Случај Алепо- Исламска држава као Хрватска армија?

Послије ослобађања сиријског града Алепа од свирепих окупатора Исламске државе, источни дио града (који је био у рукама терориста неколико година) је остао у стравичним рушевинама.

У току и послије ослобођања Алепа- Запад се пренемагао како је град енормно разрушен, те како су пострадали цивили- вјероватно претпостављајући да се против терориста у Сирији борбе требају водити перјаним јастуцима!?

Не обраћајући пажњу на хаос у региону Блиског Истока и Сјеверне Африке коју је продуковао Запад, пропагандну акцију око Алепа су на Балкану подржале разне невладине организације, али и политичари- особито они хрватски.

Рецимо, поводом разарања Алепа- осврт је имао хрватски политичар Бојан Главашевић, посланик Сабора и члан Предсједништва љевичарског СДП-а, који је рекао: “Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Алеп, Сребреница или Вуковар- патња је иста… Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!”

На ситуацију у Сирији осврнула се и бивша хрватска премијерка Јадранка Косор, некада припадница десничарског ХДЗ-а, која је рекла скоро исто: “Слике цивила из Алепа потичу сузе какве су нас облијевале над сликама из Вуковара, Сарајева, Сребренице, Шкабрње. И слична шутња, мук и немоћ!”

Елем, хрватским политичарима је Алепо био само повод за приземну политичку  промоцију политикантског карактера, што су примијетили и неки читаоци и коментатори хрватских портала. Рецимо, коментаторка А. Сорен је на став Бојана Главашевића реаговала овако: “Ау какви јадници, хајде да уврстимо стратишта- али да не спомињемо она која смо ми починили. Шта се Главашевић има јављати као хуманиста кад не разумије универзални принцип хуманости?”

На овоме мјесту “случај Алепо” одлази у други план, а несувисле политичке пројекције и дупли стандарди хрватских политичара постају тема ове приче.

Рушилачка активност Хрватске војске у “Олуји” и Мркоњић Граду

Ако желимо правити поређења срушеног Алепа са рушилачким активностима у току рата на територији бивше Југославије, увјерено се може рећи да данас источни Алепо изгледа као да су у њега ушле Оружане снаге Републике Хрватске и уништиле 22.000 зграде тога града- на исти начин како су то урадиле приликом војне операције етничког чишћења- назване “Олуја”. Па, да се подсјетимо како је то било.

Операција етничког чишћења српског становништва у Хрватској, под називом „Олуја“, је трајала од 4. до  9. августа 1995. године. Након завршетка акције „Олуја”- хрватске власти су потпуно затвориле подручје бивше Републике Српска Крајина, а новинарима није био дозвољен доступ у ту зону.

Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, као и хрватским избјеглицама из тога подручја. То је био моменат када је отпочела нова операција- темељног минирања, паљења и рушења празних српских кућа, као и ликвидација цивила  српске националности који су остали на томе подручју.

Неки хрватски аналитичари су наводили да је том приликом уништено 17.194 објеката, међутим- у књизи Хрватског хелсиншког одбора (Војна операција Олуја и послије – извјештај, Загреб, 2001., стр. 80) наводи се податак да је да је током и након „Олује“ запаљено 22.000 кућа, тачније- 21.744 објекта која су припадала грађнима српске националности. Тај податак у књизи се темељио на извјештају бригадног генерала Алана Форанда (Алаин Форанд), бившег заповједника УНЦРО-а у УНПА сектору „Југ”.

Ова запањујућа акција Хрватске војске није била једина са таквим размјерама рушилаштва. Наиме, регуларна Хрватска армија је у току грађанског рата у БиХ извршила напад и заузимање Мркоњић Града, мјеста које се налази у Босни и Херцеговини, етнитету Република Српска, а које је прије рата имало око 33.000 становника- од којих су деведесет одсто били Срби.  

Мркоњић Град је регуларна армија Хрватске заузела у војној операцији “Јужни потез”, која  се одвијала на тлу Босне и Херцеговине у раздобљу од 8. до 11. октобра 1995. године. Експертски тим правних стручњака и Адвокатске коморе Републике Српске, као и Комисија за процјену ратне штете, је утврдила да су послије завршетка ратних операција хрватске трупе у Мркоњић Граду  запалиле и порушиле 3.644 куће, 700 станова, а оштетиле 6.017 стамбених објеката.

Потом је извршена пљачка невјероватних размјера. Хрватска војска је отела и цјелокупни сточни фонд који се затекао у тој општини, а он се састојао од – 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња.

Дакле, ако желимо правити поређења рушевина Алепа са неким сличним примјерима на територији бивше Југославије, ове двије акције Хрватске војске су прави примјер за то. Наравно, с том разликом што је Алепо разрушен у току ратних операција, а Хрватска армија је у ова два примера извела разарање и пљачкање послије завршетка војних дејстава.

И не само то, већ се између Хрватске војске и терориста Исламске државе може ставити знак једнакости када је ријеч о пљачки. Рецимо, из градских предузећа Мркоњић Града послије завршетка акције Хрватске војске- однесене су све индустријске  машине, а из кућа и станова опустјелог града опљачкана сва имовина грађана. На другој страни, терористи Исламске државе су послије заузимања источног Алепа демонтирали сва индустријска постојења, транспортовали их у Турску и тамо продали.

На територијама које су заузимали,  Хрватска војска и Исламска држава су пројектовали систем гдје прозводних погона више нема- те цивили више не могу да раде, а самим тим- нити да прехрањују своје породице.

Хрватски полицајци гори од исламских терориста

Хрватски политичар Бојан Главашевић је у својој изјави рекао и следеће: “Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!”

Елем, ако говоримо о универзалности људске патње, и дјеци која су остала без родитеља, Главашевић је заборавио да поред “четника, ИСИЛ-а и дрона” стави и хрватске војнике, као и регуларне хрватске полицајце.  Као примјер је могао узети звјерства у сплитској Лори, у којој је био заточен и Гаврило Трипковић, заједно са братом Дамјаном, а потом размијењен у Неметину- посредством МЦК.

Извјештај Амнести- интернешнала за 1993. годину садржи свједочење управо Гаврила Трипковића (свједок 259-94-6  из Чапљине) о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана у Лори. Ево, како је у том документу забиљежено свједочење Трипковића:

„Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.

Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили. Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож- те му је тако одсјекао језик.

Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању.

На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа.

Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута.

Од овог призора су се и зликовци уплашили. Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи- из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери”.

Ово свједочење говори да су по количини зла- непочинства хрватских полицајца у Лори далеко превазилазила чак и ритуална убиства која су пред камерама вршили терористи Исламске државе, а потом показивали свјетској јавности.

Дакако, осим овог свједочења о звјерском мучењу и тешким убиствима заробљеника никшићко-шавничке групе у сплитској Лори, мора се напоменути да је на сличан начин убијено још четрдесет до педесет логораша у том хрватском државном затвору. Од оних који су остали живи, многи су постали инвалиди и тешки болесници са трајним поремећајима психе.

На другој страни, није познато да су функционери Исламске државе дизали споменик својим злочинцима, али је извјесно да је Хрватска недавно дигла споменик полицајцима који су правили предочена брутална непочинства у Лори.

Наиме,  16.12.2016.г. балкански медији су пренијели следећу информацију:

“Након спомен-плоче у Јасеновцу на којој је исписан усташки поздрав „За дом спремни“, у Хрватској је дошло  до правог замаха величања усташтва: прије три дана, поводом 25 годишњице 72. бојне Војне полиције у Сплиту, испред некадашњег логора Лора откривен је споменик овој јединици познатој по својим злочинима у овом логору”.

Послије свега предоченог, може се констатовати да је Хрватска својим поступцима, по театралности и континуитету идејног лудила- далеко превазишла Исламску државу. Али, то није све!

Хрватско вијеће одбране у акцији стварања сабирних логора

Хрватски политичари Јадранка Косор и Бојан Главашевић у недавном прављењу паралеле са Алепом споменули и Сребреницу. Није познато зашто, иако се ради о несумњивом стратишту, јер су могли  као примјер за страдање Бошњака навести хрватске логоре који су у прошлом рату били “намијењени” за ту етничку групу!? Можда их Сребреницом желе сакрити?

Познато је да је између 1991.- 1997. године у Хрватској  постојао чак 221 логор и сабирни центар за цивиле и ратне заробљенике српске националности. Рјеђе се спомиње чињеница да је у Босни и Херцеговини, на територији некадашње непризнате хрватске Херцег Босне, било 60 логора које су хрватске војне и паравојне јединице отвориле за цивиле и ратне заробљенике бошњачке националности.

Према подацима Удружења логораша БиХ, кроз хрватске логоре Херцег Босне је прошло око 25.000 људи углавном бошњачке националности. Најпознатији логори су били: Хелиодром, Габела, Дретељ, Родоч, Чапљина, Љубушки.

Бери Фруер, гласноговорник УНПРОФОР-а у Сарајеву, је својевремено изјавио како се у Мостару и око њега “у рукама хрватских снага налази чак 22.000 Бошњака.” Само у мостарском логору Хелиодром је било заточено између  десет и дванаест хиљада Бошњака.

Елем, ако говоримо о мањим логорима, тада постоје упечатљиви примјери који су својевремено презентовани на порталу Ријасет.нет, а дио њих је пренесен овако:

Један од логора је био “Стакленици на Буни код Мостара” за који се навело:“У овим стакленицима ХВО је у заточеништву држао 1.150 Бошњака над којима је вршио брутални терор. Благајског имама Мухарем-еф. Бећировића хрватски злочинци су заклали у џамији”.

