Смрт бржа од снова о ауто-путу

Мада је једно од најзабитијих пештерских села, за Бољаре се чуло све до Париза, Лондона, Њујорка, Анкаре, Берлина и других европских и светских банкарских и градитељских метропола у којима се разговарало о финансирању и изградњи трасе Коридора 11, ауто-пута који ће, ако икада буде завршен, преко Чачка, Пожеге, Пештера, Матешева и Подгорице повезати Београд са јужним Јадраном.

Пројектом је предвиђено да се српска и црногорска траса будуће модерне саобраћајнице сретну башу Бољарима на граници некадашња „два ока у глави“, а данас независних и „братских“ држава Србије и Црне Горе.

Када се пре две деценије озбиљније почело разговарати о ауто-путу преко Пештера, а потом и трасирати, у Бољарима је упркос беспућу и великој удаљености од Сјенице и Тутина, у 30 домаћинстава живело више од стотину људи, нико тада није размишљао о сеоби и сви су се надали да ће их Коридор 11 задржати на огњиштима. Данас је књига спала на само пет житеља, све су старци, само најмлађи Мирољуб Куч (50), ако се не одсели, има шансу да дочека ауто-пут.

Радоје Куч (56), поштар из оближњих Карајукића Бунара, каже да до Бољара оде две-три пута месечно:

„Најстарији Веран Куч, који је живео 104 године, умро је прошле јесени, жељан градитеља и ауто-пута. Бојим се да ако ускоро и стигну на Пештер, неимаре у Бољарима неће имати ко да сачека“, жали се Радоје.

Радојица Јелић који, као у 19. веку, на коњу мора до продавнице у Карајукића Бунарима:

„Кад сам имао 30 година причали су ми да ћу педесету дочекати у селу којим ће модерним аутопутем јездити хиљаде аутомобила. Прошле су од тада три и по деценије, а од ауто-пута ништа. Ако је за утеху, гради се, српски део идуће године стиже до Прељине, а Црногорци су, како сам чуо, изградили само два-три километра. Ако се буде градило садашњим темпом, требало би да живим 100 година, али ни то није гаранција да ћу дочекати ауто-пут. Да бих купио кило соли или кутију дувана, изгубим по цео дан и добро изморим и себе и моје „превозно средство“. Кајаће се Београд због пражњења Пештера и још пола Србије, али биће касно“, јада се Радојица.

Старица Милка Куч (76) не зна ништа о ауто-путу, али, како каже, добро зна да ће умрети у беспућу и да, ако буде зима и напада велики снег, рођаци из Крагујевца и Сјенице неће моћи да јој дођу на сахрану:

„Остало нас је још пет душа, стари смо и немоћни, удаљени смо једни од других и по неколико километара и ретко се посећујемо, некада комшију не сретнем ни за месец дана.“

Мирољуб Куч напомиње да живи у Бољару због мајке Стојанке:

„Има 76 година, болесна је, бојим се да ћу за коју годину остати сам и да ћу попут много мојих бивших комшија морати да ставим кључ у браву и преселим се код рођака у Крагујевац. Да је Србија пожурила са ауто-путем или да нас је неким другим и јефтинији саобраћајницама извукла из беспућа и сиромаштва, био би Пештер „мала Аустралија“, овако више ништа не значи и никоме не треба.“

Заинтересоване компаније

Председник општине Сјеница Хазбо Мујовић жали што „пештерска траса“ ауто-пута још није започета, верује да ће се радови убрзати и да ће Коридор 11 ускоро проћи преко Пештера и стићи у Бољаре.

„Све је на Влади Србије, неколико великих страних компанија и концесионара спремно је да уложи новац у ауто-пут и пошаље своју механизацију у овај крај, треба им то омогућити“, истиже Мујовић.

Најтежа деоница

Траса Коридора 11 од Пожеге до Бољара, у дужини од 107 километара, требало је да буде готова до 2020. године и да кошта 1,8 милијарди евра. Реч је о врло тешкој деоници са 15 тунела и двадесетак мостова и вијадуката која пролази долином Моравице, подножјем Голије и преко целог Пештера. Чак и да одмах буду обезбеђена средства, за изградњу би требало бар 10 година. Једино би ангажовањем великих страних компанија радови могли да се заврше раније.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: