се, географски, покољ у Велици не може омеђити само на Величане, то нам је аутор дао и списак од 69 закланих и на друге начине убијених житеља Горње Ржанице, као и девет страдалих из других села, што употпуњује коначан списак жртава вулнетарско-балистичког масакра, који је аутор сачинио, од 458.

О стравичном злочину, “трећем у Европи по броју жртава у односу на број становника”, умјетност је давала свој суд, а најупечатљивије је, до сада, писао књижевник Вељко Мијовић, у свом роману Црни вјетар, из којег су неки одломци у овој књизи прештампани, дајући екстремно реалне описе клања невиних и њиховог опирања крвнику.

Посљедња поглавља се односе на ток градње цркве у Велици, као и на љетопис обиљежавања 28. јула 1944. године. Аутор је овом књигом отклонио многе заблуде и неистине.

Да сведемо ово слово, како се “писање не би умножило”. Књига проф. Пауновића је озбиљан допринос историографији. Али, и поред тога, свакако да није савршено дјело (а шта је људско савршено?). Прво, неколико примједаба, које не иду на рачун аутора, већ на рачун техничког уређења: присутне су, неријетко, штампарске грешке; технички је књига врло добро уређена, штампана на тврдом, кунсдрук, папиру; фотографије су, углавном, у боји, врло јасне и квалитетне. Друго, тематски и географски у питању је јасно одређена књига, али је жанровски врло тешко одредива, премда есенцијално представља интердисциплинарни историографски поступак, јер садржи историографско, етногеографско, хагиографско, фотодокументарно, књижевно, полемичко, и друго штиво. Из самог текста књиге, као и на основу прилога које је дао, да се с правом закључити да је аутор деценијама радио на књизи, проводећи вријеме нештедимице у истраживању и, не краће, провјеравању пронађеног (о чему свједочи и дио у књизи који се односи на одгонетање истине о поријеклу чувене фотографије, приказане на страни 84 у књизи), што даје посебну научну озбиљност дјелу, да је велички покољ очигледно била његова научна преокупација, као и да је увијек у себи имао велику љубав према Велици и њеном страдању. Но, иако књига, као што рекосмо, има одређених, отклоњивих, недостатака, њена мисија биће у потпуности испуњена тиме што ће свагда користити као један од примарних историјских извора, за даља истраживања, првенствено због обиља историјског материјала који се њоме први пут објављује.

Аутор је на почетку књиге врло тачно примијетио, да ће “о књизи много више ‘судити’ онај који је неће прочитати”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: