Смију ли грађани нове НАТО чланице размишљати о бољој власти?

Пише: Ранко Рајковић

Када постанемо чланица НАТО савеза хоћемо ли имати право размишљати о мање бахатој, мање похлепној, мање богатој, мање криминализованој и апсолутно недодирљивој власти, а да нас не прогласе противницима  евроатлантизма којему се наша држава приклонила?

У претходних десет година, као грађанин Црне Горе, то питање сам себи постављао много пута.

Одговор стиже данас уз два паралено активирана аларма, црвеног који је издала хидрометеоролошка служба због екстремно високих температура у Подгорици и ултра црвеног повезаног са безбједношћу америчког подпредсједника Пенса током његове посјете политички ужареном подручју Зетско–Бјелопавлићке равнице.

Мајкл Пенс је дошао да поздрави чињеницу што смо упркос  дубокој подијељености у народу постали нова чланица НАТО савеза. Из његовог поздравног говора схватио сам да сада још мање смијемо размишљати о насиљу, криминалу, пљачки, пропадању друштва јер то више не представља напад на дубоко криминализовану црногорску власт већ напад на новог партнера НАТО савеза. Не заборавимо, НАТО девиза гласи – Када је нападнута једна од Нато чланица нападнут је читав НАТО савез.

На нашу велику несрећу црногорска власт самим уласком у НАТО савез (један од најмоћнијих у укупној свјетској историји) и данашњом посјетом америчког потпредсједника Пенса добија додатно оружје за очување својих дводеценијских мандата и криминогених достигнућа. Грађанима Црне Горе је индиректно поручено – геополитичка ситуација је таква да је још рано за свако размишљање о ужасавајуће поразним резултатима црногорских власти и протестима против ње. Поручено им је  и да такве намјере постају додатно опасније чињеницом да се могу легитимно класификовати као напад на НАТО савез. (Ослушните Пенсову опаску о афери „Државни удар“).

Не заборавимо, најмоћнији војни савез на свијету прихватио нас је са нашом старом политичком максимом – Прво држава па демократија. Иако наша држава на папиру званично постоји већ десет година, сви знамо (и они који су заокружили „ДА“ и они који су заокружили „НЕ“) да демократије, права, правде, слободе у независној и сувереној Црној Гори нема ни у назнакама. Међутим, то није био ни најмањи проблем за НАТО савез. Из говора америчког потпредсједника схватили смо да је Нато савез нашу стару девизу Прво држава па демократија стопио са својом стратегијом – Прво лојалност  нашег новог партнера у обрачуну с Русијом па тек онда евентуални обрачун са деценијски дугим државно организованим криминалом нашег новог НАТО партнера.

Још један примјер дуплих стандарда.

Прије 224 године у Декларацији једне од НАТО чланица писало је „Када власти крше права народа, отпор је како за народ у цјелини, тако и за сваки дио народа, најсветије од свих права и најнеопходнија од свих дужности“.

У  истом времену, 1791. године у повељи друге НАТО чланице писало је да се „гарантује право на правично суђење и права оптужене особе“.

А код најмлађе НАТО чланице и дан данас (Илиндан 2. Августа 2017.) непрестано се гуше и крше  грађанске слободе, нема правичних суђења нити икаквих права за оптужене особе а готово да нема ни ширег отпора који би требао бити цивилизацијско достигнуће и нужност.

За „народ и демократију“ наше државе као нове НАТО чланице и даље остаје најрелеватније достигнуће чувена Липкина цифра из 2006. године. Липкина цифра представља тачно утврђени број издајника државе Црне Горе, односно 44,5% проносираних гласача (предсједник, премијер и високи званичници упозоравају на њих свакодневно) који су се усудили својом руком заокружити НЕ оваквим властима и њеним идеолошким пројектима. Временом Липкина цифра је порасла. Сада имамо више од 50% оних који су против чланства Црне Горе у НАТО савез управо због ове, овакве и несмењиве власти којој је амерички потпредсједник дошао у посјету.

С обзиром да НАТО савезу, по свим расположивим статистикама, није партнер народ Црне Горе већ црногорска власт, за очекивати је да ће НАТО савез свим средствима бранити црногорску власт као свог новог партнера од црногорског народа. Браниће је од гњева који потиче од обесправљених црногорских грађана и њихових жудњи за слободом и демократијом а не од деструкције која нам наводно долази из Русије  на коју се амерички потпредсједник данас посебно осврнуо.

Русија нам је тако далеко а Неправда тако близу.

Хтјели ми то или не Русија нам је у пријатним успоменама на доброчинство и уз њену помоћ изграђену  државност. Русија нам је у једнородном духу, даху и свјетлости вјековних народних веза и традиција.

Ма колико је маскирали Неправда нам столује у понизној држави са статусом новог НАТО савезника, хистеричног непријатеља Русије и усхићеног Пенсовог домаћина.

Русија нас опомиње на историјско, духовно и државно поријекло. 

НАТО савезништво изборено дубоком подијељеношћу народа продужава и оснажује наше расцјепе и неправду која нам преко марионетске власти и њеног евроатланског слуганства свакодневно дише за вратом. Наравно Мајкл Пенс је дошао да нас упозори на предности неправде подржане евроатлантизмом и на ризике од промјене власти, успостављања правде,  државног достојанства и одржавања било каквих веза са Русијом. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: