Слободан Антонић: Три телевизора, а једно дете

Елементарна претпоставка сваког одрживог друштва јесте његова демографска саморепродукција.

Српско друштво не успева да обезбеди демографску обнову. Сваке године Србија, због негативног природног прираштаја (више људи умре него што се роди), губи око 35.000 становника. Такође, Србију сваке године напусти око 15.000 људи. То значи да је Србија у последњих 10 година изгубила 500.000 људи. И у наредних 10 година, готово извесно, Србија ће изгубити исто толико становника. Наша земља ће 2050, ако се нешто не промени, имати два милиона становника мање.

Србија је старо друштво. Код нас је мање деце (до 15 година) него старих (преко 65 година). Готово свака трећа породица у Србији нема децу. Просечан број рођене деце по жени је 1,4 док је за просто обнављање становништва нужно 2,1 дете по жени. У Србији је, међутим, још 1948. било 3,1 дете по жени.

Зашто је то тако? Србија данас свакако није двоструко сиромашније друштво него 1948. Стога, разлози демографске имплозије нису искључиво материјални. Они су већим делом културни.

Реч је о раскораку између културом успостављених социјалних аспирација и реалног стандарда. Створена су нова нормативна очекивања у вези с материјалним претпоставкама (имовином и приходима) које треба достићи да би се имала деца. Тај стандард, поготово у градовима, укључује статусне претпоставке средње, па и више средње класе у развијеним европским земљама (рецимо, „фирмирана“ дечија гардероба, колица од 100.000 РСД, учење енглеског од треће године живота итд.). У околностима када ог­­ромна већина српског друштва, у социолошком смислу, припада доњим класама, овакве социјалне аспирације, успостављене у доминантном културном миљеу, дају згодан психолошки основ да се са рађањем одлаже или да се од њега сасвим одустане.

Културни миље (вредносни систем) становништва данашњег српског друштва настао је, током седамдесетих и осамдесетих, по маркетиншком моделу богатих западних друштава. Њега одликује нормативни конзумеризам, хедонизам и егоизам. Наиме, да би компаније продале своје производе, оне, кроз маркетиншку индустрију (медије), становништву намећу потрошачки стил живота (конзумеризам). Потрошачки стил живота, надаље, нагласак ставља на чулно уживање у садашњости („забава“, хедонизам, „имаш право да потрошиш свој новац на своја задовољства“). Чулно уживање у садашњости, пак, може се често максимализовати само на рачун интереса других људи (егоизам) или на рачун сопствених дугорочних интереса (себична лакомисленост).

Прихвативши овај културни модел, друштво закаснеле модернизације – какво је било и српско (југословенско) друштво у позном социјализму – улази у раскорак између потрошачких аспирација и материјалне реалности. Тај раскорак је, у случају Србије, знатно повећан током деведесетих (због рата и санкција) и 2000. године (због неуспеле транзиције). Пораст раскорака „између жеља и могућности“ мање је ограничаван снижењем потрошачких и хедонистичких аспирација, а знатно више одлагањем или одустајањем од брачности и рађања („идеал модерног Србина: три телевизора, два пса и једно дете“).

И док појединац не мора да има децу, друштво их мора имати. Пошто су, нажалост, мали изгледи да се материјална реалност српског друштва може брзо и значајно поправити, друго решење којим наше друштво може да покуша да избегне демографски колапс јесте да у њему дође до промене „статусних очекивања“ везаних за „стил живота“. То укључује и извесно снижавање појединих потрошачких и хедонистичких аспирација – пре свега оних који се тичу материјалних претпоставки и статусних симбола везаних за родитељство („богатство нису ни фирмирана одећа нити нова кола, већ пуна кућа здраве, вољене и срећне деце“).

Наравно да је за то потребна промена у елементима доминантног културног модела. Ту промену може иницирати, па и великим делом извести, управо – елита.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: