Смоглуштина

Смоглуштина

0
ПОДИЈЕЛИ

Пљевља као Пекинг, по коефицијенту смога рекло би се да не заостају за овим тржишним змајем са седам глава, али, за разлику од делирија саобраћаја и несхватљивог (ирационалног) индустријског раста коју биљежи ова метаметропола доведена због тога на ивицу еко колапса, најудаљенија тачка сјевера Црне Горе, ипак саомозагађивање изводи захваљујући очигледном „мањку свијести“, како нас обавјештава невладина орг. Green Home, упорно одбијајући да као становништво (цивили?) разумију како шпорет на ћепанице пријети свецијелој атмосфери а камоли малом рударском мјесту, које фури к’о лудо, и џаба сад прозрачна висина и благонаклона географија, кад свакодруго домаћинство два метра дрва уџга у непуне двије недеље, нарушавајући тако капацитет зеленила чије је једно плућно крило толико чађаво да је непрозирније и од крила слијепог миша. Резултат: баш као и у Пекингу, однедавно и дуж пљеваљских билборда на сваких сат минут-два се симулира сунце и плаветнило неба какво се само може угледати изнад родног села. – (Ондје на ћошку код Raiffeisen банке са медицинском маском непрекидно се магли полицајац упозоравајући да од семафора нема никакве вајде…)

Никшић је индустријска депонија (гробље рђе), Пљевља – ваздушни канцер! Док у Никшићу труне жељезо у халама скелетизованих фабрика, у Пљевљима се арија у тешку чађевину концентрише. Како год да се окрене, пропаст индустрије не уништава само економију, могло би се рећи да, чак, на првом мјесту оболијева екологију. Црне флеке по планинама (биљеже потоњи рендгенски снимци), пусти, суморни полигони постхумних фабрика. – Зашто овај призор не би био исфоткан и без ботокса фотошопа пласиран као једна од разгледница Монтенегра?

Апокалиптичне сцене махом су анестезиране; пост-чернобиљска језа избија на површину разједеног, сваљеног и у агонији по страни остављеног бетона. Никшићки Дом Револуције својеврсни је споменик једне мегаломанске и тиме ништа мање апсурдистичке „политике“ каква се демонстрирала у комунизму.

Она скаламерија бетона, челика и стакла, онај вашар материјала на пакленом издисају у централној тачки града са најидеалнијим урбаним решењем, свједок је какав ужас иза себе оставља свака политика на заласку, и/или политика осјеке. Тим прије, без адекватних филтера за колосалне димњаке, Пљевља полако али сигурно прерастају у рударску катакомбу, у чврст концентрат угља кога ни једна зима не може разбити не би ли се, напокон, кроз њега продисало макар једним плућним крилом. Звучи језиво, али Пљевљак је изазван да – рони низ улицу!

Међутим, ДПС кампања у Никшићу опет појашњава како се не води фајтајући се за власт, јок море, сав њен садржај и капацитет који је уложен у креирању понуђеног програма ту је како би се Црна Гора још једном чојски одбранила управо од оних који, пази сад, бојкотују њену Скупштину, па не чуди онда што се крајње недомаћински односе према невољама какве нас сналазе од лешина екс-фабрика и позобаних хала некадашњег гиганта каква је била Жељезара.

Дакле, ако добро разумијемо: није све у економији, има нечег и у дугорочној политици која трпљиво следи визију којој се не може тек тако одупријети (рачунајући на савјест у којој станује Бог).

То што се из смоглуштине невидљиви Пљевљаци жале на канцерогени ваздух, то што се Никшићани жале са огољених сметлишта очерупане и шкартиране индустрије, још не значи да је стање алармантно; мјесец је фебруар, и пукотине у буџету Влада успјешно фластеризује са новим задужењем од округло петнаест милиона. Видите, увијек се нађе решење, потребно је само мало добре воље и снаге да се прогледа кроз густу завјесу смога и преко упепељених фабричких полигона што апокалиптично одлијежу на фебруарској вјетрометини.

Firme u Crnoj Gori

НЕМА КОМЕНТАРА

Оставите одговор