За Вележов стадион се прецизира следеће: “Био је једно вријеме сабирни центар из којег су Бошњаци депортирани у околне концентрационе логоре. У свом дивљању током првог вала хапшења- хрватски злочинци су убили близу 50 бошњачких интелектуалаца и лешеве бацили у контејнере за смеће, тако да су се данима распадали на врелини сунца.”

За сабирни центар у Мостару, под називом “Апотека на десној обали Неретве”- се наводи: “ХВО је у овој апотеци заточио око 530 Бошњака. Жене су скидали до гола, одузиман им је сав новац и злато које су код себе имале. Потом су млађе жене издвојили из групе и одвели их у непознатом правцу. Вратили су их тек након неколико сати у грозном стању. Основано се претпоставља да су силоване. Након одређеног времена, ови заточеници су протјерани на лијеву обалу која је била под контролом легалних власти РБиХ.”

За портал Радио Слободна Европа,  Јусуф Д. заштићени сведок на суђењу у Хагу је навео да велики број особа, припадника Хрватског вијећа одбране, који је одговоран за дешавања на Хелиодрому и “даље несметано живи и ради у Мостару”, те каже: „За неке људе бих ставио руку у ватру да нису ништа ружно учинили, дапаче да су помагали другима, али је било ту таквих манијака који су једноставно били жељни крви. Они су из чиста мира пребијали људе до бесвијести, пљачкали, силовали, убијали. Једноставно је несхватљиво да идете по граду и сретнете човјека који вас је држао годину дана, који вам је сваки дан практично пио крв.“

Елем, није остало незапажено  да је Хрватско вијеће одбране користило бошњачке цивиле из логора Хелиодром за копање ровова на линији фронта и као живи штит током војних операција, што су радили и борци Исламске државе у источном Алепу.

Отварање Пандорине кутије и неадкватности хрватске јавности

Својим неадекватним освртом на страдање сиријског Алепа, те прављењем циничних паралела са злим временима грађанског рата на тлу Југославије- хрватски политичари су опет отворили Пандорину кутију. У њој се, дакако, налазе и злочини које не желе спомињати, у вјечитој жељи да се провидним лукавством нешто изврне, а понешто и сакрије.

Јер, примјери у овом тексту показују да је понашање хрватске полиције, војске и паравојних формација у ратовима деведесетих билу идентично понашању терориста Исламске државе, а у неким случајевима и знатно горе.

Та неадекватност дијела хрватских политичара, неважно да ли припадају хрватској љевици или десници, није примијећена само у овом случају. У неким случајевима она има димензије лудила и неурачунљивости.

Рецимо, на све стране су спремни трубити о томе како је велики научник Никола Тесла био Хрват, а не желе да се суоче са истином да су Тесле у Независној држави Хрватској биле истријебљене зато што нису Хрвати.  Наиме, хрватске усташе су за вријеме злогласне НДХ  у Смиљану и околини убили 119 људи са презименом Тесла.  У логору Јасеновац је за време Другог светског рата убијено 11 људи који су носили презиме Тесла, од којих су биле три жене и осам мушкараца.

Велики научник Никола Тесла се није затекао у НДХ, али јесте велики сликар Сава Шумановић који је Вишу школу умјетности завршио у Загребу.  На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву Шумановића су у Шиду (тада вароши у НДХ) ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу, гдје су га послије мучења стрељале са 150 Срба из Шида и бациле у заједничку масовну гробницу. Име српског сликара Саве Шумановића нећете наћи у хрватској Википедији, нити ико смије рећи да је био хрватски сликар.

Ћирилица се у хрватским круговима проглашава за хрватско писмо, наводи да су њиме писана важна дјела хрватске књижевности и дипломатије, на Широком Бријегу се диже споменик сваком слову „хрватске ћирилице“, а у стварности се широм Хрватске разбијају све табле које су написане тим писмом. Хрватски свеучилишни професор и палеославист Матео Жагар, који сматра да је ћирилица била доминантно хрватско писмо, је такво рушилачко понашање дијела хрватске јавности према ћириличним таблама објаснио овако: “Страх од препознавања себе у другоме- управо кроз уважавање ћирилице- засигурно је фројдовски мотивиран.”

На крају испада да је Хрватска јавност по питању ћирилице потпуно излуђена. Јер, док једни Хрвати разбијају табле са ћириличним натписима, други вриште да је ћирилица хрватско писмо које су им „Срби отели и присвојили“. Овакво стање је очигледно ненормално.

Дакако, за оваква тумарања и посртања хрватских политичара, идеолошко пијанство дијела хрватске јавности, екстремизме свих могућих и немогућих праваца- сигурно нису криви догађаји око Алепа. А можда и јесу, да се нашалимо, ако хрватски аналитичари не могу наћи узроке хаоса у чудној друштвеној заједници којој припадају.

Балкан је искичмљен, нема спора. Хрватска је дио Балкана, можда и перјаница балканске хистерије. Али, Хрватска је и дио Европске уније- која плива у својим лудилима. Нека буде да су за све криве- сунчане пјеге, јер је разум побјегао у неистражене просторе! 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